Protiv drugostepene presude tužioci su izjavili reviziju pobijajući je u stavu drugom izreke zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Protiv drugostepene presude reviziju su izjavili tuženi, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava, te pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja pozivajući se na odredbu člana 403. stav 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljenih revizija primenom člana 401. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 486. i 29. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP i odlučio da revizija tužilaca nije dozvoljena, a revizija tuženih je dozvoljena.

U pogledu revizijskog cenzusa novelirana odredba člana 486.relevantnog ZPP propisuje da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredba člana 29. ZPP, propisuje da kada je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir, ako ne čine glavni zahtev.

Kako se revizijom tužilaca pobija drugostepena presuda u delu kojim je preinačena prvostepena presuda u pogledu kamate kao sporednog traženja za period od 15.09.2011.godine do 24.02.2015.godine, i tužbeni zahtev u ovom delu odbijen, to sledom citiranih zakonskih odredbi revizija tužilaca nije dozvoljena, obzirom da se na osnovu kamate kao sporednog traženja ne utvrđuje vrednost spora relevantna za dozvoljenost revizije.

Na dozvoljenost revizije nije od uticaja to što je prvostepena presuda preinačena u ovom delu drugostepenom presudom, jer se obzirom da je tužba u predmetnom sporu podneta 15.09.2011.godine, na parnični postupak koji je prethodio odlučivanju o reviziji ne primenjuje Zakon o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) osim u pogledu visine revizijskog cenzusa. Stoga se ne primenjuje ni odredba člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, koja propisuje da je revizija uvek dozvoljena kada je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Sem navedenog ova odredba se ne primenjuje i kada se preinačenje odnosi samo na kamatu kao sporedno traženje.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 404. relevantnog ZPP reviziju tužilaca odbacio kao nedozvoljenu i odlučio kao u stavu drugom izreke revizijskog rešenja.

Odlučujući o reviziji tuženih, koja je dozvoljena imajući u vidu da se istom pobija usvojeni tužbeni zahtev za iznos od 172.171.766,82 dinara, što je iznad revizijskog cenzusa, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u pobijanom delu, a u granicama propisanim čl. 399. relevantnog ZPP i odlučio da je revizija tuženih osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti i na koju ukazuju tuženi revizijom, jer su punomoćnici prvotuženog advokati imali potrebno ovlašćenje za vođenje ove parnice, potpisano od direktora prvotuženog, koji je bio ovlašćeno lice za zastupanje prvotuženog, što proizilazi iz izvoda iz registra Agencije za privredne registre, te prvotuženi nije bio neovlašćeno zastupan. Ukazivanje revizijom u ovom sporu da je u predmetu prvostepenog suda P br. 204/15 formiranom nakon razdvajanja postupka po protivtužbi, ocenjeno da punomoćje za zastupanje prvotuženog nije uredno, te je tužba odbačena, bez uticaja je u ovom postupku, jer se sve eventualne nepravilnosti u drugom postupku mogu otkloniti korišćenjem zakonom propisanih pravnih lekova u tom postupku.

Nije osnovan ni revizijski navod da je izreka pobijane presude nerazumljiva i protivrečna, jer je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u delu usvojenog zahteva za glavni dug, sa kamatom od 24.02.2015.godine, pa do isplate, dok je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev za kamatu za period od 15.09.2011.godine do 24.02.2015.godine, na koji način je pravnosnažno odlučeno o celokupnom tužbenom zahtevu.

Međutim, osnovan je revizijski navod da su nižestepene presude u usvojenom delu tužbenog zahteva donete uz bitnu povredu iz čl 361 st. 2 t. 12 ZPP i uz pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega činjenično stanje nije pravilno ni potpuno utvrđeno, a što je razlog za njihovo ukidanje.

Ni prvostepena, ni drugostepena presuda u obrazloženju ne sadrže činjenično stanje utvrđeno na osnovu izvedenih dokaza koje je sud cenio primenom člana 7. i 8. ZPP, odnosno uz primenu pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. ZPP, niti sudovi daju pravnu kvalifikaciju ugovornog odnosa između parničnih stranaka čijim neizvršenjem je za tužioce nastupila šteta u vidu izgubljene dobiti.

Prvostepeni sud nakon citiranja navoda stranaka i navođenja dokaza koje je izveo, odmah izvodi zaključke o solidarnosti tužilaca na osnovu člana 425. ZOO i člana 7. Ugovora o osinivanju prvotuženog, dok solidarnost tuženih utvrđuje primenom člana 413. ZOO, u vezi sa članom 2. tačka 2. Ugovora članova društva. Pri tome sam ne utvrđuje sadržinu ugovora, kada su i između koga zaključeni i šta su prava i obaveze ugovornih strana, već te podatke navodi kroz referat tužbe i navode tužilaca u toku postupka. Solidarnost tužilaca zasniva na čl.7 Ugovoru o osnivanju prvotuženog i jednakom pravu glasa tužilaca kao osnivača prvotuženog, koji nije srazmeran uložnom kapitalu i udelu, a pored toga konstatuje da su ova dva društva personalno povezana. Iz ovih činjenica ne proizilazi solidarnost tužilaca kao poverilaca, tim pre što u daljem toku obrazloženja prvostepeni sud primenjujući odredbu člana 155. ZOO utvrđuje posebno ugovorenu dobit od 1.500.000 evra koju bi samo tužilac prvog reda ostvario na osnovu prodaje nepokretnosti, da je došlo do planirane izgradnje, pri čemu ne navodi ni utvrđuje kojim ugovorom, pod kojim uslovima i između koga je ta dobit ugovorena. Drugostepeni sud prihvata razloge prvostepenog suda proširujući razlog za solidarnost tužilaca i na čl.11 Ugovora o osnivanju društva čija sadržina nije utvrđena.

Solidarnost dužnika prvostepeni sud izvodi iz člana 2. tačka 2. Ugovora članova društva po kome je prvotuženi bio obavezan da tužiocu prvog reda plati izgradnju objekta, zbog čije izgradnje je osnovan prvotuženi, te da je potpisivanjem ovog ugovora od strane drugotuženog, a koji je ugovor sadržao obavezu prvotuženog da plati izgradnju, pravni prethodnik drugotuženog kao osnivač prvotuženog pristupio dugu prvotuženog kao svoje ćerka firme u smislu člana 451. ZOO. Sud ne daje razloge da ako pasivnu solidarnost zasniva na ugovoru članova društva da su potpisinici tog ugovora svi članovi društva, pa i tužioci, te da li se i u odnosu na njih radi o pristupanju dugu, odnosno konfuziji poverioca i dužnika. Drugostepeni sud solidarnu odgovornost tuženih zasniva i na odredbi čl.206 st.1 ZOO jer se radi o ugovorima u privredi koji su zaključeni u obavljanju delatnosti te da je u pitanju deljiva obaveza. Nejasno je koji je od ugovora zaključenih između stranaka tretiran kao ugovor u privredi sa obligacionopravnim dejstvom i o kojoj deljivoj obavezi je reč obzirom na više ugovora sa različitim obavezama.

Nižestepeni sudovi utvrđuju da je predmet tužbenog zahteva naknada štete u vidu izmakle dobiti, koju su tužioci objektivno očekivali od izgradnje i prodaje objekta, zbog koga je osnovan prvotuženi i zaključen ugovor članova društva. Posao izgradnje se prema utvrđenju prvostepenog suda sastoji u činjenici da je tužilac prvog reda prodao tuženom prvog reda objekat u izgradnji, za koji je tužilac trebalo da pribavi neophodnu urbanističku i građevinsku dokumentaciju, da izgradi objekat, a prvotuženi, odnosno njegov osnivač da plati izgradnju, pri čemu je u ovom kontekstu kao osnivač tretiran samo drugotuženi. Prvostepeni sud takođe utvrđuje da je prvotužilac obezbedio akt o urbanističkim uslovima, čime je ispunio svoju obavezu iz ugovora o kupoprodaji poslovnog objekta, dok prvotuženi nije isplatio celokupnu kupoprodajnu cenu, te da prvotuženi i drugotuženi nisu ispoštovali ugovorne obaveze o izgradnji i prodaji objekta, površine od 12.000 m2 bruto iz koga bi se ostvarila dobit koja se u imovini tužilaca osnovano očekivala prema redovnom toku stvari. Međutim nije utvrđeno da li je i kada ugovoren rok izgradnje objekta, da li je u okviru tog roka pribavljen akt o urbanističkim uslovima, obzirom da je informacija o lokaciji izdata od Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove, Sektor za sprovođenje planova 03.11.2010.godine. Stoga je osnovan revizijski navod da nije razjašnjeno kako je šteta procenjivana za period 2010.godine, a obzirom i na protek vremena nije utvrđivana opravdanost odustanka od finansiranja izgradnje na osnovu dopisa od 16.03.2011.godine, kojim je direktor drugotuženog obavestio tužioca prvog reda da će prestati obezbeđivanje novčanih sredstava za ovu svrhu.

Prema utvrđenju prvostepenog suda tužilac je pribavio akt o urbanističkim uslovima, odnosno informaciju o lokaciji za koju tuženi tvrde da nije akt o urbanističkim uslovima. Nije utvrđeno koje su sve bile obaveze prvotužioca u vezi izgradnje objekta i da li je ugovoreno finansiranje izgradnje objekta, ili naknada troškova izgradnje po izvršenim radovima i ispostavljenim situacijama ili fakturama, te je ostalo nerazjašnjeno na osnovu čega je sva odgovornost za neizgradnju objekta na tuženima.

Prvotužilac je po ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti za istu trebalo da primi njenu protivvrednost. Prema dosadašnjem utvrđenju izgradnja je trebalo da bude finansirana od strane tuženih. Sledom rečenog nejasno je koja su ulaganja tužilaca u nov objekat te kako su tužioci osnovano mogli očekivati dobit koju tužbom traže jer nije utvrđeno šta je ugovorom članova društva predviđeno u pogledu raspodele dobiti ako se izvrši gradnja, a šta za slučaj da se ne izvrši gradnja i ne pribavi upotrebna dozvola za 12.000 m2.

Tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti zasnovan je na razlici između prihoda očekivanog od prodaje poslovnog prostora i garažnih mesta i procenjenih troškova izgradnje, uz odbitak poreza na dobit. Dosuđeni iznos dobiti tužiocima podrazumeva da je ceo objekat prodat i to u obračunskom periodu novembar 2010.godine do podnošenja tužbe. Pri odlučivanju o visini dosuđene štete nižestepeni sudovi nisu cenili realnu mogućnost prodaje objekta obzirom da je i prilikom veštačenja izražena rezerva u tom pogledu, te da bi realno bilo očekivati 20% do 30% mogućnosti prodaje. Na te okolnosti nižestepeni sudovi se ne izjašnjavaju, već usvajaju tužbeni zahtev imajući u vidu samo razliku između procene građevinske vrednosti objekta i procenjenog prihoda od prodaje objekta umanjenog za porez na dobit od 10%.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti bitnu povredu i utvrditi sve relevantne činjenice na koje je ukazano ovim rešenjem, te će doneti novu odluku o tužbenom zahtevu u ukinutom delu i troškovima postupka.

Na osnovu izloženog i člana 406. stav 1. i 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.