Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 8060/22 od 05.02.2024. godine odbijena je žalba tuženih i potvrđena je presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 2586/21 od 05.07.2021. godine, u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke. Navedena presuda ukinuta je u stavu petom izreke i u tom delu tužba je odbačena.

Protiv navedene pravnosnažne presude, tuženi su izjavili blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Pored toga što je u reviziji naznačeno da se ona izjavljuje zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom, revident nije posebno ukazao, niti opredelio u čemu bi se takva povreda sastojala. Iz ovih razloga pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kao revizijski razlog iz člana 407. Zakona o parničnom postupku, je bez uticaja u revizijskom postupku prilikom ispitivanja pobijane drugostepene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca i drugotuženi su na osnovu ugovora od 18.03.1998. godine i aneksa ugovora od 13.9.1999. godine (koji su zaključili sa preduzećem Budućnost) dana 5.11.2002. godine, uknjižili pravo vlasništva na trosobnom stanu broj 11 sa nusprostorijama, u površini od 97 m² na drugom spratu stambeno poslovne zgrade broj 1 u ul. ... br. 1 sagrađene na parceli .. upisan u zk. ul. .. KO Novi Sad, u jednakim delovima. Pravni prethodnik tužioca je pored vlasništva na navedenoj nepokretnosti, bio i knjižni vlasnik više nepokretnosti u ..., na adresi ..., upisanih u LN .. KO ... .

Pravni prethodnik tužioca je dana 29.11.2013. godine sa Privrednim društvom Hidro link iz Subotice zaključio ugovor o preuzimanju duga kojim je to privredno društvo preuzelo dug tužioca prema poveriocu Banca Intesa AD Beograd u iznosu od 15.000.000,00 dinara, koji je proistekao iz garancije te banke G2008/561 od 18.08.2008. godine i Ugovora o izdavanju dinarske garancije za obezbeđenje plaćanja od 14.08.2008. godine. Tim ugovorom izvršena je promena dužnika, pa je Hidro link kao preuzimalac duga stupio na mesto ovde stečajnog dužnika koji se oslobodio svoje obaveze.

Utvrđeno je da je drugotuženi bio osnivač Privrednog društva Hidro link iz Subotice, a da je u toku 2016. godine i 2017. godine bio jedino lice za zastupanje tog privrednog društva koje je brisano iz registra 2019. godine nakon sprovedenog postupka stečaja. Takođe, u vreme kada je Hidro link AD platio dug pravnog prethodnika tužioca prema Banci Intesa, račun tužioca bio je u blokadi. Blokada je postojala u periodu od 25.02.2016. godine do 11.04.2016. godine, od 12.07.2016. godine do 22.07.2016. godine i od 25.07.2016. godine do 26.02.2019. godine odnosno ukupno 1002 dana.

Radi otplate tog duga Privredno društvo Hidro link iz Subotice zaključilo je više ugovora o novčanom zajmu sa zajmoprimcima GG, DD i drugotuženim tokom 2015. godine, uz dogovor da će se, u slučaju da sredstva pozajmice ne budu vraćena, iznos primljenih sredstava nadoknaditi iz imovine pravnog prethodnika tužioca i to zaključenjem ugovora o ustupanju potraživanja prema tužiocu u korist zajmodavaca. Pomenuti zajmodavci su izvršili ugovorena plaćanja na račun Hidro link Subotica ili na račun pomenute banke. Zajmodavci su pojedinačno sa prvotuženom i PD Hidro link zaključili ugovore o cesiji kojim su na prvotuženu preneli do tada nenamirena novčana potraživanja, proistekla iz ugovora o pozajmicama, i to bez naknade i radi rešavanja stambenog problema tj. kupovine predmetne nepokretnosti. Pravni prethodnik tužioca je preko drugotuženog kao zakonskog zastupnika, sa prvotuženom zaključio ugovor o kupoprodaji navedenih nepokretnosti u ... i ½ dela nepokretnosti upisane u LN .. KO Novi Sad 2. Ugovorena je kupoprodajna cena nepokretnosti od 800.000,00 dinara za koju je u samom ugovoru konstatovano da je plaćena od strane kupca. Na osnovu navedenog ugovora prvotužena je uknjižena kao vlasnik 1/1 na ovim nepokretnostima, s tim da je na stanu u Novom Sadu na osnovu izjave prvotužene izvršen upis prava doživotnog plodouživanja na ½ dela nepokretnosti upisane u list nepokretnosti .. KO Novi Sad 2, trosobni stan br. 11, površine 97 m², u korist drugotuženog BB. Istog dana kada je zaključen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, drugotuženi je, kao poklonodavac, sa prvotuženom, kao poklonoprimcem zaključio i ugovor o poklonu svoje polovine suvlasničkog dela na navedenoj nepokretnosti, pri čemu je na svom suvlasničkom delu zadržao doživotno pravo plodouživanja. Oba ugovora overena su 23.05.2017. godine pred javnim beležnikom koji je upozorio stranke da su označile vrednost predmeta ugovora koji ne odgovara stvarnoj tržišnoj vrednosti.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 11/19 od 25.02.2019. godine otvoren je postupak stečaja nad tužiocem. Kao stečajni poverilac u tom postupku javila se i ovde umešač VV, a potraživanja su prijavili i DD i tuženi. VV, je u svom iskazu pred sudom izjavila da je počev od 2008. godine bila šef računovodstva stečajnog dužnika i obavljala poslove u komercijali i računovodstvu i da ima saznanje da je usled neplaćenih potraživanja svojim poveriocima drugotuženi raspolagao imovinom pravnog prethodnika tužioca pa tako i sa dve nekretnine koje su predmet ovog postupka, sve kako bi osujetio naplatu potraživanja. Izjavila je i da je AA nepokretnosti koje je pribavila spornim kupoprodajnim ugovorom nije isplatila u novcu, niti je u poslovnim knjigama tužioca postojao dug pravnog prethodnika tužioca prema AA. Iz iskaza prvotužene utvrđeno je da je bila upoznata sa finansijskim problemima privrednog društva tužioca iz razgovora sa braćom i ocem, da je znala da privredno društvo nije uspevalo da naplati svoja potraživanja od svojih dužnika zbog čega je uzimalo pozajmice, da je znala da su ti problemi postojali od 2012. do 2018. godine.

Veštačenjem je utvrđeno da je na dan overe kupoprodajnog ugovora 23.05.2017. godine vrednost nekretnina u ... iznosila 121.000,00 evra, odnosno 14.880.000,00 dinara, a vrednost stana u Novom Sadu, u ul. ... - 81.000,00 evra odnosno 9.960.800,00 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stanovišta da su ispunjeni preduslovi iz čl. 119 Zakona o stečaju za pobijanje konkretne pravne radnje – zaključenja ugovora o kupoprodaji obzirom da je između pravnog prethodnika tužioca i prvotužene zaključen punovažni posao i da u stečajnoj masi tužioca nema dovoljno imovine za namirenje poverilaca priznatih potraživanja. Pravna radnja zaključenja ugovora o kupoprodaji izvršena je u poslednjih pet godina pre otvaranja postupka stečaja nad tužiocem, uz postojanje zajedničke namere stečajnog dužnika i prvotužene da se oštete poverioci tužioca. Vrednost nepokretnosti na dan 23.05.2017. godine, kada je overen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti iznosila je 14.880.000,00 dinara, odnosno 9.960.800,00 dinara što znači da je njihova vrednost bila dovoljna da se u pretežnoj meri isplate dugovanja prema poveriocima. Umesto toga, znatno je umanjena vrednost imovine tužioca otuđenjem predmetnih nepokretnosti, i to uz ugovorenu neznatnu vrednost te imovine sa prvotuženom, što je i dovelo do otvaranja stečajnog postupka u kom konačno nema sredstava za namirenje priznatih potraživanja stečajnih poverilaca. Iz iskaza umešača utvrđeno je da je tužilac preko drugotuženog kao svog zakonskog zastupnika raspolagao sa dve nekretnine koje su predmet ovog postupka, upravo kako bi osujetio naplatu potraživanja poverilaca. Iz navedenog sledi da je na strani stečajnog dužnika postojala namera da se ošteti jedan ili više poverilaca, a da je saugovarač stečajnog dužnika, prvotužena, znala da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se tom radnjom oštećuju poverioci. Namera na strani stečajnog dužnika proizlazi i iz činjenice da je drugotuženi kao zakonski zastupnik pravnog prethodnika tužioca imao jasan uvid i saznanja o poslovanju privrednog društva. Radnja zaključenja kupoprodajnog ugovora kojom je prvotužena od tužioca stekla pravo svojine na predmetnim nepokretnostima predstavlja radnju namernog oštećenja poverilaca iz člana 123. Zakona o stečaju

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u konkretnoj pravnoj stvari tužilac dokazao da su ispunjeni preduslovi za pobijanje pravnih poslova i drugih pravnih radnji u stečaju, a to su: otvaranje stečajnog postupka, činjenica da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za potpuno namirenje stečajnih poverilaca i da je pravni posao punovažan, sve u smislu člana 119. Zakona o stečaju. Takođe, tužilac je dokazao da je ispunjen jedan od opštih uslova pobijanja iz navedenog člana odnosno da je došlo do narušavanja ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca ili da se poverioci oštećuju ili da su spornim pravnim poslom i radnjama pojedini poverioci stavljeni u pogodniji položaj (pogodovanje poverilaca). Stoga kako je utvrđeno da su ispunjeni navedeni preduslovi kao i jedan od opštih uslova to se moglo pristupiti pobijanju pravnog posla i drugih pravnih radnji stečajnog dužnika koristeći se osnovom propisanim članom 123. Zakona o stečaju, kao namerno oštećenje poverilaca.

Kako je tužilac na koga je u smislu čl. 228 i 231. Zakona o parničnom postupku teret dokazivanja, dokazao ispunjenost preduslova i jednog od opštih uslova ih člana 119. Zakona o stečaju, za pobijanje spornog pravnog posla ili radnje, to su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari revizijski navodi da nije prvostepeni sud pravilno cenio navedene odredbe i član 123. Zakona o stečaju za čiju primenu je neophodno prethodno ispunjenje svih preduslova i jednog od opštih uslova iz člana 119. Zakona o stečaju.

Naime, neosnovan je revizijski navod da tužilac nije dokazao postojanje namere oštećenja ostalih poverilaca tužioca odnosno da se spornim pravnim poslovima favorizovala prvotužena i drugotuženi i oštetili ostali poverioci.

Prema članu 123. Zakona o stečaju, namerno oštećenje poverilaca postoji uvek kada je pravni posao, odnosno pravna radnja preduzeta u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečaja ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika. Znanje namere se pretpostavlja, ako je saugovarač stečajnog dužnika znao da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se radnjom oštećuju poverioci.

S obzirom da je tužilac u trenutku zaključivanja spornih poslova bio u teškom ekonomskom stanju odnosno u blokadi računa, to se u konkretnom slučaju postojanje namere oštećenja poverilaca ne mora posebno dokazivati. Naime, tužiocu je kroz pobijane pravne poslove znatno umanjena vrednost imovine otuđenjem predmetnih nepokretnosti, i to uz ugovorenu neznatnu vrednost te imovine sa prvotuženom, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su na navedeni način ostali poverioci bili oštećeni, pa su neosnovani revizijski navodi tuženih u pogledu činjenice da tužilac nije dokazao nameru oštećenja poverilaca.

Revizijski navodi kojima se pobija utvrđeno činjenično stanje revizijski sud nema ovlašćenja da ceni. Razlozi za ulaganje revizije restriktivni su i propisani u odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku.

U skladu sa iznetim, Vrhovni sud odbio je reviziju tuženog prvog reda kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković