U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Stečajna masa Društva za ograničenom odgovornošću za građevinarstvo, trgovinu i usluge Arhitekton Novi Sad, čiji je punomoćnik Andraš Molnar, advokat u ..., protiv tuženog AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Vladimir Šumkarac, advokat u ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 277/21 od 28.04.2021. godine, u sednici veća održanoj 1. septembra 2022. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 277/21 od 28.04.2021. godine kojom je potvrđena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 745/2019 od 12.11.2020. godine kojom je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 154.000,00 evra sa kamatom za period od 02.04.2009. godine do 24.12.2012. godine po stopi koju propisuje Evropska centralna banka, a od 25.12.2012. godine do isplate u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i na ime naknade troškova postupka iznos od 186.000,00 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od izvršnosti presude do isplate, se ODBIJA kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Novom Sadu je doneo presudu P 745/2019 dana 12.11.2020. godine kojom je konstatovao da usvaja tužbeni zahtev, obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 154.000 evra sa pripadajućom kamatom za period od 02.04.2009. godine do 24.12.2012. godine po eksontnoj stopi Evropske centralne banke, a od 25.12.2012. godine do isplate u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 186.000,00 dinara sa kamatom po Zakonu za zateznoj kamati počev od izvršnosti presude do isplate.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 1Pž 277/21 dana 28.04.2021. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P 745/2019 od 12.11.2020. godine.

Tuženi je podneo blagovremenu i dozvoljenu reviziju kojom presudu Privrednog apelacionog suda 1Pž 277/21 od 28.04.2021. godine pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je uzeo u obzir podnesak revidenta od 13. jula 2022. godine utoliko što uzima na znanje da je revident opozvao punomoćje dosadašnjem punomoćniku i imenovao punomoćnika Vladimira Šumkarca advokata u ..., dok taj podnesak nije razmatrao u delu kojim revident ukazuje na sadržinu iskaza zakonskog zastupnika pravnog prethodnika tužioca u drugoj parnici, radi dokazivanja da tužilac nema osnov za potraživanje prema tuženom, jer je podnet po preteku roka za izjavljivanje revizije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011... 18/2020) i zaključio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijom ukazuje tužilac.

Drugostepeni sud je prihvatio za pravilno utvrđeno činjenično stanje od strane prvostepenog suda, tako da nije bilo potrebe za otvaranjem rasprave pred drugostepenim sudom po odredbi člana 373. stav 3. i 4. Zakona o parničnom postupku, kako to pogrešno smatra revident. Na to ne utiče okolnost da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbi protiv presude donete u ovoj parnici Privednog suda u Novom Sadu 1Pž 277/2021 od 28.04.2021. godine doneo rešenje Pž 311/18 dana 13.02.2019. godine kojom je ukinuo navedenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tuženog protiv presude 1Pž 277/2021 od 28.04.2021. godine ocenio činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda za pravilno i potpuno, o čemu je dao jasne i dovoljne razloge, ocenjujući bitne žalbene navode i one koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti saglasno odredbi člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Prema tome nema bitne povrede odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku od strane drugostepenog suda u donošenju pobijane drugostepene presude, na koju revident ukazuje navodima revizije da drugostepeni sud nije dao ocenu svih žalbenih navoda tuženog o bitnim povreda postupka od strane prvostepenog suda, što se tiče ocene izvedenih dokaza, primene pravila o teretu dokazivanja, mogućnosti naknadnog iznošenja dokaznih predloga i kontradiktornosti u prvostepenoj presudi. U suštini, ovi navodi revizije usmereni su na pobijanje utvrđenog činjeničnog stanja i zaključka drugostepenog suda o aktivnoj legitimaciji tužioca, odnosno o pravu tužioca na predmetno novčano potraživanje prema tuženom. S tim u vezi, revizijski sud ukazuje da ni u reviziji tuženi ne iznosi navode o drugačijem činjeničnom stanju od utvrđenog, a od značaja za odluku o tužbenom zahtevu.

Navod da ne postoji saglasnost odbora poverilaca na odluku stečajnog upravnika da izda punomoćje za zastupanje punomoćniku tužioca u ovoj parnici nije od značaja jer se time ne ukazuje na takvu bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja bi bila od značaja za pravilnost odluke o tužbenom zahtevu u smislu člana 374. ZPP, niti je to povreda učinjena od strane drugostepenog suda. Revident ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja bi se sastojala u nedozvoljenom raspolaganju tužioca u smislu člana 3. stav 3. ZPP. Međutim, prema stanju u spisima predmeta prvostepena presuda nije zasnovana na odricanju, priznanju zahteva protivne stranke ili poravnanju u smislu odredaba iz člana 3. stav 2. Zakona o parničnom postupku, te ne može biti nedozvoljenog raspolaganja tužioca.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud, dana 23.09.2008. godine, zaključen je ugovor o prodaji nepokretnosti između tužioca, privrednog društva Enterijer Janković DOO i KM Mont DOO, kao kupaca, sa tuženim kao prodavcem. U ugovoru je konstatovano da u trenutku zaključenja ugovora tuženi nije bio u registrima nepokretnosti kod RGZ uknjižen kao vlasnik predmetne nepokretnosti. U članu 3. ugovora je opredeljena cena nepokretnosti i određen rok za njenu isplatu do 01.04.2009. godine. Aneksom ugovora od 05.12.2008. godine ugovorne strane su izmenile član 3. ugovora o prodaji nepokretnosti određujući kupoprodajnu cenu na iznos od 20 evra po metru kvadratnom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, tuženi je u svojstvu prodavca potvrdio da je za predmetnu nepokretnost na ime kapare primio od kupaca iznos od 154.000 evra, te je ugovorena obaveza kupaca da ostatak ugovorene cene, u koju će se uračunati dati iznos na ime kapare, isplate u roku od 8 dana od upisa prodavca kao vlasnika nepokretnosti u Službi za katastar nepokretnosti bez tereta. Tim članom aneksa je obavezan prodavac da izvrši uknjižbu prava svojine i brisanje svih tereta na predmetnoj parceli najkasnije do 01.04.2009. godine i predviđeno je da će se ugovor smatrati raskinutim ukoliko prodavac ne ispuni tu obavezu, kao i da će imati obavezu vraćanja udvojene kapare u smislu člana 80. Zakona o obligacionim odnosima. Drugim aneksom, od 19.01.2009. godine, ugovorne strane su saglasno konstatovale da Enterijer Janković DOO i KM Mont DOO raskidaju pomenuti ugovor, a da kao kupac u celosti ostaje ovde tužilac. Određeno je da privrednom društvu Enterijer Janković DOO i KM Mont DOO raskidom ugovora prestaju sva prava i obaveze, a ovde tužilac preuzima sve obaveze iz osnovnog ugovora i prvog aneksa, kupuje predmetnu nepokretnost u celosti i obavezuje se da tuženom kao prodavcu isplati preostali deo ugovorene kupoprodajne cene u skladu sa odredbama prvog aneksa. Prodavac izjavljuje da prema Enterijer Janković DOO i KM Mont DOO nakon raskida ugovora nema nikakvih potraživanja, a ta privredna društva izjavljuju da nemaju nikakva potraživanja prema prodavcu, te zajednički kontatuju da će tužilac preuzeti sva prava i obaveze koje su konstatovane u osnovnom aneksu i prvom ugovoru. Rešenjem Službe za katastar nepokretnosti od 24.03.2011. godine je u LN ... KO ... dozvoljen upis prava svojine na nepokretnosti koja je predmet ugovora o prodaji u korist tuženog, ali je odbijen zahtev za brisanje zabeležbe izvršenja po rešenju o izvršenju I 3888/07 od 21.12.2007. godine. Tužilac je sa privrednim društvom Enterijer Janković DOO i KM Mont DOO zaključio 20.12.2008. godine sporazum kojim su regulisali međusobne odnose u vezi sa kupovinom zemljišta prema ugovoru od 23.09.2008. godine, kojim je utvrđeno da će se ugovor izmeniti tako što će kao kupac biti označen jedino ovde tužilac, a navedena privredna društva izuzeta iz pomenutog ugovora pod uslovima koji su određeni u sporazumu. U članu 2. tog sporazuma obavezan je BB da dozvoli i prizna da se iznos od 162.700 evra, koliko Enterijer Janković isplatio na ime kupoprodajne cene, uračuna kao plaćanje kupoprodajne cene u novom ugovoru povodom drugih nepokretnosti, kao i da se na isti način postupi sa KM Mont DOO, odnosno primeni isti princip uračunavanja plaćenog dela kupoprodajne cene.

Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je povraćaj iznosa od 154.000 evra, sa zakonskom zateznom kamatom, nakon raskida ugovora o prodaji nepokretnosti.

Nižestepeni sudovi utvrdili su da je tužilac delimično izvršio ugovornu obavezu isplatom prodajne cene, u iznosu od 154.000 evra i da ima pravo da mu se vrati ono što je dao, budući da tuženi nije izvršio svoju ugovornu obavezu, jer nije do 01.04.2009. godine uknjižio pravo svojine i nije brisao teret na predmetnoj parceli, zbog čega je ugovor raskinut po samom zakonu. Drugostepeni sud je prihvatio za pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac i privredna društva koja su zaključila ugovor sa tuženim u svojstvu kupaca, nisu nužni suparničari u ovoj parnici i da je ugovorna strana sa tuženim samo tužilac, kome su preostala dva privredna društva po raskidu ugovora sa tuženim kao prodavcem ustupili sva prava i obeveze iz ugovora. Tužilac je sa navedena dva privredna društva, od zaključenja ugovora o kupoprodaji, bio u poziciji solidarnog dužnika za isplatu kupoprodajne cene, pa je tuženi kao prodavac mogao zahtevati isplatu od bilo koga od označenih na strani kupaca. Prema tome, i s obzirom na sadržinu aneksa broj 2. ugovora od 05.12.2008. godine, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac ovlašćen da od tuženog, nakon raskida ugovora, traži vraćanje iznosa od 154.000 evra, kao strana koja delimično izvršila svoju obavezu i isplatila kupoprodajnu cenu u tom iznosu, po odredbi člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Revident osporava pravilnost ovakvog zaključka nižestepenih sudova. Osporava da tužilac polaže pravo na naplatu predmetnog potraživanja od tuženog zato što isto nije konstatovano kao potraživanje tužioca ni planom reorganizacije, ni završnim izveštajem stečajnog upravnika u postupku stečaja nad Društvom sa ograničenom odgovornošću za građevinarstvo, trgovinu i usluge Arhitekton koji se kod privrednog suda vodio pod St 773/11. Vrhovni kasacioni sud nalazi za neosnovane ovakve navode revizije, jer je zaključak o aktivnoj legitimaciji tužioca pravilno izveden na osnovu sadržine ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i aneksa broj 2. tog ugovora.

Dalji razlozi revidenta kojim pobija pravilnost zaključka nižestepenih sudova o aktivnoj legitimaciji tužioca svode se na pobijanje pravne valjanosti aneksa broj 2. koga su zaključili tužilac, navedena dva privredna društva koja su pored tužioca u osnovnom ugovoru kupci nepokretnosti, sa jedne strane i tuženi. Revident smatra da pravni prethodnik tužioca nije ispunio uslove za zaključenje tog aneksa koji su sadržani u sporazumu od 20.12.2008. godine zaključenom između samih kupaca. Revizijski sud smatra da sporazum između subjekata koji su u osnovnom ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti nastupali kao jedna ugovorna strana, ne može biti osnov za pobijanje pravne valjanosti aneksa broj 2. koga su isti zaključili sa tuženim, kojim su izmenili osnovni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti. Međusobni sporazum lica koja su nastupala kao jedna ugovorna strana ne tiče se ovde tuženog. Zbog toga, tuženi nije ovlašćen da ističe da tužilac nije ispunio prema drugim saugovaračima uslove za zaključenje aneksa broj 2. sa ovde tuženim. Šta više, revizijski sud ocenjuje da zaključenje aneksa broj 2. i nije od značaja za aktivnu legitimaciju ovde tužioca da od tuženog zahteva vraćanje celokupnog iznosa uplaćenog tuženom na ime dela kupoprodajne cene po osnovnom ugovoru o prodaji nepokretnosti. Ovo zbog sledećeg.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su subjekti koji su zaključili osnovni ugovor o kupoporodaji nepokretnosti u svojstvu kupca, solidarni dužnici prema tuženom za isplatu ugovorene kupoprodajne cene. O tome su nižestepeni sudovi dali razloge koje ni revident ne pobija navodima revizije. Saglasno tome, po raskidu ugovora, sve i da nije bilo aneksa broj 2., lica koja su ugovor zaključila na strani kupca, solidarni su poverioci koji imaju pravo zahtevati od tuženog, kao dužnika, ispunjenje cele obaveze na ime vraćanja iznosa primljenog na ime dela kupoprodajne cene. Prema odredbi člana 426. Zakona o obligacionim odnosima svaki solidarni poverilac ima pravo zahtevati od dužnika ispunjenje cele obaveze, a dužnik može ispuniti obavezu poveriocu koga sam izabere, sve dok neki poverilac ne traži ispunjenje. Odredbom člana 434. Zakona o obligacionim odnosima uređen je odnos između solidarnih poverilaca tako da svaki solidarni poverilac ima pravo zahtevati od onog poverioca koji je primio ispunjenje, da mu preda deo koji mu pripada. Dakle, prema ovim odredbama, sve i da nije bilo aneksa broj 2., prema osnovnom ugovoru o prodaji nepokretnosti svaki od lica koji su ugovor zaključili sa strane kupca, pa i ovde tužilac kao sledbenik jednog od tih lica, ima pravo zahtevati od tuženog kao dužnika ispunjenje cele obaveze na vraćanje onog iznosa koji je tuženi primio kao prodavac na ime kupoprodajne cene, po raskidu ugovora o prodaji. Odnos između lica koja su ugovor zaključili na strani kupca, ne tiče se ovde tuženog prodavca. Dakle, tužilac jeste ovlašćen, i to ne samo po sadržini aneksa broj 2. čiju valjanost tuženi osporava, već sa pozicije solidarnog poverioca, da od tuženog zahteva povraćaj celokupnog iznosa koji je tuženom uplaćen na ime dela kupoprodajne cene, a nakon raskida ugovora. Tuženi je u obavezi da tužiocu vrati celokupno primljeni iznos po odredbi člana 132. stav 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima, sa zateznom kamatom od dana prijema. Revizijski sud smatra da je pravilno odlučeno i o obavezi tuženog da plati zateznu kamatu za period do 24.12.2012. godine po stopi koju propisuje Evropska centralna banka, uz izostavljanje odrednice „eskontna“, a od 25.12.2012. godine po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati.

Nisu od značaja revizijski navodi kojima tuženi osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja o visini te obaveze, isticanjem da je osporio visinu tužbenog zahteva, a da nije izvedeno dokazivanje veštačenjem ekonomsko-finansijske struke. Ovo zato, što se revizijom protiv drugostepene presude u ovoj parnici ne može osporavati pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. Stoga tuženi ne može osporavati pravilnost utvrđenja o iznosu koga je tuženi primio na ime dela kupoprodajne cene.

To su razlozi zbog kojih je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, dok ostali revizijski navodi nisu od značaja, te ih revizijski sud neće posebno obrazlagati.

Odluka je doneta po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić