Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije: Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Tatjane Matković Stefanović i sudije Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AD „Žitoprodukt“ - u stečaju Zrenjanin, ulica Bolnička broj 7, čiji je punomoćnik Slavko Radosavljev, advokat iz ..., protiv tuženog Republika Srbija Ministarstvo pravde Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom Beograd, ulica Nemanjina broj 22-24, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 100.000.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž broj 6660/19 od 10.09.2020. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 18.02.2021. godine sledeće

R E Š E NJ E

ODBIJA SE revizija tužioca kao neosnovana izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž broj 6660/19 od 10.09.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešnjem Privrednog suda u Zrenjaninu P 223/19 od 24.10.2019. godine odbačena je tužba u ovoj pravnoj stvari.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž broj 6660/19 od 10.09.2020. godine u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je navedeno rešenje o odbačaju tužbe sadržano, a u stavu II izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž broj 6660/19 od 10.09.2020. godine tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20), a u vezi sa članom 420. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pored toga što je u reviziji naznačio da istu izjavljuje zbog povrede pravila parničnog postupka, revident istovremeni nije opredelio, niti bliže ukazao u čemu bi se takva povreda sastojala, pa se takvi revizijski navodi ispostavljaju neosnovanim.

Predmet tužbenog zahteva po tužbi odnosi se na utvrđenje da je bez dejstva prema stečajnoj masi AD “Žitoprodukt“ – u stečaju Zrenjanin rešenje Višeg suda u Beogradu POI 4/2010 od 25.06.2010. godine u delu koji se odnosi na zabranu raspolaganja, otuđenja i opterećenja imovinom preduzeća „Žitoprodukt“ Zrenjanin u većinskom vlasništvu AA, te naredba o zabrani raspolaganja imovinom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu OIK 4/09 od 30.12.2011. godine koja se odnosi na nepokretnosti specificirane u tužbi, sa nalogom nadležnim RGZ Službama za katastar nepokretnosti da izvrši brisanje upisanih tereta bliže opisanih u tužbi.

Prema stanju u spisima, rešenjem Višeg suda u Beogradu POI 4/2010 od 25.06.2010. godine zabranjeno je raspolaganje, opterećenje i otuđenje imovine tužioca u većinskom vlasništvu AA i to nepokretnosti specificiranih u tužbi. Istim rešenjem je oduzeto 1060614 akcija tužioca, kao izdavaoca, koje se vode na ime AA. Zabrana raspolaganja, otuđenja i opterećenja imovine upisana je u Katastar nepokretnosti. Određeno je i da privremeno oduzimanje traje do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine, a određeno je i da će imovinom upravljati Direkcija za upravljanje imovinom. Direkcija je 08.11.2010. godine zaključila Ugovor o poveravanju na upravljanje privremeno oduzetom imovinom sa BB i na njega prenela upravljanje oduzetim akcijama. Rešenjem Privrednog suda u Zrenjaninu St.19/2015 od 28.01.2016. godine otvoren je stečajni postupak nad tužiocem, proglašeno je bankrotstvo, nakon čega je stečajni upravnik izvršio procenu imovine kako bi se prodala, ali ista ne može da se sprovede zbog postojanja navedenih zabrana. Tužba se zasniva na tvrdnjama da AA nikada nije bio vlasnik imovine kojom mu je zabranjeno da upravlja, već samo vlasnik akcija, a tužilac smatra da je ovom zabranom onemogućeno da se u stečajnom postupku, namire stečajni poverioci, te da ima pravni interes za podnošenje ove tužbe. Predmetne nepokretnosti su na teritoriji Privrednog suda u Zrenjaninu.

Na temelju ovako utvrđenih okolnosti, nižestepen sudovi nalaze da ni u tužbenom zahtevu, a ni u referatu tužbe, nisu navedene pravne radnje koje je stečajni dužnik preduzeo, ili propustio da preduzme, a koje su podobne za pobijanje u smislu odredbe člana 119 Zakona o stečaju, nakon čega bi posledica bila prestanak dejstva odluke Višeg suda u Beogradu i odluke Višeg javnog tužilaštva u Beogradu prema stečajnoj masi. Nalaze i da bi se postupanjem po tužbenom zahtevu van svojih ovlašćenja upustili u ocenu zakonitosti donete odluke drugog suda i organa. Imajući u vidu navedeno, nižstepeni su tužbu ocenili kao nedozvoljenu primenom odredbe člana 294 Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud ukazuje i da je tužba nerazumljiva iz razloga što je tužilac u tužbi kao tužene označio Republiku Srbiju i Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom, koji subjekti su dva odvojena pravna lica.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je ocenio da je nedozvoljena tužba sa utvrđujućim zahteva za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika na način na koji je opredeljena, te da je istu valjalo odbaciti.

Revizijom se osporava izneto stanovište drugostepenog suda. Po oceni revidenta tužilac nije ni bio učesnik postupka u kojem su sporne odluke donete, te da traži da se označeno rešenje označi bez pravnog dejstva prema stečajno masi tužioca iz razloga što se ne odnosi na imovinu AA protiv koga je doneto, već na imovinu revidenta, zbog čega ukazuje na pogrešnu primenu člana 119. Zakona o stečaju. Ukazuje da su poverioci tužioca, kao stečajnog dužnika oštećeni iz razloga što ne mogu da se naplate unovčenjem imovine zbog postojanja zabrane raspolaganja po spornoj odluci, kao i da tuženi nije započeo bilo kakav postupak radi ostvarivanja prava radi eventualnog izlučenja sporne imovine iz stečajne mase.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

U postupku po zahtevu za pobijanje pravnih radnji i pravnih poslova stečajnog dužnika neophodno je da se ostvare određeni preduslovi, kao i opšti i posebni uslovi. Preduslovi za pobijanje pravnih radnji i pravnih poslova koje je preduzeo stečajni dužnik su da je otvoren stečajni postupak, zatim da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za puno namirenje stečajnih poverilaca, kao i da je pravni posao punovažan. Opšti uslovi za pobijanje u stečaju su predviđeni čl. 119 Zakona o stečaju. Pored njih, za uspešno pobijanje je potrebno da bude ispunjen i jedan od osnova iz članova 120 - 124 istog zakona. Pobijanje se može vršiti od dana otvaranja stečajnog postupka do dana održavanja ročišta za glavnu deobu. Izuzetak su izlučni i razlučni poverioci, s obzirom da otvaranje stečajnog postupka ne utiče na ostvarivanje njihovih prava, pa ovi poverioci mogu pobijati pravne radnje stečajnog dužnika i nakon otvaranja stečajnog postupka po pravilima i u rokovima propisanim Zakonom o obligacionim odnosima. Predmet pobijanja mogu da budu pravne radnje i pravni poslovi preduzeti odnosno zaključeni pre otvaranja stečajnog posupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i pravni poslovi i druge pravne radnje kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj (pogodovanje poverilaca). Pobijaju se dvostrani i jednostrani pravni poslovi, kao i tereteni i besteretni pravni poslovi. Pobijaju se aktivno preduzete pravne radnje stečajnog dužnika i radnje propuštanja. Predmet pobijanja su i pravni poslovi, pravne i procesne radnje na osnovu kojih je doneta izvršna isprava ili koje su preduzete po osnovu izvršne isprave ili u postupku prinudnog izvršenja, ako ispunjavaju uslov iz čl. 119 st. 1. Zakona o stečaju. U ovom slučaju ako zahtev za pobijanje bude usvojen, prestaje dejstvo izvršne isprave prema stečajnoj masi. Međutim, predmet pobijanja ne mogu biti pravnosnažne sudske odluke. Pobojnom tužbom se mogu pobijati samo konkretne radnje koje su dovele do donošenja izvršne isprave i to ako su te radnje za posledicu imale donošenje izvršne isprave, na osnovu koje je dužnik izgubio neko pravo koje mu inače pripada.

Prema stanju u spisima predmet stečajnog pobijanja po tužbi odnosi se na utvrđenje da je bez dejstva prema stečajnoj masi tužioca rešenje Višeg suda u Beogradu POI 4/2010 od 25.06.2010. godine i Naredba o zabrani raspolaganja imovinom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu OIK 4/09 od 30.12.2011. godine. Predmet pobijanja se time odnosi na određenu sudsku odluku i odluku nadležnog javnog tužilaštva. Samim tim, pravna zaštita u vezi sa stečajnim pobijanjem nije adekvatna za ostvarivanje nameravane pravne zaštite. Sledi da ovim nisu bili ispunjeni opšti uslovi iz člana 119. Zakona o stečaju za odlučivanje po tužbi, a što bi vodilo odbijanju tužbenog zahteva. Kako su posledice po tužioca u slučaju odbačaja tužbe po njega blaže, to u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom nisu učenjeni propusti koji bi vodili drugačijem ishodu postupka. 

Neosnovani su navodi revidenta o tome da tužilac nije ni učestvovao u postupku donošenja rešenja Višeg suda u Beogradu POI 4/2010 od 25.06.2010. godine i Naredbe o zabrani raspolaganja imovinom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu OIK 4/09 od 30.12.2011. godine, kao i da se na ovakvim navodima zasniva revizija. Kako je to već prethodno izneto predmet stečajnog pobijanja može se odnositi isključivo i jedino na pravne radnje i pravne poslove stečajnog dužnika, a ne na pojedinačne odluke donete u odgovarajućem postupku od strane ovlašćenog organa. Ukoliko su u postupku njihovog donošenja postojale određene nepravilnosti, tada tužiocu pripada ovlašćenje za korišćenje odgovarajućih redovnih ili vanrednih pravnih sredstava protiv ovih odluka radi zaštite njegovih imovinskih interesa Ukoliko je u postupku pre otvaranja stečaja tužilac propustio da se koristi pravnim sredstvom protiv sudskih ili drugih odluka, tada takva radnja nečinjenja može biti predmet stečajnog pobijanja. Ishod po takvom postupku omogućio bi tužiocu da se koristi pravnom na pravni lek protiv odluka obuhvaćenim tužbom, ali takav zahtev nije opredeljen tužbom. Sledi da zahtev koji se odnosi na neposredno stečajno pobijanje rešenja Višeg suda u Beogradu POI 4/2010 od 25.06.2010. godine i Naredbe o zabrani raspolaganja imovinom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu OIK 4/09 od 30.12.2011. godine ne može uživati pravnu zaštitu.

Nisu osnovani ni revizijski navodi o tome da su sporne odluke po tužbi pogrešne i da se njima oštećuju stečajni poverioci tužioca zbog nemogućnosti unovčenja stečajne mase. Imajući u vidu napred navedeno, ispitvanje zakonitosti takvih odluka koje su donete u odgovarajućem postupku ne može da bude predmet ispitivanja u parničnom postupku. Izmena ovakvih odluka moguća je isključivo u skladu sa pravilima postupka u kojem su donete, pa jedino tim putem tužilac od sebe može otkloniti njihovo dejstvo ukoliko isto smatra štetnim.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20), a i vezi sa članom 420. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20) odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić