Imajući u vidu predmet tražene pravne zaštite i razloge na kojima je zasnovana primena materijalnog prava u pobijanoj presudi drugostepenog suda, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP da se dozvoli odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj.

Tužilac pobija rešenje kojim je odbijeno proširenje tužbe na drugog tuženog – GP Rad Beograd u stečaju, jer smatra da su tuženi i navedeno treće lice nužni suparničari, te da je označenjem i tog lica kao tuženog uredio tužbu. Međutim, rešenje se pobija sa razloga koji su u domenu primene odredaba parničnog postupka, te ne mogu biti relevantan razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Predmet tužbenog zahteva, o kom je odlučeno nižestepenim odlukama, je izlučenje nepokretnosti iz stečajne mase tuženog, u pogledu koje nepokretnosti je tužilac tvrdio da je na istoj stekao pravo svojine na osnovu Ugovora o kupoprodaji zaključenog sa tuženim kao prodavcem i isplatom kupoprodajne cene.

Sporno pitanje, u pogledu čijeg rešavanja revident smatra da odstupa od sudske prakse, u pogledu kog tužilac traži novo tumačenje prava, jeste da li dužnik osnovano osporava sprovedenu dokumentaciju kada knjiži sprovedenu kompenzaciju u svojoj dokumentaciji, da li i tada teret činjenične tvrdnje i dokaza pada na drugu stranu, ovde tužioca da dokazuje isplatu cene kada je obavezu iz tog osnova ispunio kompenzacijom kao zakonskim načinom prestanka obaveze što je tuženi proknjižio, a odbija da dostavi knjigovodstvene dokumente od značaja, odnosno uskrati isprave.

Nižestepeni sudovi su o spornoj činjenici da li je tužilac izmirio potraživanje tuženog na ime kupoprodajne cene, zaključio da tužilac tu činjenicu nije dokazao. Takav zaključak izveli su ocenom nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke, nalazeći da za dokazanost prestanka potraživanja prebojem nije dovoljna sama izjava prebijanja u situaciji kada jedna strana osporava potraživanje druge strane koje je stavljeno u preboj, a da u poslovnoj dokumentaciji stranaka nije evidentirano potraživanje tužioca prema tuženom. Revizijski sud ocenjuje da je postavljeno pitanje usmereno na pobijanje pravilnosti činjeničnog stanja i primene procesnog pravila o teretu dokazivanja, što nije relevantan razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije po odredbama člana 404. stav 1. ZPP.

S obzirom na zaključak o nedokazanosti postojanja potraživanja stavljenog u preboj sa potraživanjem na ime kupoprodajne cene, nije od značaja da li je u vreme prebijanja postojala blokada računa, što je činjenično pitanje od koga bi zavisila primena materijalnog prava u konkretnom slučaju. Revident pobija pravilnost utvrđene činjenice o blokadi računa, što takođe nije dozvoljen razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Sledeći razlog pobijane presude jeste da jedan deo nepokretnosti obuhvaćenih tužbenim zahtevom nema taj stepen gotovosti da bi se mogli identifikovati, ali i da prema utvrđenom činjeničnom stanju same nepokretnosti se ne nalaze u stečajnoj masi tuženog, što je preduslov za isticanje izlučnog zahteva. Revident pobija takvo utvrđenje isticanjem bitne povrede odredaba parničnog postupka od strane drugostepenog suda, navodeći da je drugostepeni sud izmenio činjenično stanje utvrđeno od prvostepenog suda, bez održane rasprave pred drugostepenim sudom. Razlozi bitne povrede odredaba parničnog postupka nisu predviđeni Zakonom o parničnom postupku, člana 404. stav 1.

Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana pobijana odluka drugostepenog suda, i razloge za izuzetnu dozvoljenost revizije koje ističe revident, Vrhovni sud nalazi da ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa, niti pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građanja, niti za novim tumačenjem prava ili ujednačavanjem sudske prakse.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, te je primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 420. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 485. Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u privrednim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu podneo dana 02.09.2014. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke iznosi 7.794.072,00 dinara, odnosno 66.078,67 evra. Kako je vrednost predmeta spora pobijanog dela presude ispod zakonom propisanog cenzusa za dozvoljenost revizije u privrednom sporu, izjavljena revizija nije dozvoljena.

Protiv rešenja kojim nije dozvoljeno proširenje tužbe na novog tuženog, potvrđenog odlukom drugostepenog suda, revizija nije dozvoljena u smislu odredbe člana 420. stav 1. ZPP, jer nije u pitanju rešenje kojim se parnica pravnosnažno okončava.

Primenom odredbe člana 413. ZPP Vrhovni sud je doneo odluku u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković