O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 9481/2021 od 16.03.2023. godine, u stavu I izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da isplati tužilji iznos od 18.067.201,69 dinara sa zakonskom zateznom kamatom: na iznos od 1.351.459,00 dinara počev od 06.10.2011. godine do isplate, na iznos od 3.447.051,87 dinara počev od 15.11.2013. godine do isplate, na iznos od 3.802.773,53 dinara počev od 23.09.2015. godine do isplate i na iznos od 9.465.917,29 dinara počev od 23.09.2015 godine do isplate. U stavu II izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da sud obaveže tuženog da tužilji plati iznos od 42.540.266,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose počev od datuma dospeća do isplate i u stavu III izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka naknadi iznos od 455.597,58 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2941/23 od 20.12.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima I i III izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka nastalih pred drugostepenim sudom.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju. Troškove nije tražila.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da je revizija delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se u reviziji navodi da je drugostepeni sud propustio da odgovori na bitne žalbene navode, jer iz sadržine drugostepene presude proizlazi da je drugostepeni sud cenio bitne žalbene u skladu sa odredbom člana 396. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, uključujući ocenu pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, dok eventualni propust da odgovori na pojedine žalbene navode na koje revident ukazuje u reviziji, ne predstavlja bitnu povredu postupka koja je od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila član društva tuženog tokom 2007, 2008. i 2009. godine sa udelom od 4,5%, a njen pokojni otac sa udelom od 65%. Na sednicama skupštine tuženog dana 06.04.2011., 15.05.2013. i 23.03.2015. godine donete su Odluke o raspodeli dobiti za 2007, 2008. i 2009. godinu među članovima društva. Otac tužilje, BB, preminuo je ...2015. godine. Rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu O 7692/15 od 29.02.2016. godine, koje je istog dana postalo pravnosnažno, utvrđena je zaostavština, koja je obuhvatala, između ostalog, i pravo susvojine od 65% u tuženom društvu. Za naslednike su, po osnovu zaveštanja od 29.11.2015. godine (proglašenog 22.01.2016), oglašene tri ćerke ostavioca: AA, VV i GG, svaka u delu od 1/3 nasleđene imovine, uz sporazum o deobi. Tužilji je 11.04.2016. godine kao jednom od tri zakonska naslednika upisan udeo od 26,16670% kod tuženog. Prema obračunu veštaka, ukupan neto iznos dobiti za tužilju za tri godine iznosi 10.801.284,40 dinara, a za BB 156.018.552,49 dinara, od čega 1/3 iznosi 52.006.184,16 dinara. Od tog iznosa je 9.465.917,29 dinara isplaćeno 2016. godine, nakon smrti BB. Prvostepeni sud je iz prve varijante nalaza i mišljenje veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrdio da su u poslovnim knjigama tuženog proknjižene zbirne isplate dobiti članovima, uz obračun i uplatu poreza iz bruto iznosa. Neto dobit je isplaćivana preko blagajne, bez knjigovodstvene specifikacije po pojedinačnim primaocima, a tužilji je konkretno „na ruke“ isplaćena dobit u iznosu od 2.200.000,00 dinara, o čemu postoje pisani dokazi. Za isplatu preostalog iznosa utvrđene dobiti, kako po osnovu tužiljinog udela, tako i po osnovu naslednog dela posle smrti oca BB, nema dokaza da je tužilji izvršena isplata.

Nižestepeni sudovi su na osnovu iskaza stranaka i svedoka utvrdili da među članovima društva nije postojao jednoglasni i opšteprihvaćeni sporazum o načinu raspodele dobiti nakon podizanja sredstava sa računa društva, te da su raspodelom upravljali pok. BB i DD (zakonski zastupnik), pa u nedostatku dokaza da je tužilji isplaćen pripadajući deo dobiti, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev. Nižestepeni sudovi su stava da, u skladu sa odredbama člana 152. Zakona o privrednim društvima, tužilji pripada dobit za 2007., 2008. i 2009. godinu, (a po Odlukama iz 2011., 2013. i 2015. godine), u visini preostalog neisplaćenog iznosa od 8.601.284,60 dinara (10.801.284,60-2.200.000,00 dinara). Tuženi nije dostavio dokaze da je njegova obaveza prestala na drugi zakonom predviđen način, odnosno da su nastupile činjenice usled kojih je prestalo pravo tužilje da potražuje utuženi iznos, pa su sudovi usvojili tužbeni zahtev u navedenom iznosu. Takođe, prema oceni nižestepenih sudova, kako je iznos od 28.397.751,86 dinara isplaćen sa računa tuženog na ime dobiti pok. oca BB i to nakon njegove smrti 2016. godine, jedna trećina tog iznosa u skladu sa ostavinskim rešenjem pripada tužilji, a to je iznos od 9.465.917,29 dinara, zbog čega je tužilji dosuđen ukupan novčani iznos od 18.067.201,69 dinara sa zateznom kamatom od dana 06.10.2011. godine, odnosno 15.11.2013. godine i 23.09.2015. godine, kao dana dospelosti obaveze po predmetnim Odlukama o isplati dobiti do isplate.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 42.540.266,87 dinara, jer se radi o delu dobiti pok. BB koja mu je isplaćena pre smrti, i na koji tužilja kao zakonska naslednica nema pravo budući da navedeno potraživanje, kao namireno, nije ni moglo ući u zaostavštinu pokojnog oca.

Revizija tuženog nije osnovana u pogledu glavnog potraživanja.

Ne mogu se prihvatiti kao osnovani revizijski navodi kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava.

Naime, tokom postupka bilo je sporno da li je tuženi, kao član društva, isplatio dobit tužilji za poslovnu 2007, 2008. i 2009. godinu, na osnovu Odluka društva donetih 2011, 2013. i 2015. godine. Nižestepeni sudovi su na osnovu izvedenih dokaza utvrdili da tuženi nije dokazao da je dobit isplaćena u skladu sa Odlukama o raspodeli. Teret dokazivanja navedene činjenice bio je upravo na tuženom koji je tokom postupka tvrdio da je dobit isplaćena tužilji na način kako je to bilo dogovoreno između svih članova tuženog društva, ali u nedostatku dokaza kojima bi činjenične tvrdnje tuženog bile potkrepljene, nižestepeni sudovi su primenili pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tuženi nije dokazao postojanje činjenica usled koje je prestalo pravo tužilje da zahteva isplatu dobiti, pa su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili odredbe člana 152, 183. i 271. Zakona o privrednim društvima.

Pravilna je odluka nižestepenih sudova i u delu u kome je tužilji dosuđen novčani iznos dobiti koji je pripadao njenom ocu, a raspodeljena je nakon njegove smrti, s obzirom na to da je tužilja naslednica u imovinskim pravima iza pokojnog oca u udelu od jedne trećine. Prvostepeni sud je, na osnovu izvedenih dokaza, utvrdio ukupan iznos dobiti isplaćene nakon smrti ostavioca, a koja nije raspodeljena tužilji u skladu sa naslednim udelom, te tužilji dosudio jednu trećinu tog iznosa, u visini od 9.465.917,29 dinara. Takva odluka je pravilna jer je zasnovana na utvrđenom činjeničnom stanju i primeni materijalnog prava iz člana 8. i 9. Zakona o nasleđivanju.

Tuženi u reviziji ukazuje da je među članovima društva postojao sporazum o načinu isplate dobiti, da je tužilja potpisivala naloge za isplatu, te da joj je sva dobit isplaćena kako to proizlazi iz iskaza saslušanih svedoka. Ove navode revizijski sud nije posebno cenio imajući u vidu da se istim osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, iz kog razloga se pravnosnažna presuda u konkretnom slučaju ne može pobijati jer se ne radi o procesnoj situaciji iz odredbe člana 407. stav 6. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 403. stav 2. istog zakona.

Dalje, bez uticaja su revizijski razlozi kojima tuženi ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo sadržano u Zakonu o računovodstvu, a u vezi konstatacije prvostepenog suda da je tuženi bio dužan da svoje poslovanje vodi u skladu sa odredbom člana 5. navedenog zakona. Prema oceni Vrhovnog suda, primena navedenog zakona nije od suštinskog značaja za razrešenje spora među strankama. Bez obzira na to da li je tuženi vodio evidenciju o isplati dobiti u skladu sa navedenim zakonom, sporna činjenica isplate dobiti tužilji dokazivana je i drugim dokaznim sredstvima, a ne samo pisanim računovodstvenim ispravama. Osim toga, prvostepeni sud je prihvatio prvu varijantu nalaza i mišljenja veštaka ekonomskog finansijske struke koja je zasnovana na pisanim dokumentima sa čitljivim potpisom tužilje koji su prihvaćeni kao dokaz o delimičnoj isplati dobiti (u kom delu je tužbeni zahtev odbijen), ali je na osnovu ostalih izvedenih dokaza (dakle, ne samo pisanim dokazima), prvostepeni sud utvrdio da preostala dobit u dosuđenom iznosu nije isplaćena tužilji. Stoga, pogrešna primena materijalnog prava na koje ukazuje tuženi nije od značaja na pravilnost pobijanih odluka.

Takođe, revizijski navod da je drugostepeni sud propustio da primeni član 305. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u osnovi ne predstavlja pogrešnu primenu materijalnog prava, imajući u vidu da tuženi ovu povredu vezuje za ocenu iskaza tužilje i saslušanih svedoka, pogrešnu ocenu naloga za isplatu i finansijskih izveštaja, što suštinski predstavlja osporavanje činjeničnog stanja.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo iz odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima kojom je uređena zatezna kamata, u delu potraživanja koje je tužilji dosuđeno po osnovu nasleđivanja.

Naime, prilikom dosuđenja novčanog iznosa od 9.465.917,29 dinara, nižestepeni sudovi su pogrešno zaključili da tužilji pripada pravo na zateznu kamatu počev od 23.09.2015. godine, kao dana donošenja Odluke o isplati dobiti. Navedeni novčani iznos tužilji je dosuđen kao univerzalnom sukcesoru iza pokojnog oca, što znači da tužilja povodom naplate navedenog iznosa, ima ista prava koja su pripadala i njenom pravnom prethodniku kao vlasniku udela koji je tužilja nasledila u jednoj trećini. Kako je tokom postupka utvrđeno da je za života, otac tužilje bio taj koji je isplaćivao dobit članovima društva (a nakon što se novac za te namene prebaci na blagajnu društva), to onda društvo ne može biti odgovorno za kašnjenje u ispunjenju obaveze čiju je dinamiku određivao upravo pok. otac tužilje. Stoga, nema odgovornosti na strani tuženog što pre smrti pravnog prethodnika tužilje nije isplatio iznose po već donetim odlukama o deobi dobiti, u delu koji se odnosi na nasleđeni udeo pok. oca tužilje. Zato nije osnovan tužbeni zahtev za isplatu zatezne kamate na iznos dobiti koji je pripadao pok. ocu tužilje, pa je revizijski sud, vodeći računa o pravilnoj primeni materijalnog prava po službenoj dužnosti, preinačio pobijane presude u ovom delu, tako što je odbio tužbeni zahtev za isplatu zatezne kamate na iznos od 9.465.917,29 dinara za period pre smrti pravnog prethodnika tužilje.

U skladu sa navedenim, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je u stavu trećem izreke odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da je u sporu po reviziji uspeo samo u neznatnom delu povodom sporednog traženja (zatezne kamate), što u smislu odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku ne opravdava dosuđenje troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković