U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Miodrag Živković, advokat iz ..., protiv tuženog JP PTT SAOBRAĆAJA “SRBIJA” iz Beograda, koga zastupaju punomoćnici Aleksandar Petrović i Branislav Glogonjac, advokati iz ..., radi povrede autorskog prava i naknade štete, vrednost spora 459.167.723,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 2293/17 od 27.06.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 30.03.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca AA iz ... izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 2293/17 od 27.06.2017. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 2293/17 od 27.06.2017. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je presuda Privrednog suda u Beogradu P br 5498/16 od 09.02.2017.godine kojom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje da je tuženi povredio autorsko pravo tužioca na autorskom delu – projektu „Sistem za predstavljanje, oglašavanje i prikazivanje različitih sadržaja na velikom broju mesta u javnim objektima Srbije i Crne Gore“, da se obaveže tuženi da prestane sa radnjom povrede prava tužioca i tužiocu naknadi štetu u iznosu od 459.167.723,00 dinara sa kamatom od podnošenja tužbe i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove spora u iznosu od 2.793.900,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitnih povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Troškove odgovora je tražio i opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14) i odlučio da revizija nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Na osnovu člana 407. st. 2. ZPP revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim ako je izjavljena protiv presude iz člana 403. st. 2. ZPP, što ovde nije slučaj. Pozivanje revidenta na bitne povrede odredaba postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom nije osnovano. Drugostepeni sud je odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, te nije povredio odredbe člana 7. i 8. ZPP. Odlučivanje o aktivnoj i pasivnoj legitimaciji stranaka u sporu, zasniva se na primeni materijalno pravnih odredbi, a ne odredbi zakona kojim se uređuje parnični postupak.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je 31.03.2004.godine podneo Zavodu za intelektualnu svojinu prijavu za evidentiranje i deponovanje predmetnog autorskog dela označenog kao projekat, u formi pisanog teksta. Prethodno je tužilac 10.11.2003.godine ponudio tuženom postavljanje info plazma ekrana u poštama širom Srbije za potrebe prenošenja informacionih i reklamnih poruka i za te potrebe sačinio projekat. Projekat je nastao u periodu od januara do kraja marta 2004 godine u okviru radnog odnosa autora kod tužioca. Krajem januara probna verzija projekta je prikazana zaposlenima u Pošti ... . Tuženi je odlučio da nabavku projekta sprovede putem tendera, koji je kasnije poništen. U svojim objektima tuženi je montirao plazma televizore koji nisu međusobno umreženi. Prema nalazu i mišljenju komisije veštaka ETF u Beogradu predmetni projekat i projekti „Multimedijalno prezentovanje u objektima pošte - generalno tehničko rešenje“ i „Poslovni plan - projekat multimedijalnog prezentovanja u objektima pošte“ predstavljaju autorsko delo u domenu telekomunikacije i informacionih tehnologija. Sama ideja centralizovanog upravljanja reklamama na više udaljenih lokacija nije bila nova. Tuženi nije koristio oblik u kome je ideja tužioca izražena. Nije koristio koncept, specifikaciju opreme, tabele i slike koje su postojale u projektima tužioca. Autori su 10.10.2005.godine ovlastili tužioca da ih zastupa u zaštiti moralnih prava iz ovog projekta. Tužba je u predmetnom sporu podneta 31.05.2010.godine.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje povrede autorskog prava, a sledstveno tome i zahtev za naknadu štete zbog te povrede. Razlozi za odbijanje zahteva su nedostatak aktivne legitimacije, obzirom da je istekao zakonski rok od 5 godina u kome poslodavac ima imovinska prava na autorskom delu stvorenom u radnom odnosu (član 92. Zakona o autorskim i srodnim pravima važećeg u vreme nastanka dela, član 96. istoimenog zakona važećeg u vreme podnošenja tužbe i član 98. važećeg zakona). Tužbeni zahtev je odbijen i sa razloga što je utvrđeno da ne postoji povreda autorskog prava.

Tužilac u reviziji ističe da u pogledu aktivne legitimacije nije pravilno cenjena dokumentacija tužioca, overena fotokopija odluke br.104 od 29.10.2003.godine i prečišćenog teksta Statuta od 29.10.2003.godine, koji sadrže trajna imovinska ovlašćenja tužioca na predmetnom autorskom delu. Promena Statuta nije registrovana kod nadležne Agencije za privredne registre, niti se nalazi u zbirci isprava koje je Agencija preuzela od suda kod preuzimanja poslova vođenja evidencije privrednih društava i podataka o njima. U situaciji kada postoji više verzija teksta Statuta, pravilno nižestepeni sudovi relevantnom smatraju onu koja je registrovana. Obaveza registracije Statuta bila je propisana odredbom člana 342. u vezi člana 201. tada važećeg Zakona o preduzećima. Stoga je neosnovan navod revidenta o jednakom pravnom dejstvu u pogledu verodostojnosti Statuta bez obzira da li je isti registrovan, ili je overen kod suda, odnosno opštinskog organa uprave. Ovo tim pre jer se radi o overenoj kopiji Statuta. Overom kopije isprave samo se potvrđuje da je kopija istovetna sa kopiranom ispravom bez ispitivanja autentičnosti same kopirane isprave.

Navod revidenta da su nižestepenin sudovi pogrešno primenili odredbe člana 2. stav 1. i člana 98. stav 4. važećeg Zakona o autorskim i srodnim pravima, jer nije na pouzdan način utvrđeno da li je predmetno autorsko delo kompjuterski program, nisu od uticaja na drugačije odlučivanje. Ovo sa razloga što i da je tužilac aktivno legitimisan po odredbi člana 98. stav 4. navedenog zakona,tuženi, prema pravilnom zaključku nižestepenih sudova, svojim radnjama nije povredio autorsko pravo. Autorsko delo je tvorevina ličnih autorovih intelektualnih napora konkretizovanih u određenu formu.Sama ideja ne uživa autorskopravnu zaštitu.Tek materijalizacijom dela u određenoj formi autor stiče punu autorskopravnu zaštitu, a nosilac autorskih imovinskih prava uživa odgovarajuću pravnu zaštitu od neovlašćenog korišćenja dela. Prema utvrđenju suda tuženi je iskoristio ideju na kojoj je zasnovano i predmetno autorsko delo, ali sama ideja niti je bila originalna, niti uživa autorskopravnu zaštitu. Ideja reklamiranja putem plazma TV ekrana na više lokacija koju je sproveo tuženi nije materijalizovana na način kako je to učinjeno u autorskom delu koje je predmet zaštite u ovom sporu. Teret dokazivanja činjenica da je u konkretnom slučaju kopirana ili na drugi način iskorišćena forma u kojoj je iskazano autorsko delo koje je predmet zaštite bio je na tužiocu koji tvrdnje suprotne utvrđenju suda nije dokazao.

Neosnovano je i pozivanje revidenta na odredbu člana 19 Zakona o autorskim i srodnim pravima kojom je regulisano pravo autora da ostvaruje naknadu za svako ekonomsko iskorišćavanje dela. Po stavu revidenta autor to pravo može ostvarivati preko poslodavca, a poslodavac stiče pravo da u svoje ime vrši naplatu naknade po pravilima obligacionog prava. U konkretnom slučaju ne radi se o sporu za isplatu autorske naknade. Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje povrede autorskog imovinskog prava i naknada štete po tom osnovu. Zakon o autorskim i srodnim pravima reguliše da su nosilac autorskog prava i sticalac isključivih ovlašćenja na autorska prava aktivno legitimisani da traže zaštitu autorskih prava svako u okviru svojih ovlašćenja i pod uslovom da je povreda utvrđena, što ovde nije slučaj.

Na osnovu izloženog i člana 414. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 165. ZPP odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima neophodnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić