Presudom Privrednog apelacionog suda 2 Pž 3569/23 od 01.12.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju u delu u kom je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu II izreke u delu u kome je odbijen zahtev tužioca za iznos od 446.400,00 dinara na ime troškova šlepanja i zakonske zatezne kamate na taj iznos i protiv odbijajuće odluke o troškovima postupka sadržane u stavu III izreke prvostepene presude, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu za naknadu štete. Zahtev tužioca delimično je odbijen, za iznos od 932.212,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.10.2016. godine do isplate, u kom iznosu su sadržani i troškovi šlepanja vozila u ukupnom iznosu od 446.400,00 dinara. Prema razlozima presude, o zahtevu za naknadu troškova šlepanja sudovi su odlučili primenom pravila dokazivanja iz člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da tužilac nije dostavio relevantne dokaze da je iste troškove snosio, odnosno da je fakturisani iznos platio šlep službi.

Cilj posebne revizije nije da se preispituju pravnosnažne odluke shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj.

Navodima revidenta ukazuje se da je sud mogao da raspravlja o činjenicama koje su među strankama bile sporne, što činjenice da su vozila tužioca sa lica mesta uklonjena putem šlep službe, da su troškovi šlepanja za tužioca nastali, i koja je njihova visina - nisu bile. Stoga ni tužilac nije pružao druge dokaze, osim računa koje je izdala šlep služba, od kojih je na jednom konstatovano: „plaćeno“. Nadalje, ukazuje na izostanak razloga kojima drugostepeni sud obrazlaže odluku. Međutim, novodi o pogrešnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku, nisu pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije, jer pogrešna primena odredaba procesnog zakona nije osnov za izjavljivanje posebne revizije, kao ni pogrešno utvrđeno činjenično stanje.

Sama po sebi, eventualna pogrešna primena materijalnog prava nije osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije, u smislu odredaba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revident ističe da pravo na naknadu štete u novčanom iznosu nije uslovljeno prethodnim otklanjanjem štete od strane oštećenog, zbog čega sud treba da dosudi naknadu u novcu u visini izdataka potrebnih za otklanjanje štete kako bi se uspostavilo stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala. U tom pravcu se poziva na sudske presude u kojima je iskazano takvo stanovište. Vrhovni sud ukazuje da je stanovište iskazano u slučaju koji po činjeničnom sklopu nije istovetan ovde predmetnom, u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev 1881/2022 od 01.03.2023. godine, dok je u presudi Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3688(16 od 07.12.2016. godine odluka zasnovana na drugačijim zaključcima o tome da li je oštećeni imao određene troškove čiju naknadu traži. Prema tome, ovim odlukama ne ukazuje se na drugačiju sudsku praksu po pitanju prava na naknadu troškova u novčanom iznosu, za koje tužilac nije dokazao da ih je snosio. O pitanju prava na naknadu materijalne štete nema potrebe za novim tumačenjem materijalnog prava.

Odluka o troškovima postupka zavisi od okolnosti u svakoj konkretnoj parnici, prema odredbama člana 153. ZPP, pa ovo pitanje nije podobno za ujednačavanje sudske prakse.

Stoga, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način odlučivanja i razloge na kojima je zasnovana pobijana odluka, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Stoga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 02.11.2018. godine, vrednost predmeta spora pobijanog dela je 932.212,30 dinara odnosno 7.881,88 eura po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Kako vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi cenzus propisan odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković