Vrhovni kasacioni sud je istitao pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi kojim se ukazuje da pobijana odluka ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati i da u istoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, a čime se suštinski ukazuje da je odluka koja se pobija revizijom zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku. Neosnovani su revizijski navodi u delu kojim se ukazuje na to da je pobijana odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članovima 7. st. 1. i 192. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da su izvođenjem dokaza uvidom u spise arbitražnog predmeta utvrđivane činjenice i cenjeni pojedini dokazi na koje parnične stranke nisu ukazivale. Uvid u spise predmeta predstavlja dokaznu radnju neposrednog opažanja suda u pogledu isprava koja su u njima sadržani u smislu člana 240. st. 3. Zakona o parničnom postupku, a koji je istovremeno ovlašćen i da se stara da se predmet svestrano raspravi u smislu članu 326. Zakona o parničnom postupku. Ukoliko je određeno izvrođenje dokaza uvidom u spise predmeta pisane isprave koje se u njemu sadžrane su podložene dokaznom postupku i neposrednom opažanju suda, bez selektivnog pristupa, pri čemu bi suprotno postupanje vodilo povredi odredbi člana 7. i 8. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva odnosi se na poništaj arbitražne odluka donete dana 20.12.2016. godine u Beogradu,u predmetu ad hoc arbitraže između „Fil Sar Handelsresellschalt“ m.b.H. Paulusgasse, Wien, Republika Austrija u svojstvu tužioca i „Slavija hoteli“ d.o.o. u svojstvu tuženog, a koju je donelo arbitražno veće u sastavu predsednika AA i članova BB i VV.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke bile su u ugovornom odnosu na osnovu Ugovora o ulaganju sredstava stranog lica sa više Aneksa. Aneksom 11 u članu 8. predviđeno je da ukoliko ugovorne strane ne reše mirnim putem spor svaka ugovorna strana će po slobodnom izboru imenovati jednog arbitra, a tako imenovani arbitri će svojom saglasnošću izabrati trećeg arbitra kao predsednika adhoc arbitražnog veća. Stranke su saglasile i da se u arbitražnom postupku primeni domaće materijalno pravo i da će izvršiti odluku o arbitraži shodno domaćem pozitivnom pravu. Između parničnih stranaka nastao je spor u vezi sa ispunjenjem ugovora, pa je ovde tuženi, a u arbitražnom postupku tužilac, u tužbi od 09.10.2015. godine za arbitra imenovao Dr VV iz ... koji se 12.12.2015. godine prihvatio ove dužnosti, dok je ovde tužilac, u arbitražnom postupku tuženi, dana 16.11.2015. godine za svog arbitra imenovao prof. Dr BB redovnog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u ... koji se takođe prihvatio dužnosti arbitra. Arbitri su za predsednika arbitražnog veća imenovali Dr AA prof. na Pravnom fakultetu u ... koji je dana 05.03.2016. godine dao izjavu u kojoj se prihvata dužnosti predsednika arbitražnog veća. Nakon sprovedene glavne rasprave, Arbitražno veće je 20.12.2016. godine donelo odluku kojom je obavezano privredno društvo „Slavija Hoteli" d.o.o. iz Beograda da tužiocu isplati iznos od 1.994.000,00 evra, zatim iznos od 3.876.579,00 dinara, kao i iznos od 1.020.000,00 USD, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2007. godine. Zahtev tužioca, ovde tuženog, odbijen je za iznose od 116.653.621,30 dinara i od 397.502.565,70 dinara, kao neosnovan. Prethodno je dana 23.12.2015. godine održan sastanak između prvobitno imenovanih arbitara dr VV i dr BB, na kom sastanku su navedeni arbitri doneli odluku da se na predmetni arbitražni postupak primarno primenjuju odredbe Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961. godine, s obzirom da su parnične stranke u momentu zaključenja arbitražnog sporazuma imale svoja sedišta na teritoriji država potpisnica Konvencije. Na ovom sastanku je određeno i da će se na postupak konstituisanja arbitraže primenjivati Pravilnik o Spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj komori Srbije od 24.05.2007. godine, pa i pogledu primene člana 57. Pravilnika u odnosu na tarifu arbitražnih troškova, dok su se preostalom delu član 57. arbitri isključili primenu Pravilnika STA pri PKS, kao i primenu člana 61. Pravilnika, te su predvideli da se na pitanje povraćaja troškova primenjuju norme Zakona o parničnom postupku Srbije iz 2011. godine. Arbitri su dalje utvrdili i visinu honorara za rad arbitara, kao i naknadu njihovih troškova, odredili iznos koji stranke treba da uplate na ime avansa najkasnije do 25.01.2016. godine, uz napomenu da će nakon uplate avansa na račun arbitraže arbitri imenovati predsednika arbitražnog veća.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da je tužbeni zahtev za poništaj arbitražne odluke osnovan. Smatraju da u arbitražnom sporazumu parnične stranke nisu predvidele mesto arbitraže i pravila arbitražnog postupka, te da time nije data mogućnost dvojici imenovanih arbitara od strane ugovornih strana da pre imenovanja trećeg arbitra i konstituisanja arbitražnog veća predviđenog sporazumom stranaka, samostalno određuju pravila postupka. Zaključuju da zbog osetljivosti pitanja uređenja arbitražnog postupka odluku o tome donosi arbitražno veće po njegovom formiranju, pa u situaciji kada su stranke imenovale po jednog arbitra, njihov zadatak je bio da imenuju trećeg člana-predsednika arbitražnog veća koje bi potom donelo odluku o pravilima koji će se primenjivati na sam postupak, a što nije učinjeno. Iz ovog razloga smatraju da su ispunjeni uslovi za poništaj arbitražne odluke po tužbi u smislu člana 58. st. 4. Zakona o arbitraži. Ukazuju da se u konkretnom slučaju u arbitražnom postupku nisu mogli primenjivati pravila sadržana u Pravilniku STA Privredne komore Srbije od 24.05.2007. godine koji nije bio na snazi u momentu pokretanja arbitražnog postupka, ali da su bez obzira na ovu okolnosti svakako bili ispunjeni uslovi za poniptaj sporne arbitražne odluke u odnosu na mogućnost izbora pravila arbitražnog postupka.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da postoje uslovi za poniptaj arbitražne odluke koja je bila obuhvaćena tužbenim zahtevom zbog nepostojanja saglasnosti između arbitražnog postupka u kojem je doneta i arbitražnog sporazuma parničnih stranaka.

Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po oceni revidenta arbitražno veće koje je donelo spornu odluku bilo je sastavljeno u svemu u skladu sa arbitražnim sporazumom i za ceo period svog postupanja je odlučivalo u punom sastavu. Ukazuje da povreda pravila postupka predstavlja razlog za poništaj arbitražne odluke samo ako je imala uticaj na ishod spora, kao i da se adhoc arbitraža, kod odsutva sporazuma, mogla voditi na način za koji su arbitri smatrali da je celishodan. Navodi i da tužilac nikada nije osporio pravo arbitara koji su doneli spornu arbitražnu odluku da odrede i pravila arbitražnog postupka, niti je prigovor u tom pogledu isticao tokom samog arbitražnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Uzimajući u obzir da su tužilac i tuženi organizovani kao privredna društva registrovana na teritoriji različitih država, to se na valjanost arbitražnog sporazuma iz poslovnog odnosa u kojem su se nalazili primenjuje Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži („Sl. List SFRJ“, br. 12/63), čiji su potpisnici Republika Srbija i Republika Austrija u kojima su registrovana poslovna sedišta parničnih stranaka. Prema članu IV st. 1. tač. 2. Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži stranke mogu u arbitražnom sporazumu predvideti da će svoje sporove podvrgnuti jednom adhoc arbitražnom postupku u kom slučaju će posebno moći da imenuju arbitre ili da uslove način na koji će oni biti imenovani u slučaju spora, da utvrde mesto arbitraže i da odrede pravila postupka kojima će se arbitri pridržavati. Sledi da arbitražni sporazum koji predviđa adhoc arbitražu u tom slučaju mora sadržati i pravila u pogledu izbora arbitara, mesta arbitraže i pravila arbitražnog postupka (mere potrebne za organizovanje arbitraže). Ukoliko izostanu sporazumno određena pravila u pogledu definisanja tri bitna obeležja organizovanja adhoc arbitraže, tada shodno članu IV st. 3. Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, arbitri koji su imenovani mogu takva pravila određivati, pod uslovom da se o tome stranke nisu naknadno saglasile. Otuda postoji ovlašćenje arbitara u okviru adhoc arbitraže da određuju mere za organizovanje arbitraže, kada o tome ne postoji sporazum stranaka, ali ukoliko su imenovani jedan ili više arbitara koji treba da sačinjavaju arbitražno veće. Organ arbitraže može biti arbitar pojedinac ili arbitražno veće koje čine više arbitara, što u svakom slučaju podrazumeva postupak njihovog imenovanja. U zavisnosti da li je organ arbitraže inokosan ili kolektivan određuje se i trenutak kada se postupak imenovanja okončava. Formiranjem arbitražnog veća imenovanjem svih arbitara je trenutak u kome se stiču uslovi za dalje provođonje arbitražnog postupka, a što uključuje i određivanje mesta arbitraže i pravila arbitražnog postupka.

Prema stanju u spisima, između parničnih stranaka je povodom međusobnog poslovnog odnosa iz ugovora o ulaganju sredstava sa docnijim aneksima za rešavanje sporova predviđena adhoc arbitraža. Arbitražni sporazum uključivao je način formiranja arbitražnog veća. U ovom slučaju arbitražno veće činili su po jedan arbitar imenovan od strane tužioca i tuženog, kao učesnika spornog poslovnog odnosa, pri čemu su trećeg člana arbitražnog veća, ujedno i predsednika veća, određivali saglasnom voljom tako izabrana dva arbitra. Arbitražni sporazum nije sadržao dalja određenja u pogledu mera za organizovanje arbitraže. Kako se radilo o kolektivnom organu arbitraže, to se postupak formiranja adhoc arbitraže u skladu sa arbitražnim sporazumom tužioca i tuženog okonačavao imenovanjem svih troje arbitara. Tek nakon toga je arbitražno veće imalo kapacitet da odlučuje o daljim merama za organizovanje arbitraže u vidu njenog mesta i određivanja pravila arbitražnog postupka. Međutim, između dva izabrana arbitra od strane tužioca i tuženog je postignuta saglasnost 23.12.2015. godine o izboru pravila arbitražnog postupka, pri čemu je treći član arbitražnog veća, ujedno i njegov predsednik, izjavu kojom prihvata takvu funkciju dao 05.03.2016. godine. Na ovakav način izbora pravila arbitražnog postupka nije valjano sproveden, zbog čega su u pogledu arbitražne odluke koja je doneta u ovom postupku ispunjeni uslova za pobijanje iz člana 58. st. 1. tač. 4. Zakona o arbitraži i člana IX st. 1. tač. D Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Bez uticaja su revizijski navodi o tome da su sve odluke u postupku u kojem je doneta sporna arbitražna odluka učestvovali svi članovi arbitražnog veća koje je sastavljeno u svemu skladu sa arbitražnim sporazumom. Prema stanju u spisima način imenovanja članova arbitražnog veća u arbitražnom postupku koji je prethodio donošenju arbitražne odluke od 20.12.2016. godine jeste valjano sproveden. Ali, takav postupak imenovanja je bio definitavan tek posle 05.03.2016. godine kada se predesednik veća prihvatio uloge arbitra u sporu ovde parničnih stranaka. Samo one odluke arbitara u periodu posle 05.03.2016. godine mogu dobiti pravni kapacitet odluka arbitražnog veća. U ovom periodu odluka o izboru pravila arbitražnog postupka nije doneta, već pre toga. To je razlog zbog čega i izbor takvih pravila od strane samo dva arbitra ne može imati dejstvo izbora mere za organizovanje arbitraže, pa se ista ne može ni podvesti pod primenu arbitražnog sporazuma ovde parničnih stranaka.

Nisu osnovani revizijski navodi da povreda pravila postupka predstavlja razlog za poništaj arbitražne odluke samo ako je imala uticaj na ishod spora. Naprotiv, dovoljan razlog za poništaj arbitražne odluke predstavlja upravo neodgovarajući način izbora pravila arbitražnog postupka, odnosno izbor koji je izvan granica arbitražnog sporazuma. Ocena uslova za poništaj arbitražne odluke je u ovom slučaju oslobođena ispitivanja dejstva konkretne povrede na samu odluku arbitražnog veća u meritumu i njenu pravilnost. Takođe, iako su tačni revizijski navodi o tome da je suštinski arbitražno veće ovlašćeno da pravila postupka određuje na način koji smatra celishodnim, takvo postupanje je rezervisano samo na valjano sastavljeno arbitražno veće koje odlučuje u punom sastavu, a ne i odluku njegovih pojedinačnih članova. Suprotno bi obesmislilo ulogu i funkciju arbitražnog veća, kao kolektivnog organa arbitraže.

Pravilnost odluka nižestepenih sudova nije dovedena u pitanje ni revizijski navodima o tome da tužilac pre započinjanja ovog postupka nikada nije osporavao pravila arbitražnog postupka koja su primenja u postupku donošenja sporne arbitražne odluke, niti ovlašćenje arbitara da takva pravila odrede. Kako je to već prethodno određeno razlozi za poništaj arbitražne odluke u vezi sa nepravilnostima kod određivanja arbitražnog postupka propisani su članom 58. st. 1. tač. 4. Zakona o arbitraži i članom IX st. 1. tač. D Evropske konvencije o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži i to tako što nisu uslovljeni prethodnim postojanjem odgovarajućeg prigovora učesnika u postupku. Postojanje prigovora u tom pogledu ili njegovo odsustvo ne umanjuje, niti isključuje ovlašćenje stranke učesnice u arbitražnom postupku da podnese tužbu sa zahtevom za poništaj aribtražne odluke zbog nepravilnost u primeni pravila arbitražnog postupka.

Pri tome, razlog za poništaj arbitražne odluke ne nalazi se u eventualnom nepostojanju ovlašćenja arbitra da odredi pravila arbitražnog postupka, već u tome što je isključivo arbitražno veće ovlašćeno da donese odluku u tom pogledu, a ne i svaki arbitar pojedinačno. Ovakvo pravilo potvrđuje se i sa pozicije domaćeg javnog poretka i to tako što je odredbom čl. 32. Zakona o arbitraži propisano da je samo arbitražni sud ovlašćen da izvrši izbor pravila arbitražnog postupka i to na način koji smatra celishodnim. Istovremeno, takvo ovlašćenje izostaje na strani pojedinačnih arbitara i to u trenutku kada arbitražni sud nije formiran u potpunosti i na način kako je to predviđeno samim arbitražnim sporazumom, pa bi ovakav izbor pravila arbitražnog postupka vodio povredi domaćeg javnog poretka.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom procenih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić