Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 428/2025
02.04.2026. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Đurica, predsednika veća, Jasminke Obućina, Jasmine Stamenković, Tatjane Miljuš i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca Fond za razvoj Republike Srbije, čiji je punomoćnik Aleksandar Đorđević, advokat u ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Vujadin Đuričić, advokat u ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 827/25 od 26.03.2025. godine, u sednici održanoj 02.04.2026. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 827/25 od 26.03.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 827/25 od 26.03.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 4219/2023 od 15.11.2024. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P 4219/23 od 09.01.2025. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 4.405.915,94 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 2.477.796,25 dinara od 20.05.2022. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 486.068,32 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 827/25 od 26.03.2025. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu. Odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa i pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, u cilju ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pravno pitanje čije razmatranje revident traži je pitanje zastarelosti duga po ugovoru o kreditu, odnosno momenta od kada zastarelost počinje da teče.

Nižestepeni sudovi su desetogodišnji rok zastarelosti iz odredbe člana 371. ZOO računali od poslednje izvršene uplate tuženog kao korisnika kredita pa do momenta brisanja korisnika kredita iz Registra privrednih subjekata. Rok od tri godine, predviđen odredbom člana 548. stav 3. Zakona o privrednim društvima, u okviru kog tuženi kao kontrolni član brisanog privrednog društva odgovara za obaveze tog društva, nižestepeni sudovi računali su od momenta brisanja privrednog društva iz Registra do podnošenja tužbe u ovom postupku. Računajući rokove zastarelosti na taj način nižestepeni sudovi su utvrdili da potraživanje tužioca iz ugovora o kreditu, prema kontrolnom članu brisanog privrednog društva, nije zastarelo.

Vrhovni sud smatra da nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

U brojnim revizijskim odlukama izneto je stanovište da potraživanje iz ugovora o kreditu dospeva na naplatu kada je poslednji anuitet predviđen ugovorom dospeo na plaćanje i zastareva u opštem roku zastarelosti od 10 godina, predviđenom odredbom člana 371. ZOO. S obzirom da banka kao poverilac nije iskoristila mogućnost da raskine ugovor o kreditu, koji ne nastupa po sili zakona, ona kao poverilac ima pravo da zahteva ispunjenje obaveze od dospelosti poslednjeg anuiteta. Rok zastarelosti prema kontrolnom članu društva, u smislu odredbe člana 548. st. 3 Zakona o privrednim društvima, počinje da teče od dana brisanja privrednog društva, čiji je on kontrolni član, o čemu se Vrhovni sud takođe izjasnio u svojim odlukama. Stoga je pobijana drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda pa ne postoji nejednačenost sudske prakse kao razlog koji revident navodi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Ne postoji ni potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa, odnosno u interesu ravnopravnosti građana.

Sledom izloženog Vrhovni sud je doneo odluku kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe čl. 404 st. 1 ZPP.

Ceneći dozvoljenost izjavljene revizije, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog nedozvoljena u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, u vezi odredbe čl. 485 ZPP.

Prema odredbi člana 485. ZPP, revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora pobijanog dela u ovom sporu iznosi 4.405.915,95 dinara, od čega je glavni dug 2.477.796,25 dinara, odnosno 21.089,60 evra. Tužba je podneta 20.05.2022. godine.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne dostiže zahtevani revizijski cenzus za odlučivanje sledi da je revizija tuženog nedozvoljena.