U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, predsednika veća, sudije Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca „PROGRES“ d.o.o. Novi Sad, Novosadski put br. 162, koga zastupa punomoćnik Vladimir Horovec, advokat iz ..., ul. ... br. .., protiv tuženog Republika Srbija, Republička direkcija za robne rezerve, Beograd, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, radi sticanja bez osnova, vrednost spora 40.336.468,92 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.br. 3302/18 od 12.09.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 15.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

I DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca.

II DELIMIČNO SE PREINAČAVA presuda Privrednog apelacionog suda Pž.br. 3302/18 od 12.09.2019. godine u stavovima I tačka 1 i 2 i stavu III izreke i PRESUĐUJE:

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Privrednog suda u Beogradu P 5782/17 od 22.03.2018. godine u stavovima II i III izreke.

III u preostalom delu revizija tužioca se odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 5782/17 od 22.03.2018. u stavu I izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je tuženi aktiviranjem garancije broj ../09 od 24.12.2009. godine naplatio po Ugovoru o zajmu broj ../07-08 od 28.12.2007. godine sa Aneksima broj 1 od 22.12.2008. godine, Aneksom broj 2 od 14.12.2009. godine, bez pravnog osnova od tužioca iznos od 40.336.468,92 dinara. U stavu II izreke, usvojen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu plati 40.336.468,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu III izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž.br. 3302/18 od 12.09.2019. godine preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 5782/17 od 22.03.2018. u stavovima 2 i 3 izreke tako što je odbijen kao preuranjen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu plati 40.336.468,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.01.2016. godine do isplate i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 505.500,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Zatim je delimično ukinuta prvostepena presuda u stavu I izreke i odbačena tužba u delu tužbenog zahteva da se utvrdi da je tužena Republika Srbija, Republička direkcija za robne rezerve, Beograd aktiviranjem garancije broj ../09 od 24.12.2009. godine naplatila po Ugovoru o zajmu broj ../2007-08 od 28.12.2007. godine sa Aneksima broj 1 od 22.12.2008. godine, Aneksom broj 2 od 14.12.2009. godine, bez pravnog osnova od tužioca „PROGRES“ d.o.o. Novi Sad iznos od 40.336.468,92 dinara. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema pisanog otpravka presude.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.br. 3302/18 od 12.09.2019 godine tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju iz razloga predviđenih u odredbi člana 403. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408 Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...sa izmenama) i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. Zakona o parničnom postupku, kako one na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, tako ni povrede iz stava 1. ovog člana na koje se revizija poziva, ali bez jasnog navođenja u čemu se sastoji povreda.

Tužilac potraživanje koje je predmet zahteva zasniva na činjeničnim tvrdnjama da je tuženi suprotno ugovorenim uslovima popunio bankarsku garanciju i realizovao je na iznos od 92.296.603,08 dinara, više za 40.336.468,92 dinara nego što je imao pravo i ovaj iznos tužilac potražuje od tuženog.

Prvostepeni sud je utvrdio da je između parničnih stranaka zaključen Ugovor o zajmu dana 28.12.2007. godine po osnovu koga je tuženi kao zajmodavac predao tužiocu kao zajmoprimcu 800.000,00 kg sirovog suncokretovog ulja iz republičkih robnih rezervi, koju količinu je tužilac bio u obavezi da vrati do 30.11.2008. godine. Kasnije zaključenim aneksima izmenjene su odredbe vezane za sredstvo obezbeđenja i odredbe o ugovorenom roku vraćanja te je predviđeno dostavljanje bankarske garancije sa klauzulom na prvi poziv bez prigovora, sa rokom važnosti do 30.12.2010. godine, uz obavezu tužioca da suncokretovo ulje vrati do 30.11.2010. godine. Tužilac je tuženom uputio ponudu da umesto sirovog suncokretovog ulja vrati odgovarajuću količinu semenske pšenice, koju ponudu tuženi nije prihvatio i aktivirao je bankarsku garanciju „Razvojne banke Vojvodine“ na iznos od 92.296.603,08 dinara. Banka je izvršila tuženom isplatu po bankarskoj garanciji i tužiocu je upućen regresni zahtev za celokupno naplaćeni iznos, s tim da je tužilac isplatio 21.844.240,00 dinara, a prinudnim putem naplaćeno je 463.460,23 dinara.

Prvostepeni sud je na osnovu nalaza veštaka utvrdio da je tuženi realizacijom bankarske garancije, naplatio od tužioca više nego što je osnovano njegovo potraživanje i to iznos od 40.336.468,92 dinara, pa je obavezao tuženog da tužiocu isplati navedeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom, sve to primenom odredbi člana 1087. stav 3. i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 1087. Zakona o obligacionim odnosim prilikom ocene dospelosti obaveze.

Drugostepeni sud nalazi da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu koji po svojoj pravnoj prirodi predstavlja Ugovor o zajmu u smislu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveza tužioca kao zajmoprimca bila je da vrati određenu količinu primljenog suncokretovog ulja, uz ovlašćenje tuženog da u slučaju proteka roka za povraćaj realizuje garanciju banke i namiri vrednost ulja u iznosu pune tržišne vrednosti po kojoj se može nabaviti ista vrsta i količina. Predmetni ugovor je zaključen u skladu sa članom 12. Zakona o robnim rezervama. Da bi ostvario pravo iz čl 1087. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, na povraćaj traženog iznosa, prema stavu drugostepenog suda, tužilac je bio dužan kao nalogodavac da pruži dokaze na okolnost opravdanosti prigovora, te u vezi sa tim da je tuženi suprotno ovlašćenjima iz garancije istu popunio suprotno ugovorenim uslovima, odnosno na veći iznos od ugovorene tržišne cene; da je banka izdavalac garancije isplatila tuženom veći iznos od ugovorenog, kao i da je tužilac više naplaćeni iznos kao nalogodavac isplatio banci. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je banci isplatio iznose od 21.844.240,00 dinara i 469.460,23 dinara. Tokom postupka, tužilac je učinio nespornim da bi tuženi ostvario pravo da od banke po garanciji realizuje iznos od 51.920.000,00 dinara, odnosno da je tuženi poštovao odredbe člana 11. Ugovora, obaveza tužioca bi iznosila 51.920.000,00 dinara. Iz navedenog sledi da je iznos od 22.307.700,00 dinara koji je tužilac isplatio banci- garantu niži od iznosa koji bi tuženi nesporno imao pravo da naplati od banke prema obračunu tržišne cene koji je sačinio upravo tužilac. To znači, prema stanovištu drugostepenog suda, da obaveza tuženog nije dospela, jer tužilac ne može potraživati od tuženog iznos koji, prema utvrđenom činjeničnom stanju do zaključenja glavne rasprave, nije prethodno platio banci garantu te nisu ispunjeni uslovi iz čl 1087. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima da traži novčani iznos koji nije platio. Zbog toga je odbijen kao preuranjen zahtev tužioca.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakav zaključak drugostepenog suda je nepravilan.

Tuženi je naplatio potraživanje koje ima prema tužiocu, realizacijom bankarske garancije na prvi poziv u iznosu od 92.296.603,08 dinara. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je na ovaj način naplatio više nego što iznosi potraživanje i to za 40.336.468,92 dinara, koji iznos tužilac potražuje tužbom.

To što tuženi do zaključenja glavne rasprave, nije banci garantu isplatio svih 92.296.603,08 dinara, ne znači da mu nije dopela obaveza prema tuženom za utuženi iznos. Tuženi je novčana sredstva primio u celokupnom iznosu od 92.296.603,08 dinara i to neosnovano za iznos od 40.336.468,92 dinara.

Prema odredbi člana 1087 Zakona o obligacionim odnosima, nalogodavac je dužan platiti banci svaki iznos koji je banka platila po osnovu garancije (stav 2). Korisnik garancije duguje nalogodavcu iznos primljen po osnovu garancije na koji inače ne bi imao pravo zbog opravdanih prigovora nalogodavca. Prema navedenim odredbama pravo nalogodavca da traži od korisnika garancije iznos primljen po osnovu garancije na koji ne bi imao pravo, ne zavisi od toga da li je nalogodavac platio banci garantu ceo iznos iz garancije, kako to pogrešno zaključuje drugostepeni sud.

Banka je morala izvršiti korisniku svoju obavezu iz garancije a nalogodavac je dužan da joj isplati iznos koji je ona platila korisniku garancije. U situaciji kada nalogodavac dokaže da korisnik nije imao pravo da naplati po garanciji određeni novčani iznos, on će zatražiti od korisnika da mu vrati ono što je naplatio od banke po garanciji. U konkretnom slučaju to znači da tužilac kao nalogodavac osnovano traži od tuženog kao korisnika garancije da mu vrati neosnovano naplaćeni iznos od 40.336.468,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate i ovo potraživanje je i osnovano i dopelo, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. Zakona o parničnom postupku, preinačio pobijanu drugostepenu presudu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 5782/17 od 22.03.2018. godine u stavovima 2 i 3 izreke.

Prema odredbi člana 194 Zakona o parničnom postupku, tužbom za utvrđenje može da se traži postojanje odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, povreda prava ličnosti ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave. Tužba za utvrđenje može da se podnese radi utvrđenja postojanja odnosno nepostojanja činjenice, ako je to predviđeno zakonom ili drugim propisom. U konkretnom slučaju tužba u delu zahteva da se utvrdi da je tuženi aktiviranjem garancije naplatio po Ugovoru o zajmu bez pravnog osnova iznos do 40.336.468,92 dinara nije dozvoljena, jer je reč o zahtevu kojim se traži utvrđivanje činjenice a ovakva tužba nije ni zakonom predviđena. Stoga nije bilo procesnih pretpostavki za meritorno odlučivanje o tako postavljenom zahtevu, pa je drugostepeni sud pravilno postupio kada je tužbu sa zahtevom da se utvrdi je tuženi aktiviranjem garancije naplatio po Ugovoru o zajmu bez pravnog osnova iznos do 40.336.468,92 dinara odbacio. U tom delu revizija tužioca nije osnovana, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414 Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude (stav 3 izreke) .

Tužilac troškove revizijskog postupka nije tražio.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić