Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda, u skladu sa odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revidenti u reviziji ne ističu konkretno u čemu bi se sastojale druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predmet ugovora, zavedenog kod prvotužioca pod brojem 99 od 06.09.2011. godine, a kod tuženog pod br. 56691/808924- II-3 od 21.09.2011. godine, čiji se raskid zahteva, jeste regulisanje međusobnih obaveza u vezi sa uređivanjem građevinskog zemljišta u postupku naknadnog pribavljanja građevinske i upotrebne dozvole za izvedene radove na izgradnji poslovnih objekata - br. 3 i 4, izgrađenih bez građevinske dozvole u ..., na delu kat. parc. 11614/9 i 11614/1 KO ... Navedeni ugovor je zaključen između prvotužioca u svojstvu investitora, drugotužioca i trećetužioca u svojstvu investitorovih jemaca - plataca i tuženog. Članom 2. ugovora propisana je naknada u iznosu od 54.329.217,34 dinara, koju je prema čl. 3. ugovora investitor - prvotužilac, bio dužan da izmiri preko jemaca - plataca u 60 mesečnih rata počev od 15.09.2011. godine. Iz pomenutog ugovora, takođe, proizlazi da je prvotužiocu zemljište ispod objekta dato u zakup, neposrednom pogodbom, kao i da je Sekretarijat za poslove legalizacije dopisom od 15.10.2010. godine obavestio tuženog da predmetni objekti ispunjavaju uslove za legalizaciju. Dalje proizlazi da su, nakon zaključenja pomenutog ugovora, tužioci sukcesivnim uplatama delimično isplatili ugovorenu naknadu u ukupnom iznosu od 12.396.686,98 dinara, a koji iznos potražuju tužbom. Potom, rešenjem o odobrenju za izgradnju i upotrebnoj dozvoli Sekretarijata za poslove legalizacije objekata Gradske uprave Grada Beograda - Sektora za područje gradskih opština Čukarica i Voždovac br. XXXI 31-06351.21-57215/2010 od 22.12.2011. godine prvotužiocu su naknadno odobreni izvedeni radovi na izgradnji poslovnih objekata br. 3 i 4 u ..., te je odobrena upotreba izvedenih radova, a sve na osnovu podnete dokumentacije, među kojom se nalazi i predmetni ugovor, čiji se raskid traži. Navedeno rešenje je rešenjem Gradskog veća Grada Beograda od 18.07.2014. godine poništeno, jer je usvojena žalba GP „Mladost Turist“, sukorisnika parcele na kojoj se nalazi objekat i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje.

Prema stanovištu prvostepenog suda, poništaj navedenog rešenja, na koje se tužioci pozivaju, ne predstavlja dokaz da je otpao pravni osnov za ugovor čiji se raskid traži, jer taj postupak nije okončan, već je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje radi dobijanja odobrenja za gradnju i upotrebne dozvole. Prvostepeni sud se poziva na odredbu člana 21. st. 4. Odluke o utvrđivanju doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta („Službeni list Grada Beograda”, br. 2/15, 16/15,74/15, 36/17, 50/18 i 118/18), kojom je regulisano pravo tužilaca na raskid ugovora i povraćaj sredstava, a koje je uslovljeno činjenicom koju tužioci treba da dokažu – da je izgrađeni objekat na zemljištu za koji se plaća naknada za uređenje uklonjen. Kako tužioci takav dokaz nisu dostavili, niti je postupak u pogledu legalizacije objekat okončan, to je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev u celosti.

Drugostepeni sud prihvata ovakvo stanovište prvostepenog suda, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za raskid predmetnog ugovora. Donošenje rešenja o odobrenju gradnje i davanju upotrebne dozvole, prema nalaženju drugostepenog suda, uslovljeno je prethodnim zaključenjem gore navedenog ugovora, a ne obratno. Drugostepeni sud je dodatno obrazložio da je bez uticaja što prvostepeni sud nije primenio Odluku o merilima za utvrđivanje naknade za uređenje građevinskog zemljišta („Sl. list grada Beograda,“ br. 60/2009, 6/2010, 16/2010, 41/2010, 45/2010 i 18/2011), koja je važila u vreme kada je zaključen predmetni ugovor, s obzirom na to da je i jednom i drugom odlukom na isti način regulisana procedura raskida predmetnog ugovora, kao i da svakako nije prestao pravni osnov na osnovu kojeg je ugovor zaključen, da bi tužilac mogao zahtevati raskid istog i vraćanje datog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, odnosno da nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora i vraćanje utuženog iznosa od 12.396.686,98 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Revizijom tužilaca osporava se pravilnost primenjenog materijalnog prava. Međutim, neosnovano revidenti ukazuju na to da je drugostepeni sud presudu zasnovao na Odluci o utvrđivanju doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta, koja je doneta 2015. godine. Naprotiv, drugostepeni sud je upravo ukazivao na to da su odredbom člana 28 a. Odluke o merilima za utvrđivanje naknade za uređivanje građevinskog zemljišta (Sl. list grada Beograda broj 60/2009...18/11) na isti način regulisani, kao i Odlukom na koju se pozvao prvostepeni sud, uslovi i procedura raskida predmetnog ugovora, budući da je propisano da investitor, kome posle zaključenja ugovora o regulisanju naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, prestane pravni osnov na osnovu koga je ugovor zaključen, ima pravo na raskid ugovora i povraćaj uplaćenih sredstava, ukoliko od nadležnog organa za inspekcijske poslove dostavi dokaz da je izgrađeni objekat, odnosno deo objekta uklonjen. Kako takav dokaz nije dostavljen i kako je utvrđeno da pravni osnov na osnovu koga je zaključen ugovor nije otpao, to je drugostepeni sud izveo pravilan zaključak da nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora i povraćaj datog, a saglasno Odluci o merilima za utvrđivanje naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, koja je važila u vreme zaključenja ugovora. Svakako da prema članu 28. a. navedene Odluke, nije regulisano samo pitanje povraćaja novca u slučaju kada je izgrađeni objekat uklonjen. Navedenim članom 28 a. predviđen je raskid ugovora i povraćaj uplaćenih sredstava u situaciji kada je naknada ugovorena na osnovu rešenja o odobrenju za izgradnju, odnosno lokacijske dozvole. U toj situaciji tužioci bi imali pravo na raskid ugovora i povraćaj sredstava ukoliko bi od nadležnog organa za građevinske poslove dostavili dokaz da nije izdata potvrda o prijemu dokumentacije, odnosno građevinska dozvola i od nadležnog inspekcijskog organa dokaz da nije započeto građenje objekta, odnosno izvođenje radova odobrenih rešenjem o odobrenju za izgradnju, odnosno lokacijskom dozvolom. Međutim, prema činjeničnom stanju nije ispunjen uslov vraćanja datog sa pozivom na predmetnu situaciju – budući da je podneta dokumentacija u konkretnom slučaju, da je objekat u konkretnom slučaju izgrađen, a da je u konkretnom slučaju ugovor, kojim su regulisane međusobne obaveze u vezi sa uređivanjem građevinskog zemljišta u postupku naknadnog pribavljanja građevinske i upotrebne dozvole za izvedene radove na izgradnji poslovnih objekata osnov za plaćanje naknade, a ne rešenje o odobrenju za izgradnju. Nije ispunjen ni uslov predviđen stavom drugim istog člana, kojim je predviđeno pravo investitora na raskid ugovora i povraćaj uplaćenih sredstava ukoliko dostavi pravnosnažno rešenje nadležnog organa za građevinske poslove, kojim se utvrđuje prestanak rešenja o odobrenju, odnosno prestanak važenja građevinske dozvole i od nadležnog organa dostavi dokaz da nije započeo sa građenjem objekta. Navedeno iz razloga što poništaj rešenja Gradskog veća, kojim je odobrena gradnja i data upotrebna dozvola i vraćanje prvostepenom organu na ponovno odlučivanje, ne podrazumeva da je predmetni postupak pravnosnažno okončan. Osim toga, odredbom člana 6. stav 4. Odluke o merilima za utvrđivanje naknade za uređenje građevinskog zemljišta (Sl.list grada Beograda br. 60/2009, 6/2010, 16/2010, 41/2010, 45/2010 i 18/2011), koju je nasuprot revizijskim navodima pravilno primenio i drugostepeni sud, propisano je da u postupku naknadnog izdavanja građevinske i upotrebne dozvole (legalizacije objekta), investitor, odnosno vlasnik i Direkcija zaključuju ugovor pre izdavanja građevinske dozvole koji se legalizuje. Zatim, nižestepeni sudovi su utvrdili iz sadržine samog rešenja, koje je poništeno, da je isto doneto na osnovu dokumentacije, među kojima se navodi i predmetni ugovor. Takođe, saglasno odredbama tada važećeg Zakona o planiranju i izgradnji, a na osnovu kojeg je doneto rešenje koje je poništeno, upotrebna dozvola izdaje se, između ostalog, i na osnovu prijave radova iz čl. 148. istog zakona. Odredbom čl. 148. pomenutog zakona propisano je da investitor uz prijavu radova, između pobrojanih dokaza, podnosi i dokaz o regulisanju obaveza u pogledu doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta. U konkretnom slučaju, osnov za zaključenje ugovora o regulisanju međusobnih odnosa radi uređenja gradsko- građevinskog zemljišta, čiji se raskid traži, predstavlja ugovor o zakupu zemljišta, koji je zaključen neposrednom pogodbom, a na kojem zemljištu su izgrađeni predmetni objekti i dopis Sekretarijata od 15.10.2010. godine, kojim se obaveštava tuženi da predmetni objekti ispunjavaju uslove za legalizaciju. Izneti revizijski navodi u vezi sa primenom odredbe člana 6 stav 4. Odluke o merilima za utvrđivanje naknade za uređenje građevinskog zemljišta, prema tome, predstavljaju sopstveno tumačenje prava od strane revidenata koje, nema pravno utemeljenje u utvrđenim činjenicama, pa ih Vrhovni kasacioni sud ne prihvata, kao osnovane.

Neosnovani su i revizijski navodi, kojima se revidenti pozivaju na odredbu člana 133. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da će se ugovor raskinuti usled promenjenih okolnosti, ako se zbog njih ne može postići svrha ugovora. Poništajem rešenja o odobrenju izgradnje i upotrebnoj dozvoli još uvek nije konačno okončan postupak pribavljanja odobrenja za izgradnju i upotrebne dozvole, jer rešenje jeste poništeno, ali je predmet vraćen na ponovni postupak, te samim tim još nije konačno odlučeno o davanju odobrenja za izgradnju i upotrebnu dozvolu. Samim tim, još uvek se može postići svrha zaključenog ugovora, čiji se raskid traži. Sa tim u vezi, bez uticaja su navodi revidenata da se svrha ugovora ne može ostvariti budući da je promenjen zakon koji reguliše predmetnu oblast. Prema važećem Zakonu o ozakonjenju objekata, koji je na snazi, i to čl. 46. st. 9. propisano je da bez obzira što su tužioci objekte prijavili u legalizaciji, ostaju u obavezi da plaćaju obaveze po zaključenom ugovoru, čiji se ovde raskid traži. Takođe, završnim i prelaznim odredbama pomenutog zakona propisano je da će se ovaj zakon primenjivati i na postupke koji nisu još okončani, kao što je konkretan slučaj, a što je pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Stoga, po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno nižestepeni sudovi izvode zaključak da poništaj rešenja o odobrenju izgradnje i upotrebne dozvole ne znači da je otpao osnov za zaključenje predmetnog ugovora, čiji se raskid traži, pa stoga nisu ispunjeni uslovi za vraćanje onog što je dato po osnovu navedenog ugovora, saglasno čl. 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je u izreci presude odbio reviziju tužilaca, kao neosnovanu primenom odredbe člana 414. st. 1 Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić