Dopunskim rešenjem Privrednog suda u Beogradu P 153/20 od 10.09.2020. godine, solidarno su obavezani tužioci da plate četvrtotuženoj iznos od 16.500,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5482/20 od 13.05.2021. godine u stavu prvom izreke delimično je odbijena žalba tužilaca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 153/2020 od 16.06.2020. godine u delu stava četiri izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže četvrtotužena Republika Srbija da tužiocima, solidarno sa trećetuženom, plati i to: tužiocu AA iznos od 1.000 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu BB iznos od 5.400 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evronska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu VV iznos od 2.800 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu GG iznos od 5.200,00 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009.godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu DD iznos od 1.400,00 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže trećetuženog da tužiocima plati i to: tužiocu AA iznos od 269,20 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu BB iznos od 1.453,68 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evronska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu VV iznos od 753,76 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu GG iznos od 1.399,84 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu DD iznos od 376,88 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. U stavu drugom izreke delimično je usvojena žalba tužilaca, pa je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P 153/2020 od 16.06.2020. godine u delu stava četiri izreke i obavezana trećetužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije da tužiocima plati, i to: tužiocu AA iznos od 730,80 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu BB iznos od 3.946,32 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evronska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu VV iznos od 2.046,24 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu GG iznos od 3.800,16 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; tužiocu DD iznos od 1.023,12 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 30.05.2009. godine do 25.12.2012. godine, a potom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. U stavu trećem izreke odbijena je žalba prvotuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u stavu jedan i šest izreke. U stavu četvrtom izreke preinačeno je rešenje sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude kojim je odbijen zahtev drugotuženog za naknadu troškova parničnog postupka i odlučeno da se obavezuju tužioci 1.) AA iz ... 2.) BB iz ..., 3.) VV iz ..., 4.) GG iz ..., i 5.) DD iz ..., da drugotuženom na ime troškova parničnog postupka plate iznos od 30.000,00 dinara. U stavu petom obavezani su tužioci 1.) AA iz ... 2.) BB iz ..., 3.) VV iz ..., 4.) GG iz ..., i 5.) DD iz ..., da drugotuženom na ime troškova drugostepenog postupka plate iznos od 12.000,00 dinara. U stavu šestom odbijena je žalba tužilaca kao neosnovana i potvrđeno je dopunsko rešenje o troškovima postupka Privrednog suda u Beogradu P 153/20 od 10.09.2020. godine. U stavu sedmom izreke odbijen je zahtev trećetužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije za naknadu troškova drugostepenog postupka. U stavu osmom izreke odbijen je zahtev četvrotužene Republike Srbije za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude trećetuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju u skladu sa odredbom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), pobijajući drugostepenu odluku u stavu drugom i sedmom izreke zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1, u vezi člana 8, 228. i 231. ZPP-a i pogrešno ili nepotpunog utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju. Tražili su troškove revizijskog postupka za sastava odgovora na reviziju i sudske takse.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija trećetuženog nije osnovana.

U ovom delu pobijane drugostepene presude nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1, u vezi člana 8, 228. i 231. ZPP-a. Navedene zakonske odredbe odnose se na ocenu dokaza i pravila o teretu dokazivanja, koje odredbe nisu povređene od strane drugostepenog suda, imajući u vidu da se drugostepena odluka kojom je preinačena prvostepena presuda i trećetuženi obavezan na plaćanje utuženog potraživanja, ne zasniva na primeni pravila o teretu dokazivanja, već na primeni materijalnopravnih odredaba o naknadi štete, pa stoga odredbe na koje ukazuje revident nisu mogle biti povređene od strane drugostepenog suda.

Predmet tužbenog zahteva prema prvotuženom je isplata novčanog iznosa tužiocima na ime naknade štete, jer je prvotuženi svojim nezakonitim i nesavesnim radom onemogućio tužioce da po osnovu usvojenog socijalnog programa kao sastavnog dela Programa restrukturiranja kompanija Internacional CG d.p. - u stečaju Beograd i Generalexport d.p - u stečaju Beograd, ostvare pravo na naplatu iznosa od 200 evra za svaku punu godinu radnog staža.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su bili u radnom odnosu kod prvotuženog i drugotuženog. Kod prvotuženog je dana 24.12.2007. godine, usvojen Program restrukturiranja koji je prihvaćen rešenjem Agencije za privatizaciju od 26.12.2007. godine, a dana 17.12.2007. godine usvojen je Program restrukturiranja drugotuženog, koji je prihvaćen rešenjem Agencije za privatizaciju od 26.12.2007. godine. Prvotuženi i drugotuženi su objavili javni poziv radi prijavljivanja lica koja ostvaruju pravo na novčanu naknadu u skladu sa Programom restrukturiranja kompanija. Socijalnim programom koji je sastavni deo Programa restrukturiranja prvotuženog, predviđena je isplata novčane naknade u visini od neto 200 evra za svaku punu godinu radnog staža koji je zaposleni ostvario kod prvotuženog, uključujući i zavisna društva koja su osnovana od strane prvotuženog i drugotuženog zaključno sa 31.12.2007. godine, a najviše do ukupnog iznosa od 20.660.600 evra, ako su državljani Republike Srbije i uz saglasnost na isplatu od strane Ministarstva finansija, s tim što je uslov bio da se isplata izvrši nakon zaključenja transakcije („dan ispunjenja“) za imovinske celine Blok XX i Kopaonik. Prvostepeni sud je utvrdio i da su se tužioci nalazili u dostavljenom Pregledu evidentiranih radnika po osnovu isplate navedene naknade. Utvrđeno je da je „dan ispunjenja“ za imovinsku celinu Blok XX nastupio 25.06.2008. godine, a za Kopaonik 29.05.2009. godine.

Dalje je utvrđeno da je u skladu sa važećim Programom restrukturiranja, Agencija za privatizaciju 01.06.2009. godine pismeno obavestila Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je za obe imovinske celine nastupio dan ispunjenja, te da bi Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja trebalo da se obrati Ministarstvu finansija za saglasnost na isplatu novčane naknade zaposlenima i bivšim zaposlenima te dve kompanije. Nakon što se nadležno Ministarstvo obratilo Ministarstvu finansija u vezi isplata novčanih naknada, to Ministarstvo je dopisom od 03.07.2009. godine dalo mišljenje da je moguće prihvatiti isplatu naknade iz sredstava budžeta, samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstava predviđenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, odnosno bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta Republike Srbije. Prvostepeni sud je takođe utvrdio da su u postupku stečaja nad Kompanijom „Internacional CG“, koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu 5 St 72/15 od 18.03.2016. godine, tužiocima priznata potraživanja koja se odnose na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu, ali su im osporena potraživanja koja se odnose na troškove parničnog postupka.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, u delu zahteva tužilaca koji se odnosi na trećetuženog, prvostepeni sud je zaključio da je preuranjen tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na trećetuženog (i četvrtotuženog) u situaciji kada je potraživanje tužilaca po osnovu novčane naknade u visini od 200 evra, na osnovu usvojenog Programa restrukturiranja prvotuženog i drugotuženog, priznato u postupcima stečaja nad ovim društvima. Pri ovome, prvostepeni sud je imao u vidu da kad je osnov potraživanja prema prvotuženom i drugotuženom različit u odnosu na pravni osnov trećetuženog (i četvrtotuženog) nema mesta ustanovljavanju solidarnosti svih tuženih u izmirenju utuženog potraživanja tužilaca, jer šteta na strani tužilaca nastupa tek u slučaju da njihovo potraživanje ne bude namireno u stečajnim postupcima koji se vode prema tuženima prvog i drugog reda.

Iz navedenih razloga na osnovu čl. 5 st. 1. Zakona o privatizaciji i čl. 223. st. 2. ZPP, prvostepeni sud je doneo odluku kao u stavu četiri izreke presude.

Drugostepeni sud je stanovišta da je u odnosu na trećetuženog, prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tužbeni zahtev u tom delu neosnovan. Po oceni drugostepenog suda, odgovornost Agencije za privatizaciju proizlazi iz činjenice da je prihvatila predmetni program restrukturiranja i da joj je zakonom bila poverena nadležnost za sprovođenje postupka restrukturiranja, pri čemu u konkretnom slučaju ne samo da je postojala izvršna isprava o dospelom potraživanju tužilaca, nego su i na računu Agencije morala da budu sredstva ostvarena prodajom imovinskih celina. Imajući u vidu ulogu Agencije za privatizaciju u donošenju programa restrukturiranja, njegove eventualne nepreciznosti se moraju tretirati kao propusti Agencije, pa je posledica svega toga da potraživanje tužilaca nije namireno zbog nepravilnog rada Agencije, pa u konkretnom slučaju prema stanovištu drugostepenog suda, postoje svi uslovi za njenu odgovornost za naknadu štete na osnovu odredbi člana 154. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kada je u pitanju visina štete za koju je trećetužena odgovorna, tužioci su tokom postupka izneli podatke o procentu namirenja potraživanja tužilaca u postupku stečaja nad prvotuženim koji iznosi 26.92 %, koja okolnost je po oceni drugostepenog suda od uticaja na visinu eventualne štete koju tužioci tvrde da su pretrpeli, jer su visinu štete prema trećetuženom opredelili u visini naknade predviđene programom restrukturiranja.

Shodno navedenom procentu namirenja, drugostepeni sud zaključuje da tužiocima na ime naknade štete u odnosu na trećetuženu pripada iznos od 73,08 % utuženog potraživanja, odnosno tužiocu AA iznos od 730,80 evra, tužiocu BB iznos od 3.946,32 evra, tužilji VV iznos od 2.046,24 evra, tužilji GG iznos od 3.800,16 evra i tužilji DD iznos od 1.020,12 evra, pa je u tom delu odluka prvostepenog suda preinačena.

Revident ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda. Smatra da tužioci nisu dostavili niti jedan dokaz na okolnost svojih navoda da je trećetuženi protivpravno postupao u vezi sa potraživanjima tužilaca, niti na okolnost postojanja uzročno - posledične veze između radnji trećetuženog i navodne štete koju tužioci trpe. Dalje ističe da trećetuženi ne odgovora za obaveze zaposlenima subjekta privatizacije predviđenih programom restrukturiranja, te da su novčana sredstva ostvarena prodajom predmetnih imovinskih celina bila u vlasništvu prvotuženog, te da trećetuženi tim novcem nije mogao slobodno da raspolaže. Dalje ukazuje na ulogu Agencije za privatizaciju u pogledu usvajanja i sprovođenja Programa restrukturiranja, iz koje proizlazi da njegov pravni prethodnik (Agencija za privatizaciju) nije imao ovlašćenje da menja usvojeni Program. Zaključuje da je postupanje Agencije za privatizaciju bilo uslovljeno odlukama organa upravljanja prvotuženog, zatim, imperativnim odredbama Zakona o privatizaciji i saglasnošću Ministarstva finansija, pa se izostanak isplate poveriocima, među kojima i ovde tužiocima, usled izostanka svih propisanih saglasnosti ne može smatrati nepravilnim radom Agencije za privatizaciju. Trećetuženi u reviziji posebno ističe da se drugostepeni sud nije bavio prigovorom zastarelosti koji je istaknut tokom postupka.

Revizija trećetuženog nije osnovana.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo na osnovu kog je preinačio drugostepenu presudu u odnosu na trećetuženog i usvojio tužbene zahteve tužilaca.

Ne može se prihvatiti revizijski navod da trećetuženi, odnosno njegov pravni prethodnik Agencija za privatizaciju, nije odgovorna za štetu koju tužioci trpe zbog toga što im potraživanja iz socijalnog programa nisu isplaćena po ostvarivanju uslova predviđenih Programom restrukturiranja.

Zakon o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br 38/01 ... 123/07) koji je važio u vreme kada su tužioci stekli pravo na novčanu naknadu koju od trećetuženog potražuju kao naknadu štete, u članu 4. stav 1. je predvideo da je i Agencija za privatizaciju, subjekat nadležan za sprovođenje privatizacije. U članu 5. stav 1. tog zakona je određeno da Agencija za privatizaciju prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u skladu sa zakonom. Zakonom o Agenciji za privatizaciju („Službeni glasnik RS“ br 38/2001 i 135/2004), kojim je osnovana Agencija za privatizaciju radi promovisanja, iniciranja, sprovođenja i kontrole postupka privatizacije, propisano je da Agencija ima svojstvo pravnog lica sa pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim tim zakonom i Statutom, a u okviru poslova koje je zakon stavio Agenciji u nadležnost. Ona pokreće inicijativu za izradu programa restrukturiranja, koji se smatra donetim kada Agencija donese odluku o prihvatanju tog programa (član 23. stav 8.). Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Agencija za privatizaciju je prihvatila programe restrukturiranja kompanija „Internacional CG“ d.p. Beograd i „Generalexport“ d.p. Beograd, sa socijalnim programom kojim je utvrđena visina potraživanja zaposlenih i bivših zaposlenih. Prema prihvaćenom Programu restrukturiranja, dospeće potraživanja iz socijalnog programa je nastupilo prodajom imovinskih celina Blok XX i Kopaonik. Stoga, imajući u vidu da je Agencija za privatizaciju u okviru svojih ovlašćenja prodala navedenu imovinu subjekta privatizacije, da su novčana sredstva od prodaje uplaćena na račun Agencije za privatizaciju koji potom nije prosleđen subjektu privatizacije radi ispunjenja obaveza iz socijalnog programa, to se onda ne može prihvatiti stav revidenta da nema odgovornosti Agencije za takvo postupanje. Štaviše, iz tužbenih navoda koji su potkrepljeni dopisom Ministarstva finansija i privrede od 22.11.2012. godine upućenog Agenciji za privatizaciju, proizlazi da je Agencija za privatizaciju raspolagala novčanim sredstvima ostvarenih prodajom imovine subjekta privatizacije na taj način što je iste oročavala kod banaka i plasirala u kupovinu državnih hartija od vrednosti, što znači da je Agencija umesto stvaranja uslova za ispunjenje obaveza iz Programa restrukturiranja i isplate potraživanja iz socijalnog programa, odlučila da dalje plasira novčani kapital ostvaren prodajom imovine, pa otuda i njena odgovornost za docniju nemogućnost isplate potraživanja iz socijalnog programa.

Šteta koju tužioci trpe zbog toga što nisu ostvarili svoje potraživanje po socijalnom programu iako je nastupio uslov za isplatu, u direktnoj je vezi sa nečinjenjem Agencije za privatizaciju koja je u okviru svojih ovlašćenja, bila u obavezi da omogući ispunjenje socijalnog programa, budući da su za to bili ispunjeni uslovi iz Programa restrukturiranja.

Bez uticaja su revizijski navodi da je postupanje Agencije za privatizaciju bilo uslovljeno odlukama organa upravljanja prvotuženog, zatim, imperativnim odredbama Zakona o privatizaciji i saglasnošću Ministarstva finansija za ispunjenje obaveze iz socijalnog programa, čime se ukazuje da nije bilo osnova za isplatu potraživanja iz socijalnog programa. Upravo suprotno, Programom restrukturiranja predviđena je isplata po socijalnom programu nakon prodaje navedenih imovinskih celina. Eventualni nedostatak Programa restrukturiranja, može biti njegova nepreciznost jer nije definisan izvor sredstava za isplatu tužiocima, odnosno nije do kraja uređeno da li će se isplate po socijalnom programu vršiti iz budžeta, za šta saglasnost nije dalo Ministarstvo finansija, ili iz sredstava dobijenih prodajom imovinskih celina u postupku privatizacije. Međutim, ovakvi nedostaci u Programu restrukturiranja moraju se tretirati kao propusti tužene Agencije za privatizaciju koja je dala saglasnost na program restrukturiranja (što pravilno zaključuje i drugostepeni sud), što predstavlja još jedan razlog na kome počiva odgovornost Agencije za štetu koju su tužioci pretrpeli usled nepoštovanja socijalnog programa.

U pogledu pasivne legitimacije trećetuženog kao pravnog sledbenika Agencije za privatizaciju, a koju trećetuženi spori sa pozivom da nije univerzalni pravni sledbenik Agencije za privatizaciju, te da nije nasledio i poslove u vezi sa pokretanjem, usvajanjem i sprovođenjem postupak restrukturiranja nad prvotuženim i drugotuženim, revizijski sud ističe da su isti neosnovani. Trećetuženi je u skladu sa Zakonom o izmenama i dopunama zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS“ br. 112/15) preuzeo poslove koje je obavljala Agencija za privatizaciju koji su u funkciji zastupanja u postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima, u kojima je Agencija za privatizaciju imala položaj stranke ili umešača, a koji su pokrenuti pre 1. februara 2016. godine, a danom početka rada, trećetuženi je od Agencije za privatizaciju preuzeo prava i obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu, koji su u funkciji zastupanja u postupcima iz stava 3. ovog člana, kao i zaposlene raspoređene na poslovima zastupanja. Iz navedenih razloga trećetuženi u ovom sporu jeste pravni sledbenik Agencije za privatizaciju budući da je parnica pokrenuta 14.09.2015. godine, pa nije osnovan njegov prigovor nedostatka pasivne legitimacije.

Osnovano se u reviziji ističe da drugostepeni sud prilikom usvajanja tužbenog zahteva u odnosu na trećetuženog nije cenio prigovor zastarelosti potraživanja koji je trećetuženi istakao tokom postupka, ali navedeno nije od uticaja na pravilnost same odluke iz razloga što potraživanje nije bilo zastarelo u momentu podnošenja tužbe. Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište revidenta da se rok zastarelosti u konkretnom slučaju računa u skladu sa odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, budući da se obaveza tuženog zasniva na prouzrokovanju štete, a ne na ispunjenju socijalnog programa iz Programa restrukturiranja kao izvršne isprave na kom je stanovištu prvostepeni sud u svojoj odluci. Međutim, prema stanovištu revizijskog suda, početak zastarevanja utuženog potraživanja prema trećetuženom računa se od momenta otvaranja stečajnog postupka nad prvotuženim (18.03.2016. godine), budući da su u tom momentu tužioci saznali za štetu i učinioca, a nakon što je otvaranjem stečaja postalo jasno da socijalni program neće biti realizovan. Tek od tog momenta su tužioci mogli imati saznanja o svim relevantnim činjenicama na kojima se zasniva osnov odgovornosti trećetuženog o kojima je napred bilo reči, pa kako je tužba podneta dana 14.09.2015. godine, dakle i pre nego što je potraživanje naknade štete dospelo prema trećetuženom, to se zaključuje da prigovor zastarelosti nije osnovan.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je stao na stanovište da je drugostepena presuda u pobijanom delu zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, pa je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku doneta odluka kao u stavu prvom izreke.

Primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je u stavu drugom izreke odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne i potrebne troškove radi vođenja revizijskog postupka.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić