Tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da je revizija tužioca delimično osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nad tuženim je pokrenut postupak likvidacije rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L 325/01 od 18.06.2001. godine. Tužilac je u tom postupku podneo dve prijave potraživanja, i to jednu od strane RUJP odelenje finansijske policije Stari grad u ukupnom iznosu od 9.799.475,71 dinar koja se odnosi na porez na kreditne usluge i posebne takse na promet usluga. Ovo potraživanje je priznato u likvidacionom postupku. Drugu prijavu je podneo RUJP – odeljenje Novi Beograd u iznosu od 475.978,92 dinara i nakon pravosnažnog okončanja parnice P 6799/07 od 19.11.2008. godine, utvrđeno je potraživanje u iznosu od 301.495,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.06.2001. godine i ovo potraživanje obuhvaćeno je rešenjem kojim se odobrava nacrt za deobu likvidacione mase tuženog od 03.12.2013. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu L 5/10 od 08.03.2019. godine obustavljen je postupak likvidacije nad tuženim i otvoren postupak stečaja. Tužilac je podneo prijavu potraživanja u ukupnom iznosu od 393.305.028,60 dinara i to na ime glavnog duga iznos od 41.234.340,08 dinara i na ime obračunate kamate 352.070.688,50 dinara. Prijavljena su potraživanja na ime poreza na dobit, poreza na zarade, poreza na prihod od nepokretnosti, poreza na druge prihode, poreza na promet finansijskih usluga, jednokratni porez, doprinosi za PIO za 2003. i 2004. godinu, doprinosi za nezaposlenost, prihodi od uvećane poreske osnovice i ostalih prihoda iz budžeta. Ovo prijavljeno potraživanje je Zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja od 24.10.2019. godine u celini osporeno zbog apsolutne zastarelosti, pa je tužilac podneo tužbu u ovoj parnici za utvrđenje potraživanja.

Radi utvrđivanja strukture i visine potraživanja izveden je dokaz veštačenjem putem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke na osnovu koga je utvrđeno da je od ukupnog potraživanja glavnog duga tužioca od 41.036.625,33 dinara i 351.964.783,82 dinara obračunate kamate, u likvidacionom postupku bio je prijavljen iznos od 13.458.937,79 dinara. Veštak je konstatovao da tužilac nije dostavio dokumentaciju koja se odnosi na potraživanja na ime poreza na dobit, poreza na zarade, poreza na prihod od nepokretnosti, poreza na druge prihode i doprinosa za nezaposlenost. Potraživanja koja nisu prijavljena u likvidacionom postupku, a koja su dospela na dan otvaranja stečajnog postupka 08.03-2019. godine su porez na promet finansijskih usluga od 127.241,47 dinara, dospeo 20.07.2001. godine, jednokratni porez od 379.332.736,21 dinara, dospeo 12.09.2002. godine, iznos na ime doprinosa za PIO od 8.604.60 dinara, dospeo 18.08.2003. godine, ostali prihodi budžeta – deo koji nije prijavljen u likvidaciji 73.889,08 dinara, dospeo 13.07.1999. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud najpre konstatuje da je presudom Privrednog suda u Beogradu P 173/20 od 20.05.2021. godine, u delu u kome je postala pravnosnažna, odbijen zahtev da se tužiocu utvrdi potraživanje u iznosu od 90.978,17 dinara na ime poreza na dobit i u iznosu od 19.481,19 dinara na ime poreza na druge prihode, ukupno 110.459,37 dinara.

Zatim, prvostepeni sud polazeći od odredbi Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društva za osiguranje, Zakona o uslovnom otpustu kamata i mirovanju poreskog duga i Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvaja tužbeni zahtev za iznos od 13.594.783,80 dinara, dok za iznos od 379.599.785,50 dinara tužbeni zahtev odbija. Usvojen je tužbeni zahtev tužioca za potraživanja na ime poreza na promet finansijskih usluga u iznosu od 127.241,47 dinara, za doprinose za PIO u iznosu od 8.604,60 dinara i za potraživanje koje je prijavljeno u likvidacionom postupku u iznosu od 13.458.937,79 dinara, u kom delu je odluka pravnosnažna i nije predmet revizije.

Prvostepeni sud zaključuje da nisu osnovana potraživanja tužioca na ime poreza na zarade za 2011. godini u iznosu od 16.031,12 dinara, na ime poreza na prihode od nepokretnosti za 2011. godinu u iznosu od 32.227,63 dinara, na ime prihoda od uvećanja poreske osnovice u iznosu od 231,67 dinara, na ime dela doprinosa za PIO za 2004. godinu, na ime doprinosa za nezaposlene za 2003. godinu, zbog nedostavljanja dokumentacije od strane tužioca, odnosno usled nedostatka dokaza.

Što se tiče potraživanja na ime jednokratnog poreza u iznosu od 379.332.736,21 dinara i na ime ostalih prihoda budžeta – deo koji nije prijavljen u likvidaciji u iznosu od 73.889,08 dinara, prvostepeni sud zaključuje da nisu osnovana usled zastarelosti. U pogledu osnovanosti prijavljenog potraživanja tužioca koje se odnosi na jednokratni porez zaključuje da je tužilac doneo rešenje koje je tuženi primio 28.08.2002. godine, pa je ova poreska obaveza, primenom Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti („Sl. Glasnik RS“ br. 36/2001 i „Sl. List SRJ“ br. 17/2002, Odluka SUS), dospela 01.01.2003. godine, čime je ovo potraživanje zastarelo u smislu odredbe člana 371. ZOO. Ovo stoga što je odredba člana 31. Zakon o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, koja je predvidela da se odredbe o zastarelosti iz poreskih zakona ne primenjuju u postupku utvrđivanja i naplate jednokratnog poreza, Odlukom Saveznog Ustavnog suda IU br. 148/01, 155/01, 160/01, 165/01, 167/01, 170/01, 186/01, 196/01, 197/01, 200/01, 205/01, 206/01, 208/01, 219/01, 6/02 i 7/02 (Sl.list SRJ br. 17/2002) proglašena neustavnom, pa stoga ova odredba ne proizvodi pravno dejstvo od momenta objave, odnosno počev od 05.04.2002. godine.

U pogledu utvrđenja osnovanosti potraživanja tužioca koje se odnosi na ime ostalih prihoda budžeta koji nije prijavljen u likvidacionom postupku, a dospelo je na dan 13.07.1999. godine i iznosi 73.889,08 dinara, prvostepeni sud nalazi da je ovo potraživanje zastarelo, usled proteka roka od 10 godina.

Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda u celosti.

Revizijom tužioca se ukazuje da je potraživanje tužioca zasnovano na Konsolidovanom upitu stanja na dan 19.03.2019. godine. Konsolidovani upit stanja predstavlja zvaničnu evidensiju, odnosno javnu ispravu, čime je dokazao postojanje potraživanja za koje nižestepeni sudovi tvrde da nedostaje dokumentacija. Što se tiče prigovora zastarelosti, revident smatra da nižestepeni sudovi pogrešno zauzimaju stanovište da se opšti rok zastarelosti iz Zakona o obligacionim odnosima primenjuje kod prava na naplatu jednokratnog poreza, jer je Ustavni sud u svojoj Odluci ukazao da se to pitanje ima rešavati prema prirodi predmeta oporezivanja. Takođe, odredbe o zastarelosti propisane Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji nemaju dejstvo prema naplati jednokratnog poreza koji je uređen Zakonom o jednokatnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti kao lex spesialis. Stoga revident smatra da pravo na naplatu jednokratnog poreza, ne zastareva.

Revizija tužioca je delimično osnovana.

Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se suštinski ukazuje na učinjenu povrede odredaba iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa povredom člana 230. Zakona o parničnom postupku. Nasuprot ovakvim revizijskim navodima o pogrešnoj oceni konsolidovanog upita stanja na dan 19.03.2019. godine izdatim od strane Poreske uprave, pretpostavka tačnosti podataka sadržanih u javnoj ispravi je oboriva i predmet je ocene svih okolnosti u dokaznom postupku. Drugostepeni sud je odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud utvrdio ocenom svih izvedenih dokaza, pa nema takve bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom, jer ponovnog izvođenja dokaza u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom nije bilo. Sledi da bitna povreda na koju se po sadržini ukazuje revizijom tužioca nije učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Podaci sadržani u javnoj ispravi mogu biti dovedeni u sumnju ostalim dokazima koji budu izvedeni u dokaznom postupku, nakon čega se zajedničkom ocenom izvodi konačni činjenični zaključak koji predstavlja podlogu za sudsku odluku. Pored toga, revizijskim navodima o pogrešno ocenjenom nalazu i mišljenju sudskog veštaka suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane odluke nižestepenih sudova, a koje ne može biti predmet ocene u revizijskim postupku u smislu člana 407. st. 2. Zakona o parničnom postupku. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da nisu osnovana potraživanja tužioca na ime dela doprinosa za PIO za 2004. godinu, na ime doprinosa za nezaposlene za 2003. godinu, na ime poreza na prihode od nepokretnosti u 2011. godini u iznosu od 16.031,12 dinara, na ime poreza na zarade za 2011. godinu u iznosu od 32.227,63 dinara, na ime prihoda od uvećanja poreske osnovice u iznosu od 231,67 dinara, usled nedostatka dokaza. Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da je nastupila apsolutna zastarelost za potraživanje tužioca u iznosu od 73.889,08 dinara shodno odredbama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koje se odnosi na ime ostalih prihoda budžeta koji nisu prijavljen u likvidacionom postupku, a dospeli su na dan 13.07.1999. godine.

Međutim, osnovani su revizijski navodi u pogledu primene materijalnog prava prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja jednokratnog poreza u iznosu od 379.332.736,21 dinara. Ovaj vanredni prihod budžeta Republike Srbije regulisan je Zakonom o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti („Službeni glasnik RS”, br. 36 od 22. juna 2001, 18 od 12. aprila 2002 - SUS, 72 od 28. septembra 2011 – US), a u skladu sa članovima 142e i 142ž Zakona o osnovama poreskog sistema („Službeni list SRJ“ 30/96...23/02), kao lex specialis. Ovim zakonom se uvodi jednokratni porez na ekstra dohodak i ekstra imovinu, iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, kao vanredni prihod budžeta Republike (član 1.). Članom 2. istog Zakona predviđeno je da se jednokratnim porezom oporezuju ekstra dohodak i ekstra imovina, stečeni u periodu od 1. januara 1989. godine iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, utvrđenih ovim zakonom, na osnovu kojih je jednom fizičkom ili pravnom licu data mogućnost ostvarivanja dohotka, odnosno sticanja imovine pod uslovima koji nisu bili dostupni svim licima. Odredbom člana 31. predviđeno je da se odredbe o zastarelosti iz poreskih zakona ne primenjuju u postupku utvrđivanja i naplate jednokratnog poreza. Prelaznim odredbama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji nisu prestale da važe odredbe o zastarelosti iz Zakona o porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, što znači da se odredbe o zastarelosti iz Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ne primenjuju u postupku utvrđivanja i naplate jednokratnog poreza, već se u tom postupku u pogledu zastarelosti primenjuje odredba člana 31. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu kojom je regulisana zastarelost ovog prava. Odlukom SUS – 18/2002-43 odredba člana 31. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu prestala je da važi u delu koji se odnosi na neprimenu Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, nižestepeni sudovi pogrešno zaključuju da je da je intencija Saveznog Ustavnog suda u svojoj Odluci bila da institut zastarelosti kod ovog potraživanja reguliše putem Zakona o obligacionim odnosima. Naime, po oceni Vrhovnog suda, ovakvo tumačenje je nepravilno jer je odredba člana 31. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti neustavna u delu koji se odnosi na neprimenu odredaba o zastarelosti iz Zakona o obligacionim odnosima, ali u formalnom smislu jer republički zakonodavac nije ovlašćen da primenjivaču prava objašnjava u kojim slučajevima se ne primenjuju savezni zakoni. Savezni Ustavni sud je zauzeo ovakav stav polazeći od činjenice da se Zakonom o obligacionim odnosima uređuju odnosi privatnopravne prirode, dok se zakonom čija ocena ustavnosti je bila predmet ispitivanja pred Saveznim Ustavnim sudom, uređuju pravni odnosi koji su po svojoj prirodi javnopravni. Dakle, poreski zakoni pitanje zastarelosti uređuju potpuno samostalno. Kako je Zakonom o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu isključena primena odredba drugih poreskih zakona (član 31.), to je pravno neutemeljena tvrdnja nižestepenih sudova da se zastarelost kod ove poreske obaveze po ovoj vrsti javnih prihoda uređuje primenom Zakona o obligacionim odnosima, jer je nesporni deo pomenutog člana koji se odnosi na neprimenjivanje poreskih zakona i dalje na snazi. Zato po stanovištu Vrhovnog suda ova poreska obaveza ne zastareva.

Kod nesporne činjenice da je po ovom osnovu utvrđena poreska obaveza tuženog u iznosu od 379.332.736,21 dinara, to je Vrhovni sud u ovom delu preinačio nižestepene odluke i utvrdio potraživanje tužioca prema tuženom po ovom osnovu u navedenom iznosu.

Odluka o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka doneta je primenom člana 165. stav 1. i 2. ZPP u vezi sa članovima 153. stav 2. i 154. ZPP, imajući u vidu uspeh stranaka u postupku, pa tužiocu, s obzirom na neznatan uspeh tuženog, pripadaju prema opredeljenom zahtevu troškovi za sastav tužbe i dva obrazložena podneska po 51.000,00 dinara, za zastupanje na tri održana ročišta po 52.500,00 dinara, za pristup na četiri neodržana ročišta po 42.000,00 dinara i za sastav žalbe 102.000,00 dinara, sve prema opredeljenom zahtevu i važećoj AT, kao i troškovi veštačenja 40.000,00 dinara, ukupno 620.000,00 dinara. Tužilac troškove revizijskog postupka nije tražio.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz odredbi članova 414. i 416. stav 1.Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković