Presudom Privrednog apelacionog suda 3Pž 2672/21 od 19.05.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu II, III i V izreke.

Protiv drugostepene presude, tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi da je odluka koja se pobija revizijom doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa čl. 355. st. 5. Zakona o parničnom postupku. Revident upućuje na pogrešnu primenu pravila o sadržini prvostepene presude, iako predmet revizije mogu da budu bitne povrede učinjene isključivo u postupku pred drugostepenim sudom. Sadržina drugostepene odbijajuće odluke propisana je u članu 396. st. 2. Zakona o parničnom postupku, pa u tom pogledu drugostepeni sud nije u obavezi da detaljno obrazlaže svoju odluku ukoliko prihvata činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom, kao i primenu materijalnog prava. Ukazivanje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije od uticaja u revizijskom postupku prilikom ispitivanja pobijane drugostepene presude, budući nije ispunjen uslov za primenu 407. stav 2. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa sledom nisu razmatrani navodi revidenta koji se tiču visine uloženog kapitala u rudnik, činjenice da li je uopšte vršeno ulaganje u rudnik u iznosu od 2.500.000 evra, te da li vršeno ulaganje u predmetnoj opremi.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje prava svojine i predaja stvari specificiranih u stavu drugom izreke prvostepene presude, kao stvari koje su pronađene kod tuženog. Pokretne stvari, koje su predmet zahteva tužioca, mogu se podeliti na one koje je tužilac stekao po osnovu Sporazuma o prodaji opreme i prenosu potraživanja od kupca, koji je zaključen 14.06.2016. godine između Sandvik Bulgaria LTD, Sandvik Credit AB i tužioca i to je Sandvik oprema i one za koje tužilac tvrdi da ih je stekao po osnovu Ugovora o kupoprodaji pokretne imovine, zaključenog sa privrednim društvom Koncern Farmakom MP d.o.o. – u stečaju Šabac, dana 09.12.2016. i 23.02.2017. godine.

Prema činjeničnom utvrđenju, Sandvik oprema je od samog početka u državini tuženog, dok su stvari koje su predmet ugovora o kupoprodaji pokretne imovine samo delom identifikovane kod tuženog. Utvrđeno je tokom prvostepenog postupka da je tuženi Sandvik opremu nabavio po osnovu Ugovora zaključenog dana 31.01.2012. godine sa Sandvik Bulgaria LTD. Tuženi, kao glavni argument za svoju tvrdnju da je on vlasnik stvari – Sandvik opreme, navodi da tužilac ne može biti vlasnik iste s obzirom na postojanje Ugovora o upravljanju od 05.05.2015. godine, koji je sa kasnije zaključenim aneksima u celosti regulisao poslovni odnos između ugovornih strana.

Prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev u pogledu Sandvik opreme osnovan. Ceneći Ugovor zaključen 31.01.2012. godine između Sandvik Bulgaria LTD i tuženog prvostepeni sud zaključuje da se radi o neimenovanom ugovoru, koji nije označen kao ugovor o prodaji predmetnih stvari, a nije označen ni kao ugovor o kreditu. Tim ugovorom je predviđeno da će isporuka predmetne opreme biti predmet trilateralnog založnog ugovora između Sandvik Bulgaria LTD, Farmakom MB i uključenog entiteta za lizing — finansiranje, Sandvik Credit AV. Prvostepeni sud iz obrasca obaveštenja o kupovini za sporazum o obezbeđivanju kredita od 17.05.2012. godine, zaključuje da Sandvik Sales So zadržava prava na predmetnoj robi do prijema svih uplata iz ugovora o prodaji i/ili plana otplate na rate te da ukoliko ponašanje dužnika krši ugovor o prodaji i plan otplate na rate, posebno u vezi sa plaćanjem Sandvik Sales So, ima pravo da robu uzme nazad. Osim navedenog, prema članu 10. ugovora od 31.01.2012. godine, na sve ostale uslove, koji nisu eskplicitno navedeni u tom sporazumu primenjuje se dodatak broj 2 ugovora, gde je u članu 19. određeno da Sandvik Mining and Construction zadržava vlasništvo nad proizvodima koje prodaje kupcu, sve dok u potpunosti nisu plaćeni kupovna cena prizvoda, ili bilo koji drugi iznosi dospeli za plaćanje. Stoga, prvostepeni sud nalazi da, bez obzira na činjenicu da je Sandvik oprema predata tuženom u državinu, na tuženog nije prešlo pravo svojine, s obzirom na to da je u smislu citiranih odredbi prodavac zadržao pravo svojine do isplate cene u potpunosti, a koja cena nesporno nije isplaćena.

Prvostepeni sud, dalje, utvrđuje da su međusobnim sporazumom o raskidu od 23.05.2016. godine ugovorne strane regulisale prava i obaveze, koje se odnose na sporazumni raskid ugovora od 31.01.2012. godine i obrazac obaveštenja o kupovini. Tim sporazumom ugovorne strane su predvidele da će u roku od 5 dana od zaključenja, tuženi vratiti opremu Sandvik Bulgaria LTD na lokaciji koja će biti predmet dogovora, s obzirom na to da tuženi opremu koristi do trenutka isporuke, a da nije platio mesečne rate za opremu i da neizmireni dug zaključno sa 01.05.2016. godine iznosi 322.896,21 evro (cena opreme 405.800,00 evra). Prvostepeni sud, stoga, nalazi da tuženi predmetne stvari drži bez valjanog pravnog osnova.

Dalje je tokom postupka utvrđeno da je tužilac dana 14.06.2016. godine sa Sandvik Bulgaria LTD i Sandvik Credit AV zaključio sporazum o prodaji opreme i prenosu potraživanja od kupca, kojim sporazumom je, između ostalog, određeno da će tužilac, kao kupac, kupiti predmetnu opremu od Sandvik Bulgaria LTD, kao prodavca, po ceni od 127.000,00 evra, a koja cena je isplaćena dana 20.06.2016. godine. Protokolom o preuzimanju opreme od 20.06.2016. godine ugovorne strane, Sandvik Bulgaria LTD i tužilac, saglasno su konstatovali da se oprema nalazi u državini tuženog i da se tuženi obavezao da vrati opremu Sandvik Bulgaria LTD na osnovu sporazuma o raskidu ugovora od 23.05.2016. godine, kao i da tuženi drži opremu u ime i za račun Sandvik Bulgaria LTD. Tim protokolom Sandvik Bulgaria LTD je ovlastila tužioca da opremu preuzme od tuženog, a tužilac se izjasnio da istu neće pomerati sa lokacije (kod tuženog), gde mu je ista potrebna. Kako je u sporazumu o prodaji opreme, kao prodavac označen Sandvik Bulgaria LTD, prema stanovištu prvostepenog suda, jasno je da je to društvo u tom trenutku bilo vlasnik predmetne opreme, odnosno da pravo svojine nije prešlo na tuženog po osnovu ugovora od 31.01.2012. godine, kao i da je volja svih učesnika navedenog obligacionog odnosa bila da se pravo svojine prenese na tužioca. Prvostepeni sud, polazeći od odredbe člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO), zaključuje da je tužilac pravo svojine na Sandvik opremi stekao u trenutku zaključenja sporazuma o predaji opreme i prenosu potraživanja od kupca, koji je zaključen 14.06.2016. godine i kao vlasnik stvari može u svako doba tražiti izlučnom tužbom izlučenje iz stečajne mase, te u tom smislu usvaja tužbeni zahtev kao u stavu II i III izreke, u pogledu Sandvik opreme.

U pogledu preostale opreme, koju je veštak mašinske struke identifikovao kod tuženog, prvostepeni sud utvrđuje da je ista bila predmet Ugovora o kupoprodaji pokretne opreme, koji je zaključen 23.03.2017. godine, kao i priloga 2, koji je sastavni deo ugovora. Tužilac je, osim navedenog, dostavio i dokumentaciju za potrebe prodaje pokretne imovine stečajnog dužnika Koncern Farmakom MB d.o.o. Šabac - u stečaju javnim nadmetanjem. Tužilac je na ime kupovine predmetnih stvari izvršio plaćanje kupoprodajne cene dana 02.02.2017. i 10.03.2017. godine, pri čemu je 13.03.2017. godine sačinjen Zapisnik o primopredaji pokretne imovine, koju čini celina broj 14 po Ugovoru o kupoprodaji, koji je zaključen dana 23.02.2017. godine, a kojim je konstatovano da se oprema nalazi u rudniku Lece, kao i da prodavac predaje kupcu navedenu imovinu u viđenom stanju, kako je opisano u prodajnoj dokumentaciji. Stoga, prvostepeni sud, polazeći od odredbe člana 34. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa zaključuje da je tužilac pravo svojine na vozilima opredeljenim u stavu II i III izreke presude stekao u trenutku zaključenja ugovora o kupoprodaji pokretne imovine i da kao vlasnik u svako doba može tražiti izlučnom tužbom izlučenje navedenih stvari iz stečajne mase, te u tom delu takođe usvaja tužbeni zahtev.

Prvostepeni sud nije prihvatio tvrdnje tuženog da tužilac ne može biti vlasnik pokretnih stvari iz tužbenog zahteva, s obzirom na postojanje Ugovora o upravljanju od 05.05.2015. godine, te Ugovora o prenosu prava i obaveza po ugovoru o upravljanju od 12.05.2015. godine, sa kasnije zaključenim aneksima. Prvostepeni sud nalazi da je nesporno utvrđeno da angažovani kapital, koji je tužilac uložio po navedenim ugovorima iznosi 2.094.000,00 evra te da je ulaganje izvršeno u maju, julu i avgustu 2015. godine i februaru 2016. godine. Prema nalaženju prvostepenog suda, u pitanju je posve drugačiji obligacioni odnos, po kojem je tužilac u potpunosti ispunio svoju obavezu, a osim toga, tužilac predmetne stvari potražuje po osnovu Ugovora o prodaji opreme i prenosu potraživanja od 14.06.2016. godine i po osnovu Ugovora o prodaji opreme od 23.02.2017. godine, koji je zaključio u svoje ime i za svoj račun i koji nisu u vezi sa navedenim ugovorima o upravljanju.

Drugostepeni sud u potpunosti prihvata ovakvo stanovište prvostepenog suda, nalazeći da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalnopravne odredbe iz člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa primenom člana 396. stav 2. nije drugostepenu presudu detaljno obrazlagao. Stoga je potvrdio prvostepenu presudu u stavovima drugom, trećem i petom izreke.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da je tužilac pravo svojine na Sandvik opremi stekao u trenutku zaključenja Sporazuma o predaji opreme i prenosu potraživanja od kupca, koji je zaključen 14.06.2016. godine, u smislu člana 34. stav 5. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te stoga, kao vlasnik, može zahtevati izlučenje te opreme iz stečajne mase u skladu sa članom 112. stav 1. Zakona o stečaju. Suprotno revizijskim navodima tuženog, tuženi nije vlasnik Sandvik opreme, jer je pravnim poslovima, koje je zaključio bilo predviđeno pravo zadržavanja prava svojine nad opremom do u potpunosti isplaćene cene, a kako tuženi nesporno nije isplatio cenu to i nije stekao pravo svojine na Sandvik opremi, kako pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Naime, odredbom člana 540. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da prodavac određene pokretne stvari može posebnom odredbom ugovora zadržati pravo svojine i posle predaje stvari kupcu, sve dok kupac ne isplati cenu u potpunosti. Zadržavanje prava svojine i pored predaje (pactum reservati dominii) jeste modalitet ugovora o prodaji koji se sastoji u tome što prodavac preda stvar kupcu, ali dalje zadržava pravo svojine dok mu kupac ne izmiri kupovnu cenu. Kupac je u tom slučaju samo držalac stvari. Radi se o kupoprodaji sa odložnim potestativnim uslovom (kupac postaje vlasnik kada cenu isplati u celosti), a u konkretnom slučaju taj uslov nije nastupio. Stoga, tuženi nije nikada ni stekao pravo svojine na predmetnim stvarima. Takođe, pravilan je i zaključak da ugovori o upravljanju i aneksi na koje se poziva tuženi ne daju osnov sticanja prava svojine na Sandvik opremi. Prema nalaženju nižestepenih sudova, prema Ugovoru o upravljanju od 05.05.2015. godine, predmet ugovora nije unošenje u imovinu tuženog Sandvik opreme, niti to proizilazi iz bilo koje odredbe ugovora. U tom ugovoru predviđena su finansijska sredstva, potrebna za finansiranje redovnih i investicionih poslova, kao i neizmirene redovne plate, a sve u iznosu od 2.500.000,00 evra. Takođe, pravni poslovi koje je zaključio tužilac, a po osnovu kojih je stekao pravo svojine, zaključeni su nakon navedenog Ugovora o upravljanju od 05.05.2015. godine. Iz navedenog razloga, odredba člana 2.4 ugovora o upravljanju, kojom je predviđeno da deo angažovanog kapitala, koji se neposredno uloži u rudnik postaje imovina društva, bilo kroz kupovinu, ili remont opreme, investiranje u infrastrukturu i da L.C. ne stiče pravo vlasništva ni nad jednim delom, ne utiče na pravo tužioca, kao vlasnika Sandvik opreme - u smislu člana 34. stav 5 ZOSPO, na predaju iste.

Što se tiče pokretnih stvari - putničkih vozila bliže opisanih u stavu drugom i trećem izreke prvostepene presude, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac svojinu nad tim pokretnim stvarima stekao po osnovu Ugovora o kupoprodaji od 23.02.2017. godine, zaključenog sa prodavcem Koncern Farmakom MB d.o.o. Šabac u stečaju i to kupovinom na javnom nadmetanju. Tužilac je u celosti isplatio kupoprodajnu cenu, pri čemu je sačinjen Zapisnik o primopredaji pokretnih stvari, koje čini celina broj 14 po ugovoru o kupoprodaji. U smislu člana 34. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u ovom slučaju je samim zaključenjem ugovora došlo do prenosa prava svojine (traditio brevi manu), pa su navodi revizije kojima se ukazuje na to da je pogrešno primenjena odredba navedenog člana bez uticaja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog, kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić