Protiv navedene pravnosnažne presude, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je blagovremeno dostavio odgovor na reviziju u kome je osporio revizijske navode i predložio da se revizija tužilaca odbije. Troškove revizijskog postupka opredeljeno je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu iz člana 374. stav 1. a u vezi sa članom 205. i članom 360. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odnosno da je drugo i trećetužiocu uskraćeno pravo na pristup sudu. Okolnost da su drugotužilac i trećetužilac sve vreme aktivno učestvovali u postupku jasno ukazuje da im pravo na pristup sudu ni u jednom trenutku nije bilo uskraćeno, dok ishod spora — odbijanje tužbenog zahteva zbog utvrđenog nedostatka aktivne legitimacije na strani drugotužioca i trećetužioca — predstavlja isključivo pitanje primene materijalnog prava, a ne procesnu povredu. Pritom, sud je doneo jedinstvenu meritornu odluku kojom je zahtev odbio kao neosnovan.

Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se ukazuje revizijom ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog. Revizijski razlozi su restriktivni u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotužilac kao naručilac, u saradnji sa Republikom Srbijom, Evropskom bankom za obnovu i razvoj i Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, kao nosiocem projekta, raspisao je dva poziva za podnošenje ponuda u međunarodnom otvorenom postupku za javnu nabavku i to: radi izgradnje stanova za mlade istraživače Univerziteta u Kragujevcu i izgradnji objekta Centri izvrsnosti Univerziteta u Kragujevcu, te je pokrenuo postupak javne nabavke – izvođenja radova za izgradnju višeporodičnih stambenih objekata u devet opština, između ostalih i za opštine Kruševac i Prokuplje. U svim pozivima za podnošenje ponuda u postupku javne nabavke istaknuto je da će se ugovori o izvršenju usluga izvođenja radova zaključiti u skladu sa uslovima koje je izradila Međunarodna federacija Konsalting inženjera. Tendersku dokumentaciju su činili, između ostalog, pisma ponude – finansijske ponude u prilog ponudi, obrasci ugovora, opšti uslovi ugovora o izvođenju radova, posebni uslovi ugovora o izvođenju radova i modeli garancije za dobro izvršenje posla i avansnih garancija. Svi posebni uslovi ugovora sadrže arbitražnu klauzulu u tački 20.6, odnosno naznaku da je za rešavanje spora nadležan Stalni izabrani sud pri Privrednoj komori Srbije. Radi učestvovanja u navedenim projektima tuženi je zaključio 4 sporazuma i to: dana 19.02.2014. godine Sporazum radi izgradnje stanova za mlade istraživače Univerziteta u Kragujevcu sa „Standard invest group“ d.o.o. Beograd, „Elkoms“ d.o.o. Beograd i Preduzeće za projektovanje, inženjering i trgovinu „Arhiform“ d.o.o. Beograd; dana 23.03.2015. godine Sporazum radi izgradnje Centra izvrsnosti sa „Standard invest group“ d.o.o. Beograd; dana 22.12.2016. godine Sporazum za izvođenje radova na izgradnji višeporodičnih stambenih objekata u Kruševcu sa „Gramont inženjering“ d.o.o. Niš i „MDS inženjering“ d.o.o. Niš i dana 22.12.2016. godine Sporazum za izvođenje radova na izgradnji višeporodičnih stambenih objekata u Prokuplju sa „Gramont inženjering“ d.o.o. Niš i „MGS inženjering“ d.o.o. Niš. U odredbi člana 3. ovih sporazuma predviđeno je da je ponuđač i nosilac sporazuma GPD „Banković“ d.o.o. Crna Trava. Sporazumom opunomoćeno lice za zastupanje i potpisivanje ugovora je AA, direktor nosioca sporazuma, koji je ovlašćen i da potpiše ponudu, osim po sporazumu od 19.02.2014. godine, prema kom je ovlašćeno lice za potpisivanje ponude BB zaposlen kod tuženog. U skladu sa ovlašćenjima iz prethodno navedenih sporazuma tuženi je kao ponuđač i nosilac sporazuma, u svojstvu izvođača, zaključio sa prvotužiocem kao naručiocem sledeće ugovore: Ugovor o izgradnji glavnog projekta višeporodičnog stambenog objekta i izvođenju radova na izgradnji objekta prema izrađenoj dokumentaciji u okviru potprojekta izgradnje stanova za mlade istraživače Univerziteta u Kragujevcu zaveden pod brojem GPD Banković 326/124 od 19.05.2014. godine; Ugovor o izvođenju radova na izgradnji objekta Centri izvrsnosti Univerziteta u Kragujevcu zaveden kod GPD Banković pod brojem 923/15 od 12.11.2015. godine; Ugovor o izvođenju radova na izgradnji više porodičnih stambenih objekata zaveden kod GPD Banković pod brojem 990/16 od 22.12.2016. godine i Ugovor o izvođenju radova na izgradnji više porodičnih stambenih objekata zaveden kod GPD Banković pod brojem 991/16 od 22.12.2016. godine. U svim ugovorima je u članu 2. konstatovano da sastavne delove ugovora čini i da ih tako treba i tumačiti: ponuda i tenderska dokumentacija, prilozi uz ponudu i tendersku dokumentaciju, posebni uslovi ugovora, opšti uslovi ugovora, tehnička specifikacija, svi ostali dokumenti koji čine deo ugovora.

Odlučujući o tužbenom zahtevu prvostepeni sud je najpre zaključio da je osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani drugotužioca i trećetužioca. Ovo zato što tužbu za poništaj arbitražne odluke može da podnese samo stranka koja je bila stranka u arbitražnom postupku, odnosno stranka u odnosu na koju je doneta arbitražna odluka, a to je u konkretnom slučaju samo prvotužilac.

U odnosu na prvotužioca, prvostepeni sud zauzima stanovište da pobijana arbitražna odluka nije ništava. Prema iznetoj argumentaciji, uslov pisane forme arbitražnog sporazuma je ispunjen u smislu odredbe člana 12. stav 4. Zakona o arbitraži. Takođe, ugovori o izvođenju radova sastojali su se od više akata, odnosno u članu 2. ugovora izričito je navedeno da sastavne delove ugovora čine opšti uslovi koje je izradila Međunarodna federacija konsalting inženjera (FIDIC) i posebni uslovi u kojim je (član 20.6) sadržana arbitražna klauzula. Sporazumima zaključenim između tuženog i ostalih članova konzorcijuma, u članu 3. predviđeno je da je tuženi ponuđač i nosilac sporazuma, dok je u članu 4. ugovoreno koje lice je opunomoćeno za zastupanje i potpisivanje ugovora sa naručiocem radova. Ovakva vrsta sporazuma, po zaključku prvostepenog suda, predstavlja svojevrsnu kombinaciju ugovora kojim su stranke uredile međusobna prava i obaveze u cilju zajedničkog učešća u javnoj nabavci ali i davanja punomoćja tuženom da zastupa sve članove grupe. Iz navedenog sledi da su članovi konzorcijuma, sporazumom, jasno za svaki pojedinačni ugovor u pisanoj formi ovlastili tadašnjeg zakonskog zastupnika tuženog da ga potpiše. Pored navedenog, sud je imao u vidu da prvotužilac u arbitražnom postupku nije istakao prigovor nadležnosti arbitraže zbog ništavosti arbitražnog sporazuma, usled čega je, u smislu odredbe člana 12. stav 5. Zakona o arbitraži, izveo zaključak da je postojao arbitražni sporazum i da je arbitražno veće Stalne arbitraže pri Privrednoj komori Srbije pravilno zasnovalo svoju nadležnost i doneo odluku u spornoj pravnoj stvari.

Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda nalazeći da nisu ispunjeni zakonski uslovi za poništaj arbitražne odluke iz odredbe člana 58. Zakona o arbitraži.

Revizijom tužilaca osporava se primena materijalnog prava. Revident ukazuje da u situaciji kada je prvotužilac podneo tužbu za poništaj arbitražne odluke, tužioci drugog i trećeg reda, zajedno sa prvotužiocem, čine pravnu zajednicu voljnih jedinstvenih suparničara jer arbitražna odluka uređuje i pitanje naplate njihovih potraživanja, pa se dejstvo presude u ovom sporu, u smislu čl. 305. st. 2. ZPP, proširuje i na njih. Iz tog svojstva proističe i njihova aktivna legitimacija, bez obzira na činjenicu da navedene stranke nisu bile učesnice arbitražnog spora. Revizijom se ističe da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi imao posebno ovlašćenje za zaključenje arbitražnog sporazuma u smislu odredbe člana 91. ZOO, jer je istupao kao punomoćnik sa opštim ovlašćenjem, dok je za sve ostalo (uključujući i ugovaranje nadležnosti arbitraže) morao biti posebno, jasno i izričito ovlašćen. Takođe, ukazuje se i na pogrešnu primenu odredbe čl. 12 stav 5. Zakona o arbitraži.

Revizija nije osnovana.

Bez uticaja na pravilnost odluke je navod revizije da se dejstvo arbitražne odluke, s obzirom na pravnu prirodu predmetnog odnosa i činjenicu da su drugo i trećetužilac bili članovi konzorcijuma koji je nastupao kao izvođač radova, u konačnom, faktički, odražava i na njihov pravni položaj. Ovo iz razloga što je doneta jedinstvena meritorna odluka kojom je tužbeni zahtev za poništaj arbitražne odluke odbijen kao neosnovan, jer za to nisu ispunjeni zakonom propisani razlozi iz člana 58. Zakona o arbitraži. Osim toga, Vrhovni sud primećuje da su drugo i trećetužilac potpisnici samo sporazuma od 19.02.2014. godine, na osnovu kog je potpisan jedan ugovor, kod tuženog zaveden pod br. 326/124 od 19.05.2014. godine, pa svakako nisu aktivno legitimisani da pobijaju arbitražnu odluku u delu kojim su rešeni dužničko poverilački odnosi nastali po ostalim ugovorima.

Neosnovani su i revizijski navodi kojima se osporava punovažnost arbitražnog sporazuma zbog nedostatka ovlašćenja za njegovo zaključenje. Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju, članovi konzorcijuma su sporazumom izričito odredili tuženog kao nosioca posla i ovlastili tačno određeno lice za potpisivanje ugovora sa naručiocem i preduzimanje svih potrebnih radnji u vezi sa realizacijom predmetnih projekata. Takođe je utvrđeno da su sporni ugovori zaključeni nakon sprovedenog postupka javne nabavke, na osnovu konkursne dokumentacije u kojoj predviđena nadležnost Stalne arbitraže pri Privrednoj komori Srbije, kao i da su posebni uslovi ugovora, u kojima je sadržana arbitražna klauzula, bili sastavni javnog poziva i kasnije zaključenih ugovora. Pritom, kada je u pitanju ugovor u kom su drugo i trećetužilac bili deo grupe ponuđača (ugovor od 19.05.2014. godine), u spisu se nalazi ponuda od 26.02.2014. godine koja je snabdevena i pečatom trećetužioca, a u kojoj je navedeno da su učesnici upoznati sa i sa posebnim uslovima ugovora koji sadrže odredbu o nadležnosti Stalnog arbitražnog suda pri Privrednoj komori, dok se sam Sporazum čiji su drugo i trećetužilac postpisnici, već u svom nazivu, poziva na oznaku javnog poziva IOP /3 2013 čiji sastavni deo je FIDIC žuta knjiga ali i konstatacija da su uslovi ugovora (pa dakle i posebni) određeni konkursnom dokumentacijom. Kod takvog stanja stvari, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je ovlašćenje dato nosiocu konzorcijuma obuhvatalo i potpisivanje ugovora uključujući klauzulu o izbornom sudu koja je već bila sadržana u tenderskoj dokumentaciji i predstavljala unapred određeni uslov.

Pri tome, u konkretnom slučaju arbitražna klauzula ispunjava uslov pisane forme u smislu člana 12. Zakona o arbitraži, a nije dokazano postojanje bilo kog od razloga ništavosti iz člana 10. istog zakona.

Stim u vezi neosnovano se ukazuje na odredbu člana 91. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, budući da jeste postojalo posebno ovlašćenje za zasnivanje nadležnosti izbornog suda dato u svemu u skladu sa odredbama i u formi koju predviđa Zakona o arbitraži kao poseban zakon. Drugim, rečima, Zakon o arbitraži u članovima 10, 12. iscrpno propisuje uslove pod kojima je arbitražni sporazum punovažan, kao i razloge zbog kojih se arbitražna odluka može poništiti u čl. 58, pa se pitanje postojanja i valjanosti arbitražnog sporazuma mora ceniti pre svega prema tim odredbama.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su sporni ugovori zaključeni u pisanoj formi, da su njihov sastavni deo bili Posebni uslovi ugovora koji su sadržali arbitražnu klauzulu te da su lica koja su ugovore potpisala za to bila ovlašćena na osnovu prethodno zaključenih sporazuma članova konzorcijuma. Dakle ispunjena je forma u smislu čl. 12 st. 4 Zakona o arbitraži.

Shodno tome, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nisu postojali razlozi za utvrđenje nepunovažnosti arbitražnog sporazuma niti razlozi za poništaj arbitražne odluke propisani Zakonom o arbitraži, zbog čega revizijski navodi zasnovani na odredbi člana 91. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima ne mogu dovesti u sumnju pravilnost pobijane odluke.

Pored toga, pravilno su nižestepeni sudovi primenili i odredbu člana 12. stav 5. Zakona o arbitraži. Iz spisa proizlazi da prvotužilac u arbitražnom postupku nije isticao prigovor nepostojanja ili nepunovažnosti arbitražnog sporazuma, već se upustio u raspravljanje o predmetu spora pred arbitražom. Takvo postupanje osnovano je ocenjeno kao prihvatanje arbitražne nadležnosti u smislu navedene zakonske odredbe.

Dalje, Zakon o arbitraži u pogledu ispitivanja pravilnosti arbitražne odluke ne upućuje na shodnu primenu Zakona o parničnom postupku. Zato navodi revizije kojima se analizira arbitražni postupak i odluka nemaju nikakav značaj u ovom postupku. Iz navedenog sledi da su neosnovani revizijski navodi da je arbitražna odluka u suprotnosti sa javnim poretkom Republike Srbije iz razloga koje navodi revident pa se nisu stekli uslovi za poništaj arbitražne odluke primenom čl. 58. stav 2. tačka. 2. Zakona o arbitraži.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije potreban radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković