U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca „Privredna banka Beograd“ AD Beograd u stečaju, čiji je punomoćnik Mihajlo Srdić, advokat iz ..., protiv tuženog „Heta Asset Resolution“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Tijana Kojović, advokat iz ..., radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 550.000.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6328/17 od 06.06.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 11.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6328/17 od 06.06.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 4163/2016 od 28.09.2017. godine, u stavu prvom izreke, delimično je odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je traženo da sud utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo: a) Ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora zaključen između „Hipo Zeta“ DOO Beograd, kao kupca i „Privredna banka Beograd“ AD Beograd, kao prodavca, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu II/3 Ov. br. .../... od 19.12.2007. godine; b) Aneks 001 Ugovora o kupoprodaji poslovnog objekta zaključen između „Hipo Alpe-Adria- Rent“ DOO Beograd, kao kupca i „Privredna banka Beograd“ AD Beograd, kao prodavca, koji je overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu I Ov. br. .../... od 18.05.2010. godine; v) Ugovor o dugoročnom zakupu nepokretnosti zaključen dana 19.12.2007. godine između „Hipo Zeta“ DOO Beograd, kao zakupodavca i „Privredna banka Beograd“ AD Beograd, kao zakupca; g) Aneks 001 Ugovora o dugoročnom zakupu nepokretnosti br. ... od 19.12.2007. godine, zaključen dana 29.12.2008. godine između „Hipo Alpe-Adria-Rent“ DOO Beograd, kao zakupodavca i „Privredna banka Beograd“ AD Beograd, kao zakupca; d) Aneks 002 Ugovora o dugoročnom zakupu nepokretnosti od 19.12.2007. godine, zaključen dana 30.04.2009. godine između „Hipo Alpe-Adria-Rent“ DOO Beograd, kao zakupodavca i „Privredne banke Beograd“ AD Beograd, kao zakupca; đ) Aneks 003 Ugovora o dugoročnom zakupu nepokretnosti od 19.12.2007. godine, zaključen dana 18.05.2010. godine, između „Hipo Alpe-Adria-Rent“ DOO Beograd kao zakupodavca i „Privredna banka Beograd“ AD Beograd kao zakupca; e) Aneks 004 Ugovora o dugoročnom zakupu nepokretnosti od 19.12.2007. godine, zaključen dana 25.05.2010. godine, između „Hipo Alpe-Adria-Rent“ DOO Beograd kao zakupodavca i „Privredna banka Beograd“ AD Beograd kao zakupca; ž) Aneks 005 Ugovora o dugoročnom zakupu nepokretnosti od 19.12.2007. godine, zaključen dana 20.07.2010. godine između „Hipo Alpe-Adria-Rent“ DOO Beograd kao zakupodavca i „Privredne banke Beograd“ AD Beograd kao zakupca; z) Sporazum o regulisanju međusobnih obaveza po osnovu Ugovora o dugoročnom zakupu od 19.12.2007. godine, koji je zaključen dana 27.12.2011. godine između „Hipo Alpe-Adria-Rent“ DOO Beograd, kao zakupodavca i „Privredna banka Beograd“ AD Beograd, kao zakupca; i) Aneks 007 Ugovora o dugoročnom zakupu nepokretnosti od 19.12.2007. godine, zaključen dana 2012. godine između „Hipo Alpe-Adria-Rent“ DOO Beograd, kao zakupodavca i „Privredne banke Beograd“ AD Beograd, kao zakupca; j) Aneks 008 Ugovora o dugoročnom zakupu nepokretnosti od 19.12.2007. godine, zaključen dana 27.02.2013. godine između „Hipo Alpe-Adria-Rent“ DOO Beograd, kao zakupodavca i „Privredne banke“ AD Beograd, kao zakupca, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno je da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo: Džentlmenski ugovor o namerama i ugovor o istupanju osnivača i prenosu udela društva sa ograničenom odgovornošću od 19.12.2007. godine, zaključen između „Hipo Alpe- Adria-Rent“ i „Hipo Zeta“ DOO Beograd, kao prenosilaca i „Privredna banka Beograd“ AD Beograd, kao sticaoca i Aneks 001 Džentlmenskog ugovora o namerama i ugovora o istupanju osnivača i prenosu udela društva sa ograničenom odgovornošću od 18.05.2010. godine, zaključen između „Hipo Alpe-Adria-Rent“ DOO Beograd, kao prodavca i „Privredne banke“ AD Beograd, kao kupca. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom isplati iznos od 804.300,00 dinara na ime naknade parničnih troškova.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6328/17 od 06.06.2019. godine stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u prvom i trećem stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Osporio je revizijske navode i predložio odbijanje revizije kao neosnovane.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, niti bitnom povredom parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na koje se revident poziva. Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, na koju ukazuje revident, nije propisano kao revizijski razlog odredbom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je dana 27.09.2007. godine doneo odluku o zaključenju ugovora o prodaji i dugoročnom zakupu (lizingu nepokretnosti) poslovne zgrade u Beogradu, na adresi ... br. ... . Odluku je obrazložio navodima da knjigovodstvena vrednost nepokretnosti iznosi 6.246.362,44 evra, da moguća prodajna vrednost renovirane zgrade iznosi 9.300.000,00 evra. Namera rukovodstva tužioca je da se predmetna zgrada oslobodi i stavi u funkciju, jer je zaključeno da se plasmanom likvidnih sredstava ostvarenih prodajom zgrade mogu ostvariti efekti veći od troškova zakupa iste kada se ona proda lizing kompaniji i od iste uzme u dugoročni zakup na 15 godina, s tim da posle perioda zakupa od 15 godina nepokretnost ponovo postaje vlasništvo banke uz plaćanje jednokratne otkupne cene. U rekapitulaciji odluke iskazane su prednosti ovakve poslovne odluke u odnosu na odluku da se uzme bankarski kredit na iznos od 9.300.000,00 evra.

Nakon toga je tužilac na osnovu Ugovora o kupoprodaji poslovnog prostora od 19.12.2007. godine, preneo u svojinu tuženom poslovni prostor u Beogradu, na adresi ... broj ... po ugovorenoj kupoprodajnoj ceni od 16.100.000,00 CHF. Aneksom 001 predviđeno je povećanje kupoprodajne cene za dodatnih 430.000,00 evra. Istog dana je između tužioca kao zakupca i tuženog kao zakupodavca, zaključen ugovor o zakupu nepokretnosti, čiji je predmet davanje u zakup nepokretnosti u Beogradu, na adresi ... broj ... . Članom 4. tog ugovora predviđeno je da mesečna zakupnina iznosi 88.550,00 CHF, da mesečna zakupnina od 01.01.2009. godine iznosi 136.136,58 CHF, da je tužilac u slučaju docnje u plaćanju bilo kog iznosa dužan da za svaki dan zakašnjenja plaća zateznu kamatu u skladu sa važećim propisima. Članom 5. ovog ugovora predviđeno je da se mesečni iznos zakupnine za sve nedospele mesečne zakupnine menja ako se tromesečni libor promeni za više od 0,25 procentnog boda, da je tromesečni libor na dan potpisivanja ugovora iznosio 2,78%, da se u toku trajanja zakupa uzima libor koji je važio poslednjeg dana u mesecu i da će o svakoj promeni libora tuženi obavestiti tužioca. Članom 16. tog ugovora predviđeno je da zakupodavac nema pravo da proda predmet zakupa za vreme trajanja ugovora o zakupu. Aneksom 003 Ugovora o dugoročnom zakupu od 18.05.2010. godine, ugovorne strane su dodale član 8a, kojim je predviđeno da će tužilac na ime garancije održavanja ugovora o zakupu na snazi u roku koji je zaključen, u roku od 60 dana uplatiti tuženom iznos od 430.000,00 evra, bez mogućnosti tužioca da traži povraćaj uplaćenog iznosa za vreme trajanja i 60 dana po prestanku ugovora o zakupu. Ako zakup prestane krivicom tužioca pre isteka roka na koji je zaključen, tuženi je ovlašćen da zadrži navedeni iznos na ime naknade i odustanice. Zatim su tužilac i tuženi zaključili Sporazum o regulisanju međusobnih odnosa po osnovu ugovora o dugoročnom zakupu nepokretnosti od 27.12.2011. godine, čiji je predmet regulisanje međusobnih odnosa po osnovu obaveze tuženog da vrši usklađivanje zakupnine u zavisnosti od kretanja indeksa tromesečnog libora.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev da se utvrdi da su ništavi Ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora od 19.12.2007. godine sa Aneksom 001 od 18.05.2010. godine, Ugovor o dugoročnom zakupu nepokretnosti od 19.12.2007. godine, sa Aneksom 001 od 29.12.2008. godine, Aneksom 002 od 30.04.2009. godine, Aneksom 003 od 18.05.2010. godine, Aneksom 004 od 25.05.2010. godine, Aneksom 005 od 20.07.2010. godine, Aneksom 007 i Aneksom 008 od 27.02.2013. godine i Sporazum o regulisanju međusobnih obaveza od 27.12.2011. godine. Prema oceni prvostepenog suda predmetni pravni poslovi nisu ništavi, s obzirom na to da nisu prividni, da pravna konstrukcija „povratnog lizinga“ nije protivna prinudnim propisima, da osporeni ugovori imaju dozvoljeni osnov, a da predmeti ugovora imaju dozvoljene i određene, odredive predmete ugovora i da ne sadrže odredbe koje bi za posledicu imale ništavost celokupnih ugovora.

Odlučujući o žalbi tužioca, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da predmetni ugovori sa aneksima nisu ništavi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora.

U toku postupka je utvrđeno da su tužilac i tuženi zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti i ugovor o dugoročnom zakupu nepokretnosti. Predmet ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i ugovora o dugoročnom zakupu nepokretnosti se odnosi na istu nepokretnost, koju je tužilac najpre prodao tuženom i istovremeno primio u zakup. Ovi ugovori imaju moguć, dopušten i određen predmet obaveze u smislu člana 46. Zakona o obligacionim odnosima. Kauza, odnosno cilj zaključenja predmetnih ugovora jeste bila da se otuđi nepokretnost i istovremeno ista uzme u zakup, pa sledi da navedeni ugovor ima dopušten osnov, u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima. Posmatrano sa aspekta pravne konstrukcije, koju su parnične stranke nazivaju „povratnu lizing transakciju“, pravno dejstvo ugovora u pogledu predmeta obaveze i osnova, nisu protivni prinudnim propisima. Stoga su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su odbili tužbeni zahtev nalazeći da ugovori nisu ništavi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 46. i 52. istog zakona.

Prema članu 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama. Fikcija kao razlog ništavosti podrazumeva da su stranke zaključile pravni posao koji nisu htele. Ugovor je fiktivan ako ni jedna ni druga ugovorna strana nisu htele ugovor da zaključe, odnosno stvoren je privid zaključenja ugovora, bez stvarne namere ugovornih strana.

U toku postupka je utvrđeno da su ugovorne strane zaključile „povratnu lizing transakciju“, koja omogućava privrednom društvu da od prodaje nepokretnosti dobije likvidno sredstvo (novac) koji može da plasira u obavljanje svoje osnovne privredne delatnosti i tako ostvari prinos veći od troškova zakupnine, a da istovremeno nastavi da koristi nepokretnosti po osnovu zakupa. Kako zaključeni ugovori stranaka ne sadrže bitne elemente bankarskog kredita već čine pravnu celinu sa pravnim efektima imenovanih ugovora, na način na koji su ovi ugovori naslovljeni, to se ne radi o prividnom ugovoru koji bi prikrio ugovor o kreditu. Saglasno iznetom, zaključenjem navedenih ugovora nije stvoren privid ugovora o kreditu, već je isti zaključen upravo sa namerom da učesnici u pravnom prometu pribave likvidna sredstva, da zaključe ugovor, koji im omogućava da u datim okolnostima na najoptimalniji način postignu nameravane ekonomske efekte.

Tužilac u reviziji ponavlja navode koje je isticao tokom postupka da zakupnina suštinski predstavlja mesečne anuitete (ratu kredita) i da usaglašavanje mesečne zakupnine prema kretanju referentne kamatne stope libor, koja se uobičajeno ugovara kod ugovora o kreditu, predmetnom ugovaranju stranaka daje karakter kreditnog odnosa. Ove navode su nižestepeni sudovi cenili, pravilno nalazeći da je ugovaranje usklađivanja vrednosti zakupnine sa određenim indeksom uobičajeno kod dugoročnog zakupa i da je odabir kriterijuma usaglašavanja (indeksa) slobodan i da zavisi od volje ugovornih strana.

Odredbom člana 2. Zakona o finansijskom lizingu („Sl. glasnik“, br.55/2003 i 61/2005) definisan je ugovor o finansijskom lizingu. Prema navedenoj zakonskoj odredbi bitan elemenat ovog ugovora je prenos prava, držanja i korišćenja na primaoca sa svim rizicima i svim koristima povezanim sa pravom svojine. Na taj način rizik slučajne propasti stvari je na primaocu lizinga. Suprotno pravilima građanskog prava da rizik slučajne propasti stvari snosi vlasnik. S obzirom da rizik slučajne propasti stvari prilikom preuzimanja stvari na držanje i korišćenje nije prešao na tužioca kao zakupodavca, to ugovoru zaključenom između tužioca i tuženog nedostaje bitan sastojak ugovora o finansijskom lizingu da bi se mogao suštinski smatrati takvim ugovorom. Pri tome, činjenica da je članom 12. Ugovora o dugoročnom zakupu nepokretnosti ugovorena obaveza tužioca kao zakupca da za sve vreme važnosti ugovora o zakupu osigura nepokretnost od svih rizika na punu stvarnu vrednost sa vinkulacijom polise osiguranja u korist tuženog, ne znači da je rizik propasti prenet na korisnika lizinka, te da se radi o simulovanom ugovoru o finansijskom lizingu. Osiguranje je samo ekonomska mera kojom se upravlja pravnim rizikom propast svari, te nije od znača činjenica da je tuženi osiguran.

Iz navedenog sledi da je pravilano stanovište nižestepenih sudova da ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti sa aneksima i ugovor o dugoročnom zakupu nepokretnosti sa aneksima nisu prividni pravni poslovi koji prikrivaju punovažni ugovor sa bitnim elementima ugovora o kreditu i ugovora o finansijskom lizingu. Pri čemu treba imati u vidu da je odluka kojom su skupština i upravni odbor tužioca odobrili prodaju predmetnog poslovnog prostora i uzimanje istog u zakup i dalje na snazi, a na osnovu kojih su zaključeni predmetni ugovori koji predstavljaju realizaciju dozvoljene poslovne politike tužioca.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić