Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenih zahteva je isplata iznosa od 3.600,00 dinara sa pripadajućom kamatom po osnovu naknade koju tužilac prilikom obavljanja delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava autora fotografije naplaćuje od fizičkih i pravnih lica koja obavljaju uslugu fotokopiranja uz naknadu.

Prema utvrđenim činjenicama obavljajući delatnost kolektivnog ostvarivanja prava autora fotografije tužilac je u periodu od 31.03.2016. godine do 31.12.2016. godine izdao račune kojima je obavezao tuženog da mu isplati autorsku naknadu koja se kolektivno ostvaruje obračunatu u odnosu na broj fotokopir uređaja, a koje račune tuženi nije platio. Obračun naknade tužilac je konačno opredelio tokom u ovom postupku u odnosu na dva fotokopir aparata kojima tuženi raspolaže.

Po stanovištu prvostepenog suda primenom člana 39. st. 1 i 5. Zakona o autorskim i srodnim pravima, kao i člana 150. Zakona o autorskim i srodnim pravima osnovan je zahtev tužioca za isplatu utuženog potraživanja. Ovakvo stanovište zasniva na tome što je tuženi tokom 2016. godine pored registrovane delatnosti obavljao pružanje usluga fotokopiranja uz naknadu putem dva fotokopir aparata koje je posedovao. U tom pogledu prvostepeni sud nalazi da je aktivirana pretpostavka o postojanju obaveze tuženog na plaćanje utužene naknade prema tužiocu, jer samo pružanje usluga fotokopiranja uz naknadu uzrokuje nastanak sporne obaveze po Tarifi tužioca koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“, br. 42/2015.

Drugostepeni sud ne prihvata stanovište prvostepenog suda. Primenom člana 8.-11. i člana 39. Zakona o autorskim i srodnim pravima proizlazi da tužilac može zahtevati plaćanje sporne naknade od pravnog ili fizičkog lica koje pruža usluge fotokopiranja uz naknadu, zbog čega su bitne činjenice za ostivarivanje ovog prava to da je do umnožavanja fotografija došlo fotokopiranjem i da je ono izvršeno bez dozvole autora. Međutim, drugostepeni sud zaključuje da tužilac nije dokazao ispunjenost ovih uslova iz razloga što nije pružio dokaze o tome da je tuženi vršio umnožavanje fotografija bez dozvole autora. Smatra da za nastanak obaveze tuženog za utuženu naknadu nije dovoljna činjenica da isti u svom objektu poseduje fotokopir aparat, već isti mora koristiti za umnožavanje autorskih dela-fotografija i to fotokopiranjem ili sličnom tehnikom. Kako su izostali dokazi o tome da je tuženi umnožavao autorska dela-fotografije bez dozvole autora, odnosno da je tužilac izvršio kontrolu kod tuženog kojom bi eventualno utvrdio da tuženi umnožava fotografije bez dozvole autora, drugostepeni sud smatra da tuženi zahtev nije osnovan, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je našao da u granicama utvrđenih činjenica nisu ispunjeni uslovi za postojanje osnova potraživanja tužioca prema tuženom na ime naknade koja bi pripadala autorima fotografija usled njenog umnožavanja fotokopiranjem i koja se kolektivno ostvaruje.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Po stanovištu revidenta prema članu 39. i 46. Zakona o autorskim i srodnim pravima tuženom je dozvoljeno da fotokopira autorska dela tužioca bez njegove dozvole, zbog čega je u obavezi i da plaća posebnu naknadu. Smatra da nije bio dužan da dokazuje da tuženi obavlja privrednu delatnost umnožavanja autorskih dela bez saglasnosti autora, pri čemu se tužbom ne traži povred autorskih prava tužioca. Ukazuje da drugostepenom odlukom nije uzeto u obzir to što je tužilac rešenjem Zavoda za intelektualnu svojinu Srbije 990 br. 2013/3101 od 16.07.2013. godine stekao pravo da vrši naplatu sporne naknade od pravnih ili fizičkih lica koja vrše uslugu kopiranja uz naknadu u ime svih autora iz oblasti fotografije, kao i da se ova naknada obračunava u odnosu na broj fotokopir aparata, a ne učinjenih fotokopija, zbog čega je učinjena pogrešna primena članova 157, 158, 169. i 176. Zakona o autorskim i srodnim pravima.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

Prema članu 152. i 153. Zakona o autorskim i srodnim pravima, a u vezi sa članovima 157, 158, 169. i 176. Zakona o autorskim i srodnim pravima, određeni imovinski deo autorska i srodna prava se kolektivno ostvaruju preko organizacije za kolektivno ostvarivanje tih prava. Nosioci autorskog, odnosno srodnih prava preko organizacije kolektivno ostvaruju isključiva imovinska autorska, odnosno srodna prava, kao i pravo na potraživanje naknade za svoja dela, a organizacija ima pravo da vrši kontrolu nad iskorišćavanjem predmeta zaštite sa njenog repertoara. Sledi da organizacija koja je osnovana za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava vrši kolektivnu zaštitu imovinskih prava autora ili nosilaca srodnih prava, a ne svojih izvornih autorskih prava ili srodnih prava. Kolektivna zaštita autorskih prava podrazumeva praćenje stanja od strane organizacije koja je u tom cilju osnovana kako se i na koji način autorska i srodna prava koriste iz odgovarajućeg repertoara koji štiti. U slučaju da dođe do njihove povrede predviđena je i odgovarajuća reakcija kojima se pravna zaštita ostvaruje kolektivnim putem. Tako naknada iz člana 39. st. 1. i 6. Zakona o autorksim i srodnim pravima predstavlja imovinsko pravo autora kada dođe do umnožavanja autorskog dela bez dozvole autora, a za koje se u odnosu na prirodu autorskog dela može očekivati da će biti umnožavana fotokopiranjem. Obveznik plaćanja ove posebne naknade u slučaju umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili sličnom tehnikom je pravno ili fizičko lice koje pruža uslugu fotokopiranja uz naknadu.

Prema stanju u spisima tužilac predstavlja organizaciju osnovanu u cilju kolektivne zaštite imovinskih prava fotografskih autora. Time ostvarivanje naknade koja se ostvaruje kolektivnim putem predstavlja preneseno ovlašćenje tužioca od strane fotografskih autora radi zaštite njihovih imovinskih prava. Aktiviranje mehanizma zaštite imovinski prava autora podrazumeva da su ona povređena. Povreda autorskih prava fotografa podrazumeva da su njegova autorska dela umnožavana bez njegove dozvole. Imajući navedeno u vidu u postupku donošenja drugostepene odluke nije bilo pogrešne primene člana 39. i 46. Zakona o autorskim i srodnim pravima, kao i članova 157, 158, 169. i 176. Zakona o autorskim i srodnim pravima, a na koju se neosnovano ukazuje revizijom. U tom pogledu nejasni su revizijski navodi o tome da je tuženom omogućeno da fotokopira autorska dela iz repertoara tužioca bez njegove dozvole, zbog toga što bi suštinski takve tvrdnje značile da može postojati poslovna delatnost koja podrazumeva sistemsku povredu prava fotografskih autora. Pravo na umnožavanje autorskih dela, pa i dela fotografskih autora podrazumeva, po pravilu, da se ono vrši uz dozvolu samog autora, shodno članu 20. Zakona o autorskim i srodnim pravima. Tek ukoliko takva saglasnost nije obezbeđena autoru se obezbeđuje pravo na odgovarajuću naknadu iz člana 39. Zakona o autorskim i srodnim pravima, kako je to već prethodno navedeno.

Bez uticaja su navodi sadržani u reviziji da je tužilac stekao pravo da vrši naplatu sporne naknade od pravnih ili fizičkih lica koja vrše uslugu kopiranja uz naknadu u ime svih autora iz oblasti fotografije, kao i da se ova naknada obračunava u odnosu na broj fotokopir aparata. Ovakvi navodi, iako tačni, ne nalaze se u suprotnosti sa razlozima drugostepene odluke o primeni materijalnog prava kod odluke o tužbenom zahtevu. Postoji pretpostavka da tužilac deluje u cilju zaštite svih fotografskih autora, ali tek povreda ovih autorskih dela ovih autora putem umnožavanja uslovljava ostvarivanje naknade iz člana 39. st. 1. i 6. Zakona o autorskim i srodnim pravima. Sledi da odgovornost tuženog za isplatu naknade koja je obuhvaćena tužbom podrazumeva da je došlo do povrede prava na umnožavanje autorskih dela fotografskih autora čiju kolektivnu zaštitu ostvaruje tužilac. Ova okolnost je između parničnih stranaka tokom postupka bila sporna, a njeno utvrđenje je prema činjeničnom stanju zasnovanom na dokazima u spisima izostalo. U odnosu na ove okolnosti ispostavlja se da je drugostepeni sud pravilno ocenio da je tužbeni zahtev neosnovan.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić