Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da Vrhovni sud ukine nižestepene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak. Iz sadržine revizije proizilazi da tužilac pobija drugostepenu presudu u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca na to da je prvostepeni sud odbio njegov predlog da se izvede dokaz ekonomskim veštačenjem na okolnost ispunjenosti obaveza preuzetih ugovorom o privatizacije tiče se bitnih povreda odredaba iz člana 374. st.1 u vezi sa čl. 398. st .2 i čl. 8. ZPP, učinjenih pred prvostepenim sudom, a što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. ZPP. Pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izršenom od strane prvostepenog suda koji je i sprovodio dokazni postupak. Stoga, bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, usled pogrešne ocene dokaza, na kojem su zasnovane nižestepene odluke, a u kom pogledu pogrešno n nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, pravni prethodnici tužioca i tuženog zaključili su 13.06.2007. godine Ugovor o prodaji društvenog kapitala društvenog preduzeća „Valjevo put“, a navedenim ugovorom se tuženi, kao kupac, obavezao da će izvršiti sve obaveze iz Socijalnog programa, kao u Prilogu broj 4, koji je sastavni deo ugovora. Ugovorom je predviđeno da će, u slučaju da kupac ne izvrši neku od obaveza koje su navedene u članovima 8.1. i 8.3, a koje predstavljaju nenovčanu obavezu u skladu sa merodavnim pravom, kupac platiti Agenciji za privatizaciju ugovornu kaznu. Dana 26.03.2012. godine, Agencija za privatizaciju je obavestila tuženog da je razmatrala postupanje kupca u skladu sa odlukom Agencije o ostavljanju naknadnog roka za izvršenje obaveza iz Ugovora o prodaji društvenog kapitala „Valjevo put“ Valjevo i da je donela odluku da ugovorna obaveza obezbeđenja kontinuiteta i održanja tekućeg obima proizvodnje u subjektu privatizacije iz člana 4. Socijalnog programa nije izvršena. Agencija za privatizaciju obavestila je dopisom od 22.05.2012. godine tuženog i subjekt privatizacije „Valjevo put“, o raskidu Ugovora o prodaji društvenog kapitala „Valjevo put“ Valjevo zbog neispunjenja, te je pozvala kupca da u roku od 15 dana od prijema dopisa izvrši plaćanje ugovorne kazne. Tužilac zasniva tužbeni zahtev na tvrdnji da pravni prethodnik ranije prvotuženog (a sada tuženog), društvo „Betonut Zrt“ Budimpešta, nije ispunio ugovorom preuzete nenovčane obaveze, odnosno da isti nije održao tekući obim proizvodnje bez smanjivanja postojećih kapaciteta, iz kog razloga tužiocu pripada pravo na ugovornu kaznu, u smislu člana 8.4. Ugovora o prodaji društvenog kapitala Preduzeća „Valjevo put“.

U toku trajanja postupka, nad tuženim društvom „Betonut Zrt“ Budimpešta je pokrenut postupak likvidacije u skladu sa odredbama zakona Republike Mađarske, koji uređuju postupak stečaja i likvidacije privrednih društava, dana 16.12.2014. godine, koji postupak likvidacije se vodio pred nadležnim sudom Republike Mađarske, koji je i okončan, zaključenjem poravnanja tuženog sa svojim poveriocima, nakon čega je tuženi nastavio da postoji kao pravno lice, sa različitim poslovnim imenom.

Tužilac nije u stečajnom postupku, koji se vodio pred nadležnim sudom Republike Mađarske nad tuženim, prijavio potraživanje na ime ugovorne kazne, a koji iznos je od tuženog, kao kupca, zahtevao dopisom od 22.05.2012. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da ugovorna kazna ne može biti aktivirana, niti se može tražiti njena isplata nakon raskida ugovora, s obzirom na to da sporazum o ugovornoj kazni deli sudbinu obaveze za čije se obezbeđenje ugovora. Prvostepeni sud je na stanovištu da i u slučaju da pripada tužiocu pravo na ugovornu kaznu u slučaju raskida ugovora, nije ispunjen prethodni uslov za potraživanje iste u ovom postupku. Navedeno iz razloga što je u toku ove parnice nad pravnim prethodnikom tuženog pokrenut postupak likvidacije 16.12.2014. godine u skladu sa odredbama zakona Republike Mađarske, koji uređuju postupak stečaja i likvidacije privrednih društava. Iz sadržine dopisa Ministarstva pravde Republike Mađarske prvostepeni sud je utvrdio da je u trenutku sprovođenja postupka likvidacije, bio na snazi Zakon o stečajnom postupku i postupku likvidacije iz 1991. godine. Navedenim Zakonom nije predviđeno razlikovanje između poverilaca iz drugih zemalja, u konkretnom slučaju ovde tužioca i poverilaca iz Mađarske, te je istim propisana obaveza poverilaca, koji imaju dospela novčana potraživanja do početka postupka likvidacije, da ista prijave najkasnije u roku od 180 dana od dana objavljivanja naloga kojim se nalaže likvidacija, pri čemu se nalog nakon pravnosnažnosti objavljuje u službenom listu društva, koji je dostupan elektronski. Poverioci, u slučaju pokretanja parničnog postupka pre pokretanja postupka likvidacije, nisu oslobođeni obaveze podnošenja prijave potraživanja likvidacionom upravniku. Konačno, prvostepeni sud je utvrdio i to da početkom likvidacije dospevaju svi dugovi privrednog društva nad kojim se sprovodi likvidacija te da poverioci koji svoja potraživanja nisu prijavili u roku od 180 dana gube pravo da svoje potraživanje ostvaruju u drugim postupcima. Na osnovu navedenog, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac bio dužan da potraživanje na ime ugovorne kazne u utuženom iznosu prijavi u postupku likvidacije koji se sprovodio nad kupcem - pravnim prethodnikom tuženog. Kako tužilac nije prijavio potraživanje, prema zaključku prvostepenog suda sledi da je tužilac u ovom postupku izgubio pravo da potražuje od tuženog plaćanje na ime ugovorne kazne. Pošto je tužbeni zahtev neosnovan, to prvostepeni sud nije posebno cenio prigovor zastarelosti potraživanja. Iz navedenih razloga je prvostepeni sud doneo odluku, kao u prvom stavu izreke prvostepene presude.

Drugostepeni sud je na stanovištu da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da, nakon raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala, zbog neispunjenja ugovornih obaveza kupca, tužilac ne može tražiti isplatu ugovorne kazne nakon takvog raskida. Naprotiv, pravo na naplatu ugovorne kazne se ne može isključiti zbog činjenice da je raskinut osnovni ugovor čijem obezbeđenju ona služi, s obzirom da sam zahtev za isplatu ugovorne kazne, u konkretnom slučaju, u sebi sadrži i izjavu da se ugovor raskida, te su isti dati istovremeno. U konkretnom slučaju, kako je ugovor raskinut, to je otpalo pravo da se zahteva ispunjenje obaveze, te tužilac ima pravo da podnese zahtev za isplatu ugovorne kazne. Međutim, pogrešna primena materijalnog prava u konkretnom slučaju, prema stanovištu drugostepenog suda, nije uticala na pravilnost ožalbene presude.

Drugostepeni sud, takođe, smatra da pogrešno prvostepeni sud zaključuje da je nakon okončanog postupka likvidacije nad tuženim, lice koje je nastavilo da egzistira u pravnom prometu, u odnosu na kupca iz Ugovora o prodaji društvenog kapitala „Valjevo put“ a.d. Valjevo, pravni prethodnik tuženog. Ovo s obzirom na to da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je pravno lice, koje je kao kupac zaključilo Ugovor o prodaji društvenog kapitala, pravno lice nad kojim se po pravu Republike Mađarske i pred nadležnim sudom u Mađarskoj vodio postupak likvidacije u periodu od 16.12.2014. do 02.01.2017. godine, koji postupak je okončan zaključenjem poravnanja sa njegovim poveriocima i koji je na dalje sa istim matičnim brojem nastavio da postoji kao pravno lice, ali sa promenjenim poslovnim imenom, što znači da je reč o istom licu, a ne o pravnom prethodniku. Navedeno takođe ne utiče na pravilnost prvostepene presude. Prvostepena odluka je pravilna iz razloga što je u skladu sa članom 13. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja Ministarstvo pravde Republike Srbije pribavilo Obaveštenje o stranom pravu po zahtevu prvostepenog suda od strane nadležnog organa, Ministarstva pravde Mađarske, a koji je pored odgovora na konkretna pitanja i za svaki odgovor citirao merodavni zakonski tekst. Iz sadržine navedenog dopisa proizilazi da je u trenutku trajanja likvidacionog postupka nad tuženim na snazi bio Zakon o stečajnom postupku i postupku likvidacije Republike Mađarske, donet 1991. godine. Imajući u vidu odredbe paragrafa 28., 29. i 31. Zakona o stečajnom postupku i postupku likvidacije Republike Mađarske, po oceni drugostepenog suda, proizilazi pravilnost zaključka prvostepenog suda da je u postupku likvidacije objavljen oglas u skladu sa odredbama zakona na internet stranici privrednog društva i u njegovom službenom listu, da nije postojala obaveza likvidacionog upravnika niti suda da obaveste druge poverioce o navedenom, budući da tužilac ne spada u krug lica navedenih odredbom člana 29. i 31. pomenutog zakona, a koja je sud u obavezi da obavesti o redosledu likvidacije. Drugostepeni sud smatra da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužilac, kao poverilac, odnosno strano pravno lice, dužan da prijavi potraživanja u likvidacionom postupku, bez obzira na činjenicu što prethodno teče postupak među parničnim stranama, a na šta ga obavezuje odredba člana 28. stav 2. tačka F i 38. stav 2. i 46. stav 7. Zakona o stečajnom postupku i postupku likvidacije Republike Mađarske, prema kome se kao merodavnom pravu u sprovođenju postupka likvidacije nad tuženim, ima primeniti pravo države u kojoj se ovaj postupak vodi.

Imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud je stanovišta da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužilac, kao poverilac, u postupku likvidacije nad tuženim, bez obzira što je prethodno pokrenut ovaj parnični postupak, bio u obavezi podneti prijavu potraživanja u likvidacionom postupku koji se vodio nad tuženim, pa i potraživanje na ime ugovorne kazne koja je predmet ove parnice u utuženom iznosu. Kako tužilac u postupku likvidacije nad tuženim nije prijavio potraživanje na ime ugovorne kazne koja je predmet ove parnice izgubio je pravo da potražuje iznos na ime ugovorne kazne u parničnom postupku koji se pred ovim sudom vodi. To su razlozi zbog kojih je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i pravnosnažno odbio tužbeni zahtev.

Najpre, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se izričitim zakonskim konstituisanjem i određenjem prava isplate ugovorne kazne kao pretpostavljene štete, svakako konstituiše i pravo poverioca da zahteva isplatu ugovorne kazne kao pretpostavljene štete u slučaju kada je došlo do raskida ugovora. Šta više, pravo na ugovornu kaznu se ne može isključiti zbog činjenice da je raskinut osnovni ugovor čijem obezbeđenju ona služi. To je pravno neuputno, jer sam zahtev za isplatu ugovorne kazne zbog neispunjenja ugovorom konstituisane obaveze u sebi konzumira i prećutnu izjavu da se ugovor raskida. U protivnom, prihvatanjem pravnog stanovišta da se raskidom ugovora gubi pravo na isplatu ugovorne kazne u potpunosti se poništava ne samo mogućnost njene realizacije već i zakonsko opredeljene svrhe zbog koje je ista zakonom dopuštena i ugovorom konstituisana. Cilj ugovorne kazne je da dodatno osigura izvršenje dužnikove obaveze, a ako do toga ne dođe da se poveriocu koji je u celosti izvršio svoje ugovorne obaveze prizna i isplati pretpostavljena šteta u visini ugovorom određene ugovorne kazne. Navedeno iz razloga što se ugovornim konstituisanjem prava na ugovornu kaznu poveriocu zakonom priznaje ostvarenje prava na naknadu štete do visine ugovorne kazne koju će isti realizovati bez ikakvih posebnih uslova jedini uslov za ostvarenje tog prava je prethodno ispunjenje poveriočevih ugovornih obaveza. Time se poverilac po samom zakonu stavlja u daleko lakšu poziciju u pogledu namirenja pričinjene mu štete zbog raskida ugovora od one u kojoj bi se našao da ugovorom nije bila propisana i ugovorna kazna za slučaj neispunjenja dužnikove obaveze. Ako bi raskid osnovnog ugovora vodio i prestanku ugovorne kazne kao akcesornog prava nastupila bi pravno nedopuštena situacija u kojoj se u slučaju neispunjenja ugovorne obaveze tim ugovorom konstituisana ugovorna kazna nikada ne bi mogla naplatiti. Time bi se ne samo onemogućilo sudsko ostvarenje prava na ugovornu kaznu već bi se sudskim odlukama obesmislio i sam institut ugovorne kazne. U tom slučaju bi se i zakonske odredbe o uređenju pravnog instituta ugovorne kazne učinile pravno izlišnim, ili, u najmanju ruku, pravno nedelotvornim. Iz tog razloga bi sporazum o ugovornoj kazni zbog neispunjenja obaveze iz ugovora o prodaji društvenog kapitala predstavljao samo mrtvo slovo na papiru bez ikakvih pravnih posledica za slučaj neizvršenja ugovorne obaveze čijem obezbeđenju ugovorna kazna služi. Navedeno je u skladu sa sudskom praksom revizijskog suda, odnosno o ovom pitanju je raspravljeno na sednici Građanskog odeljenja od 24.04.2018. godine. Međutim, pravilno ukazuje drugostepeni sud na to da navedeno ne utiče na pravilnost prvostepene odluke, odnosno da je prvostepena odluka pravilna, premda iz drugih razloga.

Odredbom člana 13. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja ("Sl. list SFRJ", br. 43/82 i 72/82 - ispr., "Sl. list SRJ", br. 46/96 i "Sl. glasnik RS", br. 46/2006 - dr. zakon) propisano je da će sud ili drugi nadležni organ po službenoj dužnosti utvrditi sadržinu stranog merodavnog prava. Organ iz stava 1. ovog člana može zatražiti obaveštenje o stranom pravu od saveznog organa nadležnog za poslove pravde. Stranke u postupku mogu podneti i javnu ispravu o sadržini stranog prava.

Revident je u reviziji u bitnom istakao da je drugostepeni sud prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu primene mađarskog prava, koji se koristio stavovima i zaključcima pribavljenog obaveštenja mađarskog Ministarstva pravde, a propustio je da ceni kakvo dejstvo postupak likvidacije koji je vođen u odnosu na tuženog u Mađarskoj ima prema pravu Republike Srbije. Ukazao je na to da odgovornost tužioca ne može biti uslovljena odredbama mađarskog zakona koji propisuje postupak likvidacije, već isključivo odredbama ugovora o prodaji društvenog kapitala koji je u čl. 10. u vezi sa čl. 1 istog kao merodavno pravo predvideo pravo Republike Srbije. Smatrao je da postupak likvidacije nije vodio brisanju privrednog društva, već je društvo nastavilo da postoji, te budući da ovakvu situaciju naš zakon ne poznaje, to nema ni mogućnosti prekluzije, kao ni prijavljivanja potraživanja u postupku likvidacije.

Međutim, prema stanovištu Vrhovnog suda, ovi navodi nisu osnovani. Ovo stoga što nema mesta primeni domaćeg prava iako je ugovorom o kupovini subjekta privatizacije predviđena nadležnost domaćeg suda i domaće merodavno pravo, kada je pokrenut postupak likvidacije nad dužnikom, koje je strano privredno društvo. Odredbom člana 9. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja propisano je da se pravo strane države primenjuje prema svom smislu i pojmovima koje sadrži. Shodno ovoj odredbi, odredbe mađarskog zakona koje regulištu postupak likvidacije se primenjuju u skladu sa smislom i pojmovima mađarskog prava, bez primene srpskog prava koje regulišu postupak likvidacije. U konkretnoj situaciji se primenjuje mađarsko pravo koje reguliše postupak likvidacije tuženog privrednog društva, kao lex specialis, jer se postupak likvidacije vodio pred nadležnim sudom i primenom merodavnog prava Republike Mađarske, prema mestu sedišta tuženog. Stoga su irelevantni navodi revidenta da naše pravo ne poznaje pravne posledice likvidacije, na način kako ih reguliše mađarsko merodavno pravo.

Nasuprot navodima revidenta, nižestepeni sudovi nisu primenili neposredno zaključke mađarskog Ministarstva pravde o sadržini i značenju merodavnog prava, budući da su u svojim odlukama decidno citirali relevantan merodavni propis – Zakon o stečajnom postupku i postupku likvidacije iz 1991. godine, a čije odredbe su taksativno navedene u obaveštenju o sadržini merodavnog prava. Navedeno je saglasno napred citiranom članu 13. stav. 2. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja.

Sledom, pravilno drugostepeni sud ukazuje na to da iz odredbe čl. 28. Zakona o stečajnom postupku u postupku likvidacije iz 1991. godine proizilazi da će, ako je nalog kojim se nalaže likvidacija dužnika postao konačan, sud odmah nakon stupanja na snagu imenovati likvidacionog upravnika, a zatim naložiti objavljivanje odredbi iz naloga za likvidaciju i odredbi iz naloga kojim se imenuje likvidacioni upravnik u Službenom glasniku društva, kao i na internet stranici društva. Objavljivanje će saglasno stavu 2. tačka f) navedenog člana uključivati obaveštenje poveriocima da prijave upravniku svoja potraživanja u roku od 40 dana od dana objavljivanja naloga za likvidaciju. Iz odredbe čl. 29. i 31. pomenutog zakona, proizilazi da sud po službenoj dužnosti obaveštava o redosledu likvidacije samo državne, poreske i carinske organe - opštinski poreski carinski organ nadležan prema sedištu i ogranku dužnika, organizuje zdravstveno osiguranje i penzijsku upravu nadležnu prema mestu osnivanja dužnika, Zavod za zapošljavanje, Agenciju za zaštitu životne sredine i zaštitu rada, Privredni sud, arhivu nadležnu prema prebivalištu dužnika, pojedine pružaoce platnih usluga kod kojih se vode računi dužnika, Službu katastra nepokretnosti i organ koji izdaje ovlašćenje za osnivanje ili delatnosti, ako dužnik takođe obavlja delatnost za koju je potrebno odobrenje za osnivanje ili delatnost. Članom 37. stav 1. istog zakona propisano je da će likvidacioni upravnik uknjižiti potraživanja prema dužniku koja su podneta 40 dana nakon objavljivanja likvidacije, ali koja su prijavljena u roku od 180 dana, osim onih koji su postigli sporazum i biće izvršena ako posle izmirenih dugova navedenih u odeljku 57. st.1. bude postojalo imovinsko pokriće. Stavom 3. je propisano da nepoštovanje roka od 180 dana u slučaju iz st. 1. rezultira gubitkom prava. Odredbom čl. 38. stav 2. propisano je da se parnični postupci koji su pokrenuti do početka likvidacije nastavljaju pred prethodno postupajućim sudom. Postupak koji je pokrenut zbog izvršenja novčanog potraživanja do početka likvidacije, ne oslobađa poverioca od izvršenja obaveze iz čl. 28. stav 2. tačka f), što znači obaveze prijavljivanja potraživanja. Saglasno odredbi člana 41. navedenog zakona, nakon isteka 40 dana od objavljivanja naloga kojim se nalaže likvidacija, dostavljanjem konačnog likvidacionog bilansa, postoji mogućnost dogovora između poverilaca i dužnika u bilo kom trenutku, a svi oni koji se u likvidacionom postupku nisu prijavili kao poverioci nakon okončanja postupka sporazumnim poravnanjem neće moći da izvrše svoje potraživanje prema dužniku.

Imajući u vidu napred citirane odredbe, te kako tužilac u postupku nad tuženim nesporno nije prijavio potraživanje na ime ugovorne kazne u predviđenom roku od 40 dana od dana objavljivanja naloga za likvidaciju, a nije prijavio isto ni po isteku ovog roka - najkasnije (i pod uslovom da nakon izmirenih dugova ostane imovinsko pokriće) u roku od 180 dana od objavljivanja likvidacije, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je isti izgubio pravo da potražuje iznos na ime ugovorne kazne u parničnom postupku pred sudom koji vodi.

Stoga, neosnovana je revizija tužioca, te je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković