U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca, Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije iz …, koga zastupaju punomoćnici Velibor Eror i Nikola Jolović, advokati iz ..., protiv tuženih: 1. Preduzeće u društvenoj svojini za komunalne delatnosti ,,AA“ iz ..., 2. Privredno društvo ,,BB“ DOO iz ..., koga zastupa privremeni zastupnik Dušica Knežević, advokat iz ..., 3. Privredno društvo ,,VV“ DOO iz ..., koga zastupa privremeni zastupnik Zoran Savkić, advokat iz ...i 4. ,,GG“ AD iz .., radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 308.000,00 evra, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv odluke iz stava drugog presude Privrednog apelacionog suda Pž 8289/16 od 13.06.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 03.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv odluke iz stava drugog presude Privrednog apelacionog suda Pž 8289/16 od 13.06.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2130/2014 od 01.10.2015. godine, ispravljenom rešenjem od 10.11.2015. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo sledeći ugovori: 1) Ugovor o kupovini i prodaji vozila-specijalno za čišćenje kanalizacije, marke …, tip …, godina proizvodnje .., broj šasije ..., broj motora ..., zaključen između tuženih prvog i drugog reda; 2) Ugovor o kupovini i prodaji specijalnog vozila- cisterna za vodu, …, godina proizvodnje ..., broj šasije ..., broj motora ..., zaključen između tuženih prvog i drugog reda; 3) Ugovor o kupovini i prodaji vozila teretno-radno, marke … tip …, broj šasije ..., broj motora ..., zaključen između tuženih prvog i drugog reda; 4) Ugovor o kupovini i prodaji teretnog vozila, marke …, tip …, godina proizvodnje ..., broj šasije ..., broj motora ..., zaključen između tuženih prvog i drugog reda; 5) Ugovor o kupovini i prodaji ,,kofer“ vozila- …, zaključen između tuženih prvog i drugog reda, prema predračunu broj ... od 25.08.2006. godine; 6) Ugovor o kupovini i prodaji teretnog vozila-kiper sa dizalicom, marke … tip …, broj šasije ..., broj motora ..., godina proizvodnje ..., zaključen između tuženih prvog i drugog reda; 7) Ugovor o kupovini i prodaji teretnog vozila marke …, tip …, broj šasije ..., broj motora ..., godina proizvodnje …, zaključen između tuženih prvog i drugog reda; 8) Ugovor o kupovini i prodaji teretnog vozila- podizač kontejnera marke …, tip …, broj šasije ..., broj motora ..., godina proizvodnje ..., zaključen između tuženih prvog i trećeg reda; 9) Ugovor o kupovini i prodaji specijalnog vozila marke …, tip …, broj šasije ..., broj motora ..., godina proizvodnje ..., zaključen između tuženih prvog i trećeg reda; 10) Ugovor o kupovini i prodaji vozila minibus marke …, tip …, broj šasije ..., broj motora ..., godina proizvodnje ..., zaključen između tuženih prvog i trećeg reda; 11) Ugovor o kupovini i prodaji vozila za prevoz smeća marke …, tip: …, broj šasije ..., godina proizvodnje ..., zaključen između tuženih prvog i trećeg reda; 12) Ugovor o kupovini i prodaji vozila za prevoz smeća marke …, tip: …, broj šasije ..., broj motora ..., godina proizvodnje ..., zaključen između tuženih prvog i trećeg reda; 13) Ugovor o dugoročnom kreditu zaključen u ... 13.08.2010. godine, između tuženih prvog i četvrtog reda, zaveden pod brojem ... kod tuženog prvog reda i br. ... kod tuženog četvrtog reda. U stavu drugom izreke, obavezan je tužilac da naknadi troškove parničnog postupka i to: tuženom drugog reda u iznosu od 286.500,00 dinara, tuženom drugog reda u iznosu od 286.500,00 dinara i tuženom četvrtog reda u iznosu od 286.500,00 dinara.

Privredni apelacioni sud, kao drugostepeni, presudom Pž 8289/16 od 13.06.2018. godine, u stavu prvom izreke, nastavlja postupak u ovoj pravnoj stvari. U stavu drugom izreke odbija žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrđuje navedenu prvostepenu presudu, ispravljenu rešenjem od 10.11.2015. godine.

Protiv presude drugostepenog suda, tužilac, preko punomoćnika, izjavio je blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi prvog reda je sa tuženima drugog i trećeg reda, kao prodavcima, zaključio dvanaest ugovora o kupovini opreme (specijalnih vozila za čišćenje kanalizacije, cisterne za vodu, teretnih vozila). Sa tuženim četvrtog reda, kao bankom, tuženi prvog reda je zaključio ugovor o kreditu od 13.08.2010. godine, za potrebe finansiranja investicionih ulaganja i kupovinu specijalnih vozila za obavljanje delatnosti. Tužilac je doneo rešenje kojim se poništavaju odluke organa upravljanja tuženih, među kojima su i odluke o zaključenju navedenih ugovora o nabavci osnovnih sredstava i dugoročnom kreditu. Shodno tome, tražio je da se utvrde ništavim i da ne proizvode pravno dejstvo predmetni ugovori o kupovini vozila i dugoročnom kreditu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti navedenih ugovora, smatrajući ga neosnovanim. Ovo iz razloga što je tuženi prvog reda, spornim ugovorima kupio i finansirao nabavku vozila neophodnih za obavljanje komunalne delatnosti, kao njegove osnovne delatnosti za koju je registrovan.

Drugostepeni sud odbija žalbu tužioca i potvrđuje navedenu prvostepenu presudu. Stanovište o neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca drugostepeni sud zasniva na tvrdnji da poništaj odluke organa upravljanja privrednog društva koje posluje većinskim društvenim kapitalom o investicionom ulaganju i uzimanju ili odobravanju kredita, učinjen od strane Agencije za privatizaciju, ne vodi automatski apsolutnoj ništavosti ugovora zaključenih bez prethodne saglasnosti Agencije. Ukoliko je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj. Na to upućuje odredba člana 103. stav 2. Zakona o obligacinim odnosima, na kojoj je drugostepeni sud zasnivao pravilnost odluke prvostepenog suda.

Razmatrajući osnovanost revizijskih navoda, Vrhovni kasacioni sud, kao revizijski, staje na stanovište da nižestepeni sudovi svoju odluku neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca za utvrđenje ništavosti spornih ugovora, nisu zasnovali na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 398a stav 1. Zakona o preduzećima, propisano je da preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom ne može, bez prethodne saglasnosti agencije republike članice nadležne za poslove privatizacije donositi odluke o: smanjenju ili povećanju kapitala; reorganizaciji ili restrukturiranju; investicionom ulaganju; prodaji dela imovine; opterećivanju imovine; zalaganjem stvari ili uspostavljanjem hipoteke; dugoročnom zakupu; poravnanju sa poveriocima; uzimanju ili odobravanju kredita ili izdavanju garancija, van toga redovnog poslovanja. U stavu 2. istog člana, predviđeno je da odluke donete suprotno odredbi stava 1, poništiće agencija republike članice nadležna za poslove privatizacije.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju Agencija za privatizaciju izvršila poništaj odluka organa upravljanja tuženog prvog reda, kojim je odlučeno o zaključenju spornih ugovora o nabavci vozila i kreditnom zaduženju radi finasiranja njihove nabavke, u reviziji je sporno pitanje posledica navedenog poništaja na zaključene ugovore sa trećim licima.

U tom smislu, Vrhovni kasacioni sud je pošao od odredbe člana 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice.

Vodeći se navedenom zakonskom odredbom, sledi da je zaključenje predmetnih ugovora samo tuženom prvog reda bilo ograničeno obavezom pribavljanja prethodne saglasnosti Agencije za privatizaciju. Na strani tuženih drugog, trećeg i četvrtog reda, takva obaveza nije zakonom ustanovljena. Pritom, tuženi drugog, trećeg i četvrtog reda su u svemu postupali kao savesne strane verne ugovoru, čiji je predmet bio kupovina i finansiranje nabavke sredstava namenjenih za obavljanje osnovne delatnosti tuženog prvog reda. U takvoj situaciji nepribavljanje pomenute saglasnosti Agencije za privatizaciju od strane tuženog prvog reda, nasuprot navodima revidenta, ne vodi apsolutnoj ništavosti predmetnih ugovora, u kojima su tuženi u svemu postupali kao savesne ugovorne strane, uredno ispunivši svoje ugovorne obaveze.

Sledom navednog, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužbeni zahtev tužioca, za utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora, nije osnovan.

Na osnovu iznetih razloga, primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić