Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca Hidrograđevinsko industrijsko akcionarsko društvo BINAČKA MORAVA sa potpunom odgovornošću Vranje - u stečaju, ulica Kraljevića Marka bb, čiji je punomoćnik Saša Zdravković, advokat u ..., protiv tuženog MBA MILJKOVIĆ DOO Beograd, Bulevar Mihajla Pupina 181, čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat u ..., radi naknade koristi od upotrebe tuđih pokretnih stvari, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 8788/21 od 02.12.2021. godine, u sednici veća održanoj 14. septembra 2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

Revizija tužioca SE USVAJA, UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 6Pž 8788/21 od 02.12.2021. godine i presuda Privrednog suda u Leskovcu P 539/2019 od 19.05.2021. godine i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni apelacioni sud je presudom 6Pž 8788/21 od 02.12.2021. godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Leskovcu P 539/2019 od 19.05.2021. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime stečenog bez osnova isplati iznos od 1.497.455.439,48 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.10.2016. godine do isplate, kao neosnovan i obavezan tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 1.783.500,00 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom pobija presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 78/2011 ... 18/2020) i našao da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud, na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilac je vodio parnicu protiv tuženog radi poništaja Ugovora o kupoprodaji građevinskih mašina, koji je tužilac zaključio sa tuženim 26.09.2007. godine. Parnica je pravnosnažno okončana presudom Privrednog apelacionog suda Pž 10875 /16 od 27.07.2016. godine kojim je potvrđena presuda Privrednog suda u Leskovcu P 1070/2013 od 09.10.2015. godine, kojom je utvrđeno da je Ugovor o kupoprodaji građevinskih mašina ništav, a tuženi je obavezan da vrati u stečajnu masu tužioca pokretne stvari – građevinske mašine. Tuženi nije vratio tužiocu mašine koje su predmet prometa ništavim ugovorom o kupoprodaji, već mu je isplatio njihovu vrednost.

Tužbu tužilac zasniva na navodima da je od zaključenja ugovora za koji je utvrđeno da je ništav, 26.09.2007. godine, tuženi koristio građevinske mašine, a tužilac je bio onemogućen da ih koristi i stiče prihod. Mašine su neosnovano bile u posedu tuženog, čime je tuženi stekao bez osnova imovinsku korist u iznosu od 1.497.455.439,48 dinara, što predstavlja iznos naknade za angažovanje svih mašina za period od 01.10.2007. godine do 30.09.2016. godine, te tužilac traži da se tuženi po pravilima o sticanju bez osnova obaveže da tužiocu plati 1.497.455.439,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate.

U vezi sa zaključivanjem ništavog ugovora o kupoprodaji građevinskih mašina, utvrđeno je od strane prvostepenog suda da je Agencija za privatizaciju tužiocu uputila upozorenje 21.05.2017. godine, kojim ga je obavestila da je utvrdila da je Odluka o ustupanju imovine i preuzimanju radnika broj 39/1 od 25.03.2005. godine od strane ovde tužioca doneta bez saglasnosti Agencije, i tužiocu je naloženo da raskine odluke ili će Agencija preduzeti odgovarajuće mere. Odluke o osnivanju preduzeća Binačka Morava Inženjering DOO Prokuplje i Odluka o ustupanju imovine i preuzimanju radnika su poništene rešenjem Agencije za privatizaciju od 14.06.2007. godine. I pored navedenog upozorenja i poništaja odluka, tužilac je sproveo postupak javne licitacije radi prodaje mašina i opreme, i istu prodao tuženom, što je za posledicu imalo utvrđenje ništavosti ugovora. Na osnovu toga, prvostepeni sud je zaključio, a drugostepeni sud prihvatio za pravilan zaključak da je tužilac bio nesavesna strana prilikom zaključenja Ugovora o kupoprodaji građevinskih mašina od 26.09.2007. godine, te da mu pozivom na odredbu člana 104. i 108. Zakona o obligacionim odnosima ne pripada naknada štete u vidu izgubljene dobiti usled zaključenja takvog ugovora, i iz tih razloga je odbijen tužbeni zahtev. Drugostepeni sud obrazlaže i da je ignorisanje zakonske obaveze pribavljanja saglasnosti Agencije za privatizaciju, što je bio razlog ništavosti ugovora o kupoprodaji građevinskih mašina, nezakonito postupanje tužioca, koje se samo njemu može staviti na teret i ne može proizvesti štetne posledice za tuženog.

U reviziji, tužilac ukazuje na nesavesnost tuženog, jer je pri zaključenju ugovora i tuženi morao znati zakonske norme prema kojima je tužiocu, za koga je tuženom bilo poznato da je preduzeće za većinskim društvenim kapitalom, bila neophodna prethodna saglasnost Agencije za privatizaciju Republike Srbije za zaključenje ugovora. Na takvu ocenu savesnosti tuženog kao druge ugovorne strane ukazuju pravnosnažne presude na koje se poziva u reviziji, donete u sličnoj pravnoj i činjeničnoj stvari. Smatra da su obe stranke u poslu nesavesne i da je trebalo primeniti odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima o podeljenoj odgovornosti stranaka.

Vrhovni kasacioni sud najpre ukazuje da je prema stanju u spisima predmeta predmet tužbenog zahteva isplata koristi koju je tuženi stekao upotrebom predmeta prometa po ništavom ugovoru o kupoprodaji građevinskih mašina. Tužilac iznos od 1.497.455.439,48 dinara traži kao iznos koji je tuženi stekao kao prihod od korišćenja građevinskih mašina koje su bile u njegovom posedu po ugovoru koji je oglašen ništavim. Pritom se pozivao na odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz člana 210. i 214. o sticanju bez osnova. Tuženi ne spori da je korisio mašine i sticao materijalnu korist njihovom upotrebom, ali smatra bitnim da je krivica za zaključenje ugovora po kome je stvari držao i koristio na strani tužioca, jer je tužilac povredio odredbu člana 398a. Zakona o preduzećima kod zaključenja ugovora. Tvrdi da na njegovoj strani nema nesavesnosti.

Takav tužbeni zahtev rešava se primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Ovo zato, što te odredbe uređuju kada je držalac tuđe stvari dužan, a kada nije dužan da plati naknadu za korišćenje stvari. Prema odredbi člana 38. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa savestan držalac nije dužan da plati naknadu za korišćenje stvari za vreme njegovog savesnog držanja. Odredbama člana 219. Zakona o obligacionim odnosima uređeno je da upotrebljavanje tuđe stvari u svoju korist tako da, kada je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Razlika u primeni odredbe člana 219. Zakona o obligacionim odnosima u odnosu na odredbu člana 38. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa je u tome da se po odredbi člana 219. Zakona o obligacionim odnosima rešavaju situacije kada se korišćenjem tuđe stvari ona pretvara u nešto drugo i prestaje da postoji. Tada je korist, ostvarenu takvom upotrebom, imaocu stvari dužan da naknadi i savestan sticalac. Međutim, u konkretnom slučaju se ne radi o takvoj upotrebi stvari, već o upotrebi kod koje identitet stvari ostaje očuvan, uz moguće smanjenje vrednosti zbog upotebe. U konkretnoj situaciji, kako je utvrđeno, tuženi je po utvrđenju ništavosti ugovora na osnovu koga je stekao državinu stvari, umesto njihovog povrata u stečajnu masu tužiocu isplatio vrednost, a iz njegovih navoda u postupku proizilazi da je rashodovao većinu predmetnih stvari i da je zato njihovo vraćanje nemoguće. Dakle, ovde se ne radi o takvoj upotrebi kojom se u stvari pretvorene u nešto drugo. U takvoj situaciji, tuženi je bio dužan da tužiocu isplati naknadu za korišćenje stvari za vreme njegovog nesavesnog držanja. Nesavesnost tuženog kao držaoca stvari ne može se ceniti samo prema njegovoj savesnosti kod zaključenja ugovora, već za sve vreme u kome je držao i koristio tužiočeve stvari. Da bi bio oslobođen od plaćanja naknade za korišćenje tužiočeve stvari, tuženi bi morao biti savestan za sve vreme držanja i korišćenja. Dakle, ne samo kod zaključenja ugovora. To su nižestepeni sudovi propustili da rasprave. Nižestepeni sudovi nisu cenili savesnost tuženog prema konkretnim okolnostima za sve vreme dok je držao stvari koje je u državinu stekao na temelju ništavog ugovora.

Prema odredbi člana 39. stav 7. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, savestan držalac postaje nesavestan od trenutka kada mu je tužba dostavljena, ali vlasnik može dokazivati da je savestan držalac postao nesavestan i pre dostavljanja tužbe. Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je podneo tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji mašina i obavezivanje tuženog na povraćaj stvari, po kojoj u postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu doneta presuda P 1070/2013 od 09.10.2015. godine. U ovoj parnici tužbeni zahtev je postavljen za period do 30.09.2016. godine. Prema tome, proizilazi da su nižestepeni sudovi morali da cene i okolnost da je tuženom dostavljena tužba za utvrđenje ništavosti ugovora po kome je stekao državinu tužiočeve stvari, i za predaju stvari, kada bi primenom navedene odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa postao nesavestan držalac.

Tužilac je iznos naknade za angažovanje predmetnih mašina za period od 01.10.2007. do 30.09.2016. godine zahtevao prema cenama po radnom času bez PDV-a prema cenovniku trećeg lica. Nižestepeni sudovi su veštačenjem utvrdili i vrednost zakupnine za sve predmetne mašine za navedeni period. Ne vidi se kako je od strane sudova raspravljena činjenica o visini naknade za korišćenje predmetnih mašina za predmetni period.

Zbog neraspravljenih navedenih okolnosti, kao bitnih za odluku o tužbenom zahtevu pravilnom primenom materijalnog prava, drugostepena i prvostepena presuda su ukinute i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić