U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužioca ARIUS a.d. u stečaju iz Beograda, ul. Makenzijeva br. 53, čiji je punomoćnik Anđelka Aleksandrov Mitić, advokat iz ..., protiv tuženog Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova Beograd, ul. Kneza Miloša br. 103, koga zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi duga, vrednost predmeta spora 38.517.849,46 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5214/18 od 24.12.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 19.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5214/18 od 24.12.2018. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5214/18 od 24.12.2018. godine potvrđena je prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu P 5237/14 od 30.05.2018. godine kojom je u stavu I izreke ukinuto rešenje o izvršenju Privrednog suda u Beogradu 4Iv 39683/09 od 04.01.2010. godine u celini, u stavu II konstatovano da je tužba povučena za deo glavnog duga u iznosu od 4.613.427,06 dinara, u stavu III usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 33.904.422,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.12.2017. godine pa do isplate, pa je u stavu IV izreke obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 1.834.000,00 dinara na ime naknade troškova postupka. Navedenom drugostepenom odlukom je u stavu drugom izreke odbijena žalba tužioca i potvrđeno je dopunsko rešenje Privrednog suda u Beogradu P 5237/14 od 31.08.2018. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude u stavu prvom izreke tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je u odgovoru na reviziju osporio tačnost revizijskih navoda tuženog, kao i njihovu osnovanost, pa je predložio da se tako izjavljena revizija odbije, a troškove revizijskog postupka je opredeljeno tražio.

Vrhovni kasacioni sud je istitao pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pored toga što je u reviziji naznačeno da se ona izjavljuje zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka revident nije posebno ukazao, niti opredelio u čemu bi se takva povreda sastojala. Iz ovih razloga pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kao revizijski razlog iz člana 407. Zakona o parničnom postupku, bez uticaja je u revizijskom postupku prilikom ispitivanja drugostepene presude u pobijanom delu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu radi pružanju softverskih usluga po ugovoru zavedenog kod tužioca pod brojem 02-25 od 08.03.2002. godine, a kod tuženog pod brojem 05/1 broj 404-313/02 od 08.03.2002. godine i Aneksa 1 Ugovora koji je kod tužioca zaveden pod brojem 02-87/1 od 10.07.2007. godine, a kod tuženog pod 05/3-1 broj 404-313/02 od 25.07.2007. godine. Takođe, tužilac je po okončanju posla po navedenim ugovorima nastavio da obavlja posao kod tuženog, odnosno da pruža usluge unapređenja, implementacije i održavanja sistema. Navedeni poslovi su bili ne samo odobreni prihvatanjem od strane tuženog, već su oni i zahtevani, jer je tuženi davao naloge tužiocu za izvršenje određenih usluga u spornom periodu. U spornom periodu postojali su zahtevi tuženog za pružanje usluga prema sadržini odgovarajućih zapisnika sa sastanka od 20.06.2008. godine kao i beleške sa sastanka sa Upravom za upravne poslove, odnosno prema sadržini službene prepiske kojom tuženi iznosi saglasnost sa iznetim predlozima i izmenama verzije aplikacije. Tuženi je prosledio tužiocu primerke novih verzija zaključaka i rešenja koje je dostavila Uprava za upravne poslove, a koje je trebalo implementirati u aplikaciji „pasoši“ i zahteve UUP za aplikacije „Primerni ID“. Nakon toga tužilac je tuženom dostavljao mesečne izveštaje o obavljenim aktivnostima. Prema rezultatu postupka veštačenja provedenog tokom prvostepenog postupka proizlazi da ovako obavljeni poslovi koje je tužilac obavio na zahtev tuženog ne podležu garantnom roku, te da da postoji realna osnova za finansijsku nadoknadu troškova održavanja izvršiocu, ovde tužiocu, kao i da iz poslovne dokumentacije parničnih stranaka proizlazi da je naručilac, ovde tuženi, tražio i prihvatio usluge održavanja.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da je tužilac obavljao poslove na zahtev tuženog, koji ne podležu garantnom roku iz ugovornog odnosa u kojem su bili, a koji se odnose na pružanje usluga unapređenja, implementacije i održavanja postojećeg sistema. Zaključuju da je naručilac ovde tuženi, u periodu od maja 2008. godine do aprila 2009. godine, tražio i prihvatio usluge koje nisu predmet osnovnog ugovora. U takvim okolnostima, nižestepeni sudovi smatraju da je tuženi dužan da plati tužiocu naknadu za izvršene usluge u utuženom iznosu sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose počev od 01.12.2017. godine u skladu sa članom 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da postoji osnov potraživanja tužioca prema tuženom u visini neisplaćenog dela naknade za izvršene usluge usluga unapređenja, implementacije i održavanja sistema, a koja je bila opredeljena tužbenim zahtevom.

Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po oceni revidenta obaveza tužioca po ugovoru 08.03.2002. godine i aneksu od 10.07.2007. godine imale su dve faze, od kojih je druga faza obuhvatala integraciju opreme i softvera za personalizaciju identifikacionih dokumenata i samim tim se odnosila i na unapređenje i imlementaciju sistema. Smatra da su poslovi koje je tužilac obavljao u periodu maj 2008. – april 2009. godine u okviru realizacije ugovora iz 2002. godine, kao i da su tek po puštanju sistema u radu mogli da budu uočeni određeni nedostaci i koji su se tek nakon toga mogli ispraviti. Ukazuje i da nalozi tuženog za izradu softverske aplikacije nisu bili potpuni, pa je tužilac morao da ga na to upozori. Smatra da tužilac svoju ugovorenu obavezu nije izvršio u celosti, već da je tuženom pričinjena šteta u visini iznosa koja se zahteva tužbom.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Naime, parnične stranke bile su u složenom poslovnom odnosu sa osnovnom u ugovoru o delu iz člana 600. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovor o delu je takav ugovor po kome se jedna strana-poslenik obavezuje da obavi određeni posao, odnosno izradi ili opravi neku stvari ili izvrši neki fizički ili intelektualni rad, a druga strana-naručilac se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu. Obaveze poslenika su da izvrši delo kako je ugovoreno i po pravilima posla, da skrene pažnju naručiocu na nedostatke u nalogu i na druge okolnosti koje su od značaja za izvršenje posla, da naručiocu omogući da obavlja nadzor nad realizacijom ugovora, kao i da izvrši delo za određeno vreme i da isto potom preda naručiocu posla.

U konkretnom slučaju, prema raspoloživom činjeničnom stanju u spisima parnične stranke su, najpre, zaključile ugovor od 08.03.2002. godine i aneks od 10.07.2007. godine povodom pružanja usluga razvoja softvera koji je podrazumevao i izradu integralnog automatizovanog sistema za personalizaciju identifikacionih dokumenata, kao i integraciju opreme i softvera kada se za to steknu uslovi uz zaključenje zasebnog aneksa ugovora. Ovakav poslovni odnos je između parničnih stranaka u potpunosti realizovan. Nakon toga u periodu maj 2008 – april 2009. godine tuženi je angažovao tužioca za dodatne softverske usluge, a za koje proizlazi zaključak da nisu uopšte bili predmet navedenih ugovora i aneksa koji su parnične stranke prethodno zaključile. Takvo angažovanje predstavlja nov ugovor između parničnih stranaka u kojem je tuženi u obavezi da tužiocu isplati odgovarajuću naknadu. Tužilac je obavio posao u pogledu dodatno ugovorenih softverskih usluga, to je primenom člana 262. i 600. Zakona o obligacionim odnosima ovlašćen da zahteva plaćanje naknade po tom osnovu, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Neosnovano se revizijom ukazuje na razlikovanje dve faze osnovnog ugovora i to tako što su sporne usluge koje su predmet utuženja predmet druge faze unapređenje i implementaciju sistema u odnosu na koje usluge je predviđeno zaključenje aneksa ugovora. Naprotiv, povodom usluga unapređivanja i implementacije sistema postupanje parničnih stranaka je podrazumevalo zaključenje odgovarajućeg aneksa, a što su one i činile zaključenjem aneksa od 10.07.2007. godine. To što parnične stranke nisu zaključile aneks ugovora u pisanoj formi povodom usluga koje su realizovane po naknadnim zahtevima tuženog ne isključuje postojanje ugovornog odnosa između parničnih stranaka, odnosno ovlašćenje tužioca da zahteva plaćanje naknade po tom osnovu.

Nisu osnovani ni revizijski navodi tuženog o tome da su nedostaci u funkcionisanju softvera koji je izradio tužilac mogli da budu uočeni tek po njegovom puštanju u rad, zbog čega su i sporne usluge izvršene radi otklanjanja ovih nedostataka. Prema sadržini usluga izvršenih u periodu maj 2008 – april 2009. godine i naloga tuženog za njihovu realizaciju ne proizlazi da se radilo o zahtevima za otklanjanje nedostataka iz člana 614, 618. i 620. Zakona o obligacionim odnosima. Takvi nalozi ne sadrže tvrdnje o nedostacima u uslugama koje je tuženi primio, već su opredeljeni upravo u korelaciji sa potrebom izvođenje određenih modifikacija softvera u skladu sa redefinisanim potrebama tuženog, a koje su potom i realizovane. Iz istih razloga nisu od uticaja ni revizijski navodi o obavezi tužioca da ukaže tuženom na nedostatke koji su postojali u prvobitno zaključenom ugovoru o pružanju softverskih usluga. Nalozi za izvršenje naknadnih usluga izdati su u skladu sa potrebama tuženog koje su se pojavile u toku korišćenja softverskog sistema koji je prethodno izradio tužiilac, zbog čega u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom nema ni pogrešne primene člana 606. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom procenih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku je odlučio u izreci.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju kao u stavu drugom izreke ove odluke, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić