U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „HIDROBIRO“ AD za konsalting, projektovanje i inženjering Novi Sad-u stečaju, čiji je punomoćnik Zoran Ristić, advokat iz ..., protiv tuženog „NAFTACHEM“ DOO za trgovinu i usluge, Sremska Kamenica, čiji je punomoćnik Aleksandar Kovačević, advokat iz ..., radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 50.000.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6749/18 od 24.09.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 19.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6749/18 od 24.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6749/18 od 24.09.2019. godine potvrđena je prvostepena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 1340/17 od 02.10.2018. godine kojom je u stavu I izreke odbijen je tužbeni zahtev u celosti kojim je tužilac tražio i to: da se utvrdi prema tuženom da je prestalo potraživanje ispunjenjem u visini do 50.000.000,00 dinara do kojeg je jemčio tužilac; da se utvrdi prema tuženom da je založno pravo-hipoteka zasnovana na osnovu založne izjave od 24.09.2015. godine u formi javno beležničkog zapisa br. OPU 1419-2015 na nepokretnosti Poslovnom prostoru-devet i više prostorija tehničkih usluga, površine 257 m², broj zgrade ..., ulaz broj ..., koji se nalazi na prizemlju stambene zgrade za kolektivno stanovanje u ..., .., sagrađene na parceli br. ... KO ... sve upisano u list nepokretnosti ... KO ... kao vlasništvo tužioca u stečaju prestalo po osnovu potpunog namirenja potraživanja tuženog prema tužiocu nastalog po osnovu ugovora o kupoprodaji 335/14 od 18.11.2014. godine i Aneksa istog ugovora br. 1 od 09.09.2015. godine; da se obaveže tuženi na davanje izjave o saglasnosti za ispis hipoteke na nepokretnosti-poslovnom prostoru-devet i više prostorija tehničkih usluga, površine 257 m² broj zgrade ..., ulaz broj ..., koji se nalazi u prizemlju stambene zgrade za kolektivno stanovanje u ..., ..., sagrađene na parceli broj ... KO ..., sve upisano u list nepokretnosti broj ... KO ... u vlasništvu tužioca i da se obaveže tuženi da trpi da se na osnovu presude izvrši ispis hipoteke na nepokretnosti napred upisanoj kod nadležnog katastra nepokretnosti, pri čemu je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 355.800,00 dinara. Stavom drugim izreke navedene drugostepene odluke odbijen je zahtev tužioca za isplatu troškova nastalih u postupku po žalbi.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je istitao pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi kojim se ukazuje da pobijana odluka ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati i da u istoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, a čime se suštinski ukazuje da je odluka koja se pobija revizijom zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku. Neosnovani su revizijski navodi u delu kojim se ukazuje na pogrešnu ocenu pojedinih pisanih dokaza u spisima, iskaza svedoka i to što nije prihvaćen njegov predlog za izvođenje dokaza veštačenjem. Takvi revizijski navodi po sadržini predstavljaju ukazivanje da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Međutim, drugostepeni sud je odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud utvrdio ocenom dokaza, pa nema takve bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom, jer dokazi nisu bili cenjeni u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi, kao prodavac i „Vuk Petrol“ DOO iz Beograda, kao kupac su 18.11.2014. godine zaključili Ugovor o kupoprodaji br. 335/14 čiji je predmet prodaja 1.000.000 litara euro dizela i 500.000 litara bezolovnog benzina tako što je prodavac navedenu količinu robe kupcu isporučivao sukcesivno prema dispoziciji kupca. Ugovoreni su uslovi plaćanja za svaku stavku dispoziciju kupca pojedinačno, a prema utvrđenom cenovniku prodavca na dan dispozicije, dok dužničko- poverilački odnos nastaje na dan isporuke robe, pri čemu je ugovorena prodaja sa odloženim plaćanjem u roku od 35 dana od dana isporuke. Skupština tužioca je dana 03.09.2015. godine donela Odluku o raspolaganju imovinom velike vrednosti kojom je dozvoljeno da se konstituiše izvršna vansudska hipoteka prvog reda u korist društva Naftachem DOO iz Sremske Kamenice (kao poverioca) sa upisom u nadležni katastar nepokretnosti kao sredstvo obezbeđenja potraživanja poverioca svih novčanih potraživanja poverioca prema dužniku-„Vuk- Petrol“ iz Beograda po osnovu Ugovora o kupoprodaji br. 335/14 od 18.11.2014. godine i Aneksa 1 istog Ugovora zaključenog 09.09.2015. godine na iznos od 50.000.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i predviđenim rokom dospeća i to namirenjem na nepokretnosti - poslovnom prostoru bliže opisanim kao u petitumu tužbenog zahteva. Javno beležničkim zapisom OPU 1419-2015 od 24.09.2015. godine tužilac je dao izjavu da je na osnovu člana 8., 12. i 15. Zakona o hipoteci saglasan da ovde tuženi kao založni poverilac može upisati izvršnu vansudsku hipoteku na nepokretnosti u vlasništvu davaoca založne izjave. Izjava je data radi obezbeđenja svih novčanih potraživanja založnog poverioca ovde tuženog prema dužniku „Vuk Petrol“ DOO na ime isporučene robe i to 1.000.000 litara euro dizela navedenog kvaliteta i 500.000 bezolovnog benzina navedenog kvaliteta maksimalne vrednosti od 50.000.000,00 dinara, bez obzira da li je predmetna roba dospela za plaćanje. Tuženi i „Vuk Petrol“ DOO su nastavili poslovanje i nakon zaključenja Aneksa 1 ugovora kojim su povećali limit za izdavanje novih količina robe na 50.000.000,00 dinara, ali tuženi nije mogao da naplati svoja potraživanja za povučenu robu, niti putem menica koje su mu date.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da tužbeni zahtev nije osnovan, primenom odredbi člana 43. i 44. Zakona o hipoteci. Ukazuju da je tužilac garantovao za ispunjenje svih novčanih potraživanja koja su proistekla iz predmetnog Ugovora o kupoprodaji i Aneksa i to do vrednosti iznosa od 50.000.000,00 dinara. Nalaze da su bez osnova navodi tužioca da ne može da odgovara svojom imovinom za dug „Vuk-Petrol“ DOO mimo navedenog u Ugovoru i Aneksu, odnosno za sva dugovanja koja postoje u tom odnosu, već samo na jasno i preciziran ugovoreni deo gde je utvrđeno da je predmet ugovora kupoprodaja 1.000.000 litara euro dizela odgovarajućeg kvaliteta i 500.000 litara bezolovnog benzina odgovarajućeg kvaliteta. Nižestepeni sudovi su mišljenja da je tužilac dao založnu izjavu do maksimalnih 50.000.000,00 dinara duga, koji glavni dužnik duguje ovde tuženom, zbog čega je merodavna visina duga, a što se potvrđuje i odlukom skuštine tužioca. Zaključuju i da je ugovor iz koga nastaje potraživanje tuženog za koje je tužilac jemčio bio zaključen na neodređeno vreme, što znači da je ugovor nastavio da postoji i nije raskinut odnosno ugovor nije zaključen samo za 2015. godinu, već je nastavio sa primenjivanjem i traje do dana održavanja ovog postupka, a zaloga je data do određene visine bez preciziranja za koju se poslovnu godinu odnosi.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da ne postoji osnov za utvrđenje prestanka potraživanja tuženog prema tužiocu, odnosno prestanka založne izjave i brisanja hipoteke na nepokretnostima tužioca bliže opredeljenim tužbenim zahtevom.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po oceni revidenta glavni dužnik iz ugovora povodom čije obaveze je dao založnu izjavu je povukao robu od tuženog u visini koja prevazilazi dug koji je bio pokriven zalogom-hipotekom. Ukazuje da je takav glavni dužnik u periodu od decembra 2014. godine do avgusta 2016. godine povukao robu od tuženog u iznosu od 180.000.000,00 dinara i istu isplatio, kao i da tužilac ne može da odgovara svojom imovinom po založnoj izjavi za količinu robe koja je od tuženog povučena mimo zaključenog ugovora i aneksa. Smatra da tužilac kao založni dužnik može da odgovara svojom imovinom samo za dug glavnog dužnika za količinu naftnih derivata koja je bila iskazana u ugovoru i aneksu zaključenim sa tuženim za period važenja od jedne godine.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Svako potraživanje, uključujući i buduće ili uslovno potražianje, kao i potraživanje iskazano u stranoj valuti može da bude obezbeđeno hipotekom, a takvo potraživanje obuhvata glavni dug, kamatu i troškove naplate, prema članu 7. st. 1. i 2. Zakona o hipoteci („Službeni glasnik RS“ broj 115/05.. 63/15). Kada hipoteka bude ustanovljena ona može prestati na način propisan u članu 43. Zakona o hipoteci. Prestanak hipoteke nastaje njenim brisanjem iz odgovarajućeg registra nepokretnosti i to na zahtev dužnika, vlasnika ili poverioca u slučaju da obezbeđeno potraživanje prestane na način dozvoljen zakonom. Uslov za prestanak hipoteke se time svodi na to da potraživanje povodom koga je upisana hipoteka prestane namirenjem ili na drugi odgovarajući način, pa sve dok takvo potraživanje nije namireno postoji i osnov za opstanak zaloge na teret imovine založnog dužnika.

U konkretnom slučaju, tužilac ima svojstvo vlasnika i založnog dužnika na nepokretnostima specifikovanim tužbenim zahtevom. Svojstvo založnog dužnika uspostavljeno je sopstvenom založnom izjavom, kojoj je prethodila i odgovarajuća odluka skupštine članova tuženog o raspolaganju imovinom velike vrednosti. Predmet založne izjave jasno je određen i ograničava se na svaki dug privrednog društva „Vuk Petrol“ DOO iz Beograda prema tuženom za količine robe preuzete po ugovoru o kupoprodaji br. 335/14 od 18.11.2014 sa Aneksom br. 1 od 09.09.2015. godine do visine od 50.000.000,00 dinara. Budući da prema stanju u spisima egzistira dug koji je bio obezbeđen označenom hipotekom po založnoj izjavi tužioca i to u iznosu koji prevazilazi limit koji je u njoj sadržan, to ne postoji suštinski uslov za prestanak hipoteke po članu 43. Zakona o hipoteci, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Neosnovano se revizijom ukazuje na to da tužilac hipotekovanom nepokretnosti odgovara samo za dug glavnog dužnika za količinu naftnih derivata koja je bila iskazana u ugovoru i aneksu zaključenom sa tuženim za period važenja od jedne godine. Ugovor o kupoprodaji br. 335/14 od 18.11.2014 sa Aneksom br. 1 od 09.09.2015. godine predstavljaju trajni dugovinski odnos sa osnovom u ugovoru u kupoprodaji naftnih derivata u okvirno određenim godišnjim količinama za period obračuna od 31. januara tekuće godine do 31. januara naredne godine. Tužilac je hipotekovanim nepokretnostima garantovao za ispunjenje novčanih obaveza kupca naftnih derivata po označenim ugovorima do iznosa od 50.000.0000,00 dinara, bez bilo kakvih vremenskih ograničenja ili limita u pogledu količine naftnih derivata koja će biti prometovana. Ovakve uslovljenosti nema ni u založnim izjavama tužioca kojima je hipoteka i bila ustanovljena. Predmet obaveze čije se ispunjenje garantuje ne može biti predmet tumačenja, već mora izričito biti određena u skladu sa članom 14. Zakona o hipoteci. Tužiocu su bili poznati način i uslovi pod kojima će se realizovati kupoprodajni odnos u kojem stiče svojstvo založnog dužnika za obaveze kupca, pa je ipak na to pristao, a razlozi zbog čega je to učinio predstavljaju njegov izbor i ne mogu biti predmet ispitivanja u sudskom postupku.

Bez uticaja su revizijski navodi tužioca u delu kojim se ukazuje da ne odgovara svojom imovinom po založnoj izjavi za količinu robe koju je dužnik povukao mimo zaključenog ugovora i aneksa, odnosno da njegovo dugovanje značajno prevazilazi limit vrednosti robe za koju je izdata sporna založna izjava. Naprotiv, prema činjeničnom stanju zasnovanom na dokazima u spisima proizlazi postojanje duga kupca upravo po ugovoru o kupoprodaji br. 335/14 od 18.11.2014 sa Aneksom br. 1 od 09.09.2015. godine, a za čije obaveze je i bila data sporna založna izjava i u tom pogledu postoji potpuna korelacija. Visina ukupnog dugovanja kupca ne umanjuje, niti isključuje dejstva založne izjava tužioca, dok je istovremeno njegova odgovornost ograničena na limit koje je sadržan u samoj založnoj izjavi.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom procenih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić