Tužilac smatra da je tuženi pravni sledbenik Fonda za razvoj i samofinansiranje zajedničkih potreba građana, na koga su po gradskoj odluci i po sili zakona prešle obaveze Fonda, te je obavezan da isplati tužiocu preostali neisplaćeni fakturisani iznos po privremenim situacijama za izvedene radove na izgradnji mreže fekalne kanalizacije u Nišu. Osnov obaveze tuženog tužilac vidi u svojstvu osnivača Fonda, odredbama člana 545. Zakona o privrednim društvima, člana 452. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i odredbi člana 2. i 3. Zakona o komunalnim delatnostima jer je na tuženog preneta izgrađena komunalna infrastruktura.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje tužioca po osnovu izvedenih radova po ugovorima o izgradnji, čijem zaključivanju je prethodila sprovedena procedura za javne nabavke u okviru koje je doneta odluka Zbora građana o izgradnji mreže fekalne kanalizacije koju će finansirati sami građani i izabrani režijski odbori, sa kojima je tužilac je kao izvođač radova zaključio ugovore. Fond za razvoj i samofinansiranje zajedničkih potreba građana je zastupao režijske odbore. Prvostepeni sud je stao na stanovište da postoji odgovornost Grada kao osnivača Fonda na kog je prenet celokupan likvidacioni ostatak Fonda, ali da je tužilac prekludiran u ostvarenju svojih potraživanja jer tužbu nije podneo u skladu sa odredbom člana 535. stav 4. Zakona o privrednim društvima u roku od 15 dana od prijema obaveštenja o osporavanju potraživanja prijavljenog u postupku likvidacije Fonda. Drugostepeni sud prihvata za pravilnu odluku prvostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca za isplatu potraživanja, ali nalazi da Grad Niš nije pasivno legitimisan u ovoj parnici jer je Fond za razvoj i samofinansiranje zajedničkih potreba građana u zaključenju ugovara sa tužiocem istupao samo kao zastupnik režijskih odbora, a ne kao ugovorna strana. Statutom tuženog je propsiano da se radi zadovoljavanja potreba i interesa stanovnika sa određenog područja u selima osnivaju mesne zajednice, koje imaju svojstvo pravnog lica, čiji meštani su finsnirali izgradnju kanalizacione mreže svojim sredstvima.

Imajući u vidu da su nižestepeni sudovi zauzeli različito pravno stanovište o postojanju pasivne legitimacije Grada Niša, revident je predložio da Vrhovni sud razmotri predmetno pravno pitanje radi novog tumačenja prava.

Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije potrebno novo tumačenje prava o postavljenom pravnom pitanju. Prvostepeni sud deli pravno stanovište revidenta da postoji pasivna legitimacija Grada Niša za isplatu potraživanja tužiocu, koju temelji na okolnosti da je celokupni likvidacioni ostatak Fonda raspodeljen Gradu Nišu, ali nalazi da je tužilac u skladu sa odredbom člana 535. stav 4. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ br. 36/2011...5/2015) prekludiran u ostvarenju tog potraživanja jer u propisanom roku nakon prijema obaveštenja o ospravanju predmetnog potraživanja u postupku likvidacije Fonda nije pokrenuo postupak pred nadležnim sudom, pozivom na odredbu člana 535. Zakona o privrednim društvima. Drugostepeni sud razlog za odbijanje tužbenog zahteva pre svega nalazi u okolnosti da ugovor iz koga potiče predmetno potraživanje nije zaključio Fond kao ugovorna strana, pa iz tog ugovora nisu nastale obaveze za Fond, dok su mesne zajednice čiji građani su zaključili ugovor finansirali izgradnju kanalizacione mreže, i u kojima zadovoljavaju svoje potrebe i interese, pravna lica. Dakle, postavljeno pravno pitanje nije od značaja za odluku u konkretnoj parnici. Eventualno pogrešna primena materijalnog prava u donošenju pravnosnažne presude nije dovoljan razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Sledom izloženog Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi da se o reviziji tužioca odluči kao o izuzetno dozvoljenoj.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužioca, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca nedozvoljena u smislu odredbe člana 485. ZPP.

Navedenom odredbom predviđeno je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 12.12.2018. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 5.219.209,69 dinara, odnosno 44.101,31 evra.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela presude ne dostiže zahtevani revizijski cenzus za odlučivanje, sledi da je revizija tužioca nedozvoljena.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković