Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1292/23 od 17.01.2024. godine, odbijene su žalbe tužioca, tuženog i umešača na strani tuženog kao neosnovane i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, umešač na strani tuženog Grad Beograd izjavio je reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, a naknadu troškova je tražio za sastav odgovora i sudske takse na odgovor.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati novčane iznose navedene u stavu prvom izreke prvostepene presude. Prema obrazloženju nižestepenih sudova utvrđeno je da je tužilac u izvršnom postupku kupio predmetni poslovni prostor, te da mu je isti na osnovu zaključka javnog izvršitelja od 17.11.2016. godine dodeljen, a tužilac je i uknjižen kao vlasnik na predmetnoj nepokretnosti. Tuženi je bio u posedu predmetnog prostora na osnovu ugovora sa umešačem Gradom Beogradom kao zakupodavcem i iz predmetnog prostora se iselio 17.01.2018. godine. Nižestepeni sudovi su zaključili da je u smislu odredbe člana 219. Zakona o obligacionim odnosima za period od 10. januara 2017. godine do momenta iseljenja tuženi upotrebljavao predmetni poslovni prostor bez saglasnosti tužioca kao vlasnika, te da je u obavezi da tužiocu naknadi korist od upotrebe obračunate u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava, ali pogrešna primena materijalnog prava, sama po sebi, bez ispunjenosti ostalih uslova propisanih odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku, nije dovoljan razlog za odlučivanje o reviziji iz te zakonske odredbe. Revizijski navodima kojima se ukazuje na genezu svojinskopravnih odnosa u pogledu predmetne nepokretnosti i osporava zakonitost sprovedenog izvršnog postupka na predmetnoj nepokretnosti, nisu od uticaja na dozvoljenost revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu da se revizijom ne ukazuje na pravna pitanja koja treba razmotriti od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti se ukazuje na različitu sudsku praksu, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 03.04.2017. godine, a preinačena je 24.10.2019. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 2.800.516,19 dinara, što predstavlja iznos od 23.816.89 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da u ovom privrednom sporu, pobijana vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija nije dozvoljena.

Kako u konkretnom slučaju označena vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je, u stavu trećem izreke, odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u potrebne troškova za odlučivanje o reviziji u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković