Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužiocu su blagovremeno izjavili revizije zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni Glasnik RS“ br. 71/11...10/23) i utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koji mogu predstavljati revizijski razlog nema.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje osporenog potraživanja tužilaca u postupku stečaja tuženog na ime stvarne štete – umanjenja vrednosti imovine u vrednosti fabrike za izgradnju i montažu fabrike za izradu betonskih cevi prenapumpanog betona, sa obrazloženjem da je tuženi upotrebom dela opreme te fabrike (čelične konstrukcije, konstruktivnih elemenata, krovne rešetke, stubova, kranske staze i dr.opreme) narušio jedinstvenu i funkcionalnu vrednost fabrike kao celine koja bez otuđenog dela opreme nema vrednost i na ime neosnovano stečene koristi, građevinskih radova – temelja objekta koji je bez osnova iskoristio tuženi pri izgradnji vlastite hale za prefabrikante.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su osnivači preduzeća za proizvodnju vodovodnih cevi od prenapregnutog betona „KOOPRAD“ DOO po ugovoru zaključenom 25.12.1990. godine, sa udelima od 50%, koje preduzeće nije registrovano. Predmetnim ugovorom tužioci su se obavezali da će o svom trošku uvesti iz Italije kompletnu opremu za fabriku po sistemu i tehnologiji „CASAGRANDE”, da će opremu na odgovrajućoj lokaciji montirati i predati novoosnovanom preduzeću do 30.06.1991. godine. Sporazumom potpisanim od strane tužioca prvog reda dana 24.07.1992. godine i drugog reda dana 03.03.1992. godine tužioci su regulisali međusobni odnos, raspodelu obaveza povodom koordiniranja, finansiranja i dopreme fabrike za PAB-CEVI po sistemu “CASAGRANDE” iz Italije. Tužilac prvog reda je primio robu dana 30.09.1992. godine po specificiranoj deklaraciji.

Preduzueće „KOOPRAD“ DOO nikada nije registrovano, ali su se radovi na izgradnji fabrike odvijali u periodu od 20.04.1992. godine do 25.07.1997. godine, sa prekidima. Radovi su se odvijali na katastarskoj parceli br. 94/5 KO Zemun, koju je tužilac drugog reda otuđio između ostalog i tuženom po kupoprodajnom ugovoru od 14.11.2005. godine kojim je prodato više objekata koji su se nalazili na navedenoj parceli. Objekti su zapisnički predati tuženom dana 15.11.2025. godine uz konstataciju da je na parceli ostala oprema za izgradnju fabrike, koju će tuženi čuvati do donošenja odluke o daljem statusu fabrike, u dogovoru sa tužiocem. Radove na izgradnji fabrike nastavio je tuženi dana 06.03.2006. godine na postojećim temeljima, bez obaveštavanja tužilaca o radovima i deo opreme i čelične konstrukcije je upotrebio.

Oprema dopremljena dana 30.09.1992. godine na lokaciji u Zemunu katastarska parcela 94/5 KO Zemun dopremljena je u ukupno 11 cisterni. Započeti su pripremni radovi, ali fabrika nije izgrađena. Od pripremnih radova postavljeni su kablovi i razvodne table, betonske ploče za putnu konstrukciju, zemljani, betonski i armirano- betonski radovi u okviru kojih i betoniranje temelja. U toj fazi izgradnje fabrika je ostala sve do 2004. godine kada su tužioci već bili društva u stečaju.

Nižestepeni sudovi su, nakon izvođenja više dokaza veštačenjem, utvdili da je oprema koja je tuženom ostavljena na čuvanje propala, da kao takva sa opremom koju je tuženi upotrebio bez ovlašćenja ne predstavlja fukncionalnu celinu, zbog čega nalaze da upotrebom dela opreme-čelične konstrukcije za tužioce nije nastala šteta u vrednosti celokupne opreme uvezene za potrebe fabrike za proizvodnju PAB-CEVI. Upotrebom tog dela opreme tužioci su neosnovano osiromašeni u vrednosti te opreme, ali ne i za vrednost preko tog iznosa do vrednosti celokupne opreme na dan kada je ista predata tuženom, jer odgovornost i štetu po tom osnovu nisu dokazali.

Prema oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i to odredbe člana 15, 185. i 189. Zakona o obligacioni odnosima kada su tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete u vrednosti nabavljene opreme kao funkcionalne celine odbili kao neosnovan.

Pravilno nižestepni sudovi utvrđuju da iako je oprema za fabriku dopremljena od prodavca 30.09.1992. godine, fabrika nikada nije izgrađena, katastarska parcela na kojoj su započeti temelji je prodata 14.11.2005. godine, radovi su se sa prekidima odvijali do 1997. godine. Utvrđeno je 2006. godine, 13 godina nakon što je oprema dopremljena, da je na licu mesta zatečena oprema za izradu betonskih cevi od prenapregnutnog betona koja je još uvek smeštena u 11 zaključanih kontejnera, da je tuženi istu preuzeo u viđenom stanju uz obavezu čuvanja od bilo kakvog otuđenja, do konačne odluke o statusu fabrike. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se ne radi o ugovoru o skladištenju između tuženog i tužilaca, obzirom da je tuženi samo čuvao opremu bez naknade iz razloga što je imao organizovanu službu fizičkog obezbeđenja na toj lokaciji. Kako nije imao svojstvo skladištara to nije ni bio u obavezi da preduzima mere radi njenog očuvanja u određenom stanju. Zatečeno stanje opreme na navedenoj lokaciji i činjenica da je 11 kontejnera još uvek zaključano i u lošem stanju, da je oprema devastirana i da je trošak odnošenja veći od vrednosti opreme, ukazuje na odnos tužilaca prema istoj tokom vremena. Takođe, prilikom predaje opreme 1992. godine nije vršen popis opreme niti je zapisnički sačinjena specifikacija opreme koju tuženi preuzima, tako da se, što nižestepeni sudovi pravilno zaključuju, ne može utvrditi koja je oprema po specifikaciji predata tuženom na čuvanje u odnosu na zatečenu, koja je inače u lošem stanju. Samim tim, neosnovano je isticanje tužilaca u reviziji da je oprema u momentu oduzimanja dela opreme, 2006. godine od strane tuženog bila funkcionalna celina. Nesporno, da je oprema prema projekciji iz 1992. godine i deklaraciji proizvođača kod uvoza, kao takva uvezena, što su veštaci Gradskog zavoda za veštačenje konstatovali pre nego što su izašli na lice mesta i utvrdili stanje opreme. Međutim, ta konstatacija je zasnovana samo na uvoznoj dokumentaciji pa u nedostatku dokaza koja je konkretno oprema predata tuženom na čuvanje, bez zapisnika o primopredaji, ne može posle 13 godina neadekvatnog skladištenja biti parametar za ocenu da je deo opreme koje je tuženi upotrebio sa delom opreme na parceli u momentu kada je deo opreme upotrebljen, predstavljao funkcionalnu celinu. To posebno, što nalaze i nižestepeni sudovi, u slučaju kada je komisija sudskih veštaka, nakon usaglašavnja nalaza, utvrdila da takve veze nije bilo i da tuženi korišćenjem dela opreme, zbog prirode istog, nije ugrozio celinu opreme, tim pre što oprema nije ni identifikovana. Stoga, pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da tužioci nisu dokazali da je radnjom tuženog-ugradnjom dela opreme bez saglasnosti tužilaca, razbijena funkcionalna celina opreme i tužiocima naneta šteta u visini vrednosti opreme kao celine. Neosnovani su revizijski navodi da stanje opreme treba utvrditi na dan kada je 2006. godine tuženi upotrebio deo čelične konstrukcije, a upravo iz razloga koje je naveo drugostepeni sud, a to je da tužioci nisu dostavili dokaze da je tuženom predata fukncionalna celina i da je upotrebom dela opreme ostatak izgubio vrednost. To posebno kada se ima u vidu da je oprema preuzeta bez zapisnika, u zaključanim kontejnerima (koji su otključani prilikom veštačenja u ovom postupku), bez specifikacije elemenata opreme i konstatacije ispravnosti istih, kao i njihove funkcionalnosti i bez preuzimanja obaveze skladištenja od strane tuženog. Time se isključuje i odgovornost tuženog za stanje ispravnosti opreme tokom čuvanja iste od otuđenja.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tuženi propadanje opreme nije mogao sprečiti, niti je zbog uzimanja dela opreme za sebe došlo do propadanja opreme tužilaca koja nije mogla biti ni identifikovana. Tuženi je opremu preuzeo u viđenom stanju zaključanu u 11 kontejnera, montažnih baraka i na prostoru predviđenom za izgradnju hale da je čuva isključivo od otuđenja.

Tuženi je ovu obavezu ispunio, osim u delu opreme koju je prisvojio i u tom delu je obavezan da tužiocima plati odgovorajuću naknadu.

Članom 154. Zakona o obligaconim odnosima je propisano ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. U konkretnom slučaju tokom postupka nije dokazano da su radnjama tuženog tužioci pretrpeli štetu, odnosno da je oduzimanjem dela opreme 2006. godine tuženi narušio funkcionalnu celinu fabrike za proizvodnju PAB-CEVI.

S obzirom na gore navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo primenom člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković