Protiv pravnosnažnog drugostepenog rešenja tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. U odgovoru na reviziju tuženi je osporio revizijske navode tužioca, a troškove povodom sastava odgovora na reviziju je tražio i opredelio.

Ispitujući izjavljenu reviziju u smislu člana 408. u vezi člana 420. stava 1. i 6. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je ustanovio da revizija kojom se pobija drugostepeno rešenje, u delu kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim se tužba smatra povučenom, nije osnovana.

Tužilac je dana 14.08.2019. godine podneo tužbu sa zahtevom da se obaveže tuženi da mu isplati 113.241,76 evra na ime naknade štete iz osiguranja radova u izgradnji i montaži od svih rizika po osnovu odgovarajuće polise osiguranja. Na ročište za glavnu raspravu, koje je bilo zakazano za 11.03.2025. godine u 11,10 časova, uredno pozvani tužilac nije pristupio, a tuženi je odbio da raspravlja u odsustvu uredno pozvanog tužioca, u smislu odredbe čl. 311. st. 2. ZPP. Tužilac je protiv rešenja kojim se tužba smatra povučenom, uložio žalbu sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje dana 17.04.2025. godine. U predlogu za vraćanje u pređašnje stanje naveo je da se punomoćnik tužioca 11.03.2025. godine u jutarnjim satima razboleo, dobio temperaturu, mučninu i imao obimno povraćanje, zbog čega se javio u Dom zdravlja ..., gde i stanuje. U Domu zdravlja je dobio infuziju i rečeno mu je da sačeka svog izabranog lekara, dok je u međuvremenu pokušavao da dobije sud na zvaničan telefon, ali se niko nije javljao na pozive, te je odlučio da pozove na broj kancelarije postupajuće sudije, kojom prilikom je dobio sudiju i objasnio joj situaciju zbog čega nije pristupio na ročište i da se u tom trenutku nalazio u Domu zdravlja. Neposredno nakon razgovora sa sudijom, uputio je 11.03.2025. godine u 12:18 časova zvaničan e-mail u kojem je obrazložio situaciju, zatražio da se ročište odloži i naveo da će dostaviti medicinsku dokumentaciju u najskorije vreme u zakonskom roku, što je i učinio e-mail-om dana 14.03.2025. godine. Dalje je istakao da je saznao da je tužba odbačena 11.4.2025. godine kada je primio predmetno rešenje. Prvostepeni sud je izvršio uvid u Zapisnik o ročištu za glavnu raspravu od 26.12.2014. godine iz kog je utvrdio da je punomoćnik tužioca uredno pozvan na sporno ročište od 11.03.2025. godine. Cenio je i sadržinu e-mail prepiske, kao i podnesak tužioca od 14.03.2025. godine, izveštaj Doma zdravlja „...“ od 11.03.2025. godine, pa je utvrdio da niti u jednom od navedenih podnesaka punomoćnik tužioca nije podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta održanog 11.03.2025. godine, u smislu odredbe čl. 109. st. 1. Zakona o parničnom postupku, već je samo naknadno dostavio medicinsku dokumentaciju kao dokaz njegove sprečenosti da prisustvuje istom.

Pri utvrđenom činjeničnom stanju, primenom člana 311. stav 2. ZPP, prvostepeni sud je doneo pobijanu odluku kojom se tužba smatra povučenom, a drugostepeni sud je istu potvrdio.

Odluke nižestepenih sudova su pravilne i zasnovane na zakonu.

Odredbom čl. 311. Zakona o parničnom postupku, propisano je da ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi, a uredno su pozvani, rasprava će da se održi sa prisutnom strankom. Prema st. 2. istog člana, ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tužilac i tuženi ili odbiju da raspravljaju, tužba se smatra povučenom.

Važeći Zakon o parničnom postupku ne poznaje mirovanje postupka, kao što ga nije poznavao ni ZPP iz 2004. godine i umesto mirovanja, u situaciji nedolaska stranaka na ročište, uvodi tzv. fikciju povlačenja tužbe. Važeći ZPP kao uslov povlačenja tužbe eksplicitno propisuje u stavu 2. člana 311. da izostanak stranke sa ročišta bude neopravdan, što ukazuje na to da bi sud u svakom konkretnom slučaju, pre donošenja rešenja o povlačenju, morao ceniti da li je izostanak opravdan ili ne. Međutim, u konkretnom slučaju proizilazi da tužilac svoj nedolazak na ročište 11.03.2025. godine, pre održavanja istog, nije blagovremeno opravdao, a ne postoje ni opštepoznati razlozi koji bi tužioca sprečili da na ročište pristupi, po utvrđenju prvostepenog suda. Punomoćnik tužioca bio je u mogućnosti da pre održavanja ročišta zatraži odlaganje u kojoj situaciji bi prvostepeni sudija cenio opravdanost propuštanja ročišta i dozvolio eventualno odlaganje. U konkretnim okolnostima iz stanja u spisima predmeta proizlazi da je punomoćnik tužioca e-mail sudskoj upravi suda uputio nakon zakazanog termina, odnosno nakon donošenja rešenja kojim se tužba smatra povučenom. Kako punomoćnik tužioca na ročište 11.03.2025. godine nije pristupio, izostanak nije blagovremeno opravdao, a punomoćnik tuženog je na ročište pristupio, ali je na ročištu odbio raspravljati, te opredeljeno tražio troškove postupka, revizijski sud nalazi da su se na temelju stava 2. člana 311. ZPP stekli uslovi da se donese odluka kojom se smatra da je tužba povučena, tj, da je nastupila fikcija povlačenja tužbe.

Navodi revidenta o opravdanim razlozima za propuštanje ročišta od 11.03.2025. godine se suštinski odnose na razloge kojim se pobija rešenje kojim odbijen predlog tužioca od 17.04.2025. godine za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za podnošenje takvog predloga, a što ne može predstavljati revizijski razlog za pobijanje odluke drugostepenog suda u delu kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Revident ukazuje na to da činjenica što nije naslovio podnesak od 14.11.2025. godine kao predlog za vraćanje u pređašnje stanje, ne znači da se isti ne treba smatrati takvim predlogom. Navedeno, međutim, ne može biti razlog za izjavljivanje revizije, budući da se ne radi o situaciji kada je to dozvoljeno u smislu čl. 407. st. 2. u vezi sa čl. 403. st. 2. tač. 2. Zakona o parničnom postupku, a osim toga nije ni od uticaja na donošenje odluke u odnosu na drugostepeno rešenje u delu kojim se potvrđuje rešenje da se tužba smatra povučenom.

Sledom navedenog, nižestepeni sudovi su na osnovu pravilne primene člana 311. stava 2. ZPP, rešenjem konstatovali da je tužba povučena. O naknadi troškova postupka nižestepeni sudovi su odlučili na osnovu pravilne primene odredaba članova 157. stava 1. i 154. ZPP, kao i odredaba Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Shodno navedenom, Vrhovni sud je, na osnovu člana 414. stava 1. u vezi člana 420. stava 6. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 420, u vezi sa članom 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da revizija nije dozvoljena u delu kojim se pobija drugostepeno rešenje kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je odbijen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Članom 420. stavom 1. ZPP propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, stavom 2. da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, stavom 3. da je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje, odnosno kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, u delu kojim je odlučeno o glavnoj stvari, stavom 4. da je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju revizije izjavljene protiv pravnosnažne presude u sporovima u kojima bi revizija bila dozvoljena i stavom 5. da je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se odbacuje predlog za ponavljanje postupka i rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka.

U konkretnom slučaju, revizijom se pobija rešenje kojim je pravnosnažno odlučeno o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Kako se ne radi o rešenju iz citiranog člana 420. ZPP, revizija u tom delu nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke rešenja.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju kao u stavu trećem izreke ove odluke jer se ne radi o potrebnim troškovima u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković