Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je tužilac vlasnik nepokretnosti po osnovu održaja. Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, nad tuženim je otvoren stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 7/16 od 10.03.2016. godine. Tuženi je upisan kao vlasnik nepokretnosti. Tuženi je osnovan kao privredno društvo 14.02.2002. godine od strana AD „Jugen-TTT“ iz Šapca i BB. Kao osnivački ulog „Jugen-TTT“ je uneo sporne nepokretnosti u imovinu tuženog. Tužilac tvrdi da je on postao vlasnik ovih nepokretnosti jer ih je otkupio od prvobitnog vlasnika po osnovu više zaključenih ugovora o kupoprodaji i to u periodu od 1998. do 2005. godine, odnosno pre nego što je pokrenut stečajni postupak nad tuženim, a ima državinu nepokretnosti više od 10 godina, od kupovine pa do 2016. godine kada je stečajni postupak nad tuženim otvoren. Nižestepeni sudovi zaključuju da tužilac nije dokazao da je zakoniti držalac predmetnih nepokretnosti, s obzirom da ugovori o kupoprodaji koje je priložio kao dokaz nisu overeni od strane suda u skladu sa članom 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik SRS“, br. 43/81, 24/85- dr.zakon, 28/87, 6/89- dr. zakon, 30/89- dr.zakon i 40/89, „Sl.list SFRJ“, br. 55/90- odluka USJ i „Sl.glasnik RS“, br. 53/93- dr. zakon, 67/93-dr. zakon, 48/94- dr.zakon i 53/95-dr.zakon). Tužilac nije dokazao da je u državini nepokretnosti 10 godina, odnosno da je nad njima vršio faktičku vlast. Stoga nalaze da nisu ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje svojine tužioca na predmetnim nepokretnosima održajem.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navodi revidenta kojim ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, nisu pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Posebna revizija služi kao izuzetno vanredno pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Na drugačiju odluku Vrhovnog suda, bez uticaja je dostavljanje pravnosnažnog drugostepenog rešenja Višeg suda u Šapcu Gž br. 338/2020 od 15.05.2020. godine u prilogu revizije, iz razloga što se radi o rešenju donetom u postupku zbog smetanja državine, kojim se ne ukazuje na različito postupanje sudova u parnicama koje se tiču primene materijalnog prava iz člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojim je regulisan institut redovnog održaja.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 33. stav 2 istog zakona propisano je ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi.

U konkretnom slučaju radi ocene ispunjenosti revizijskog cenzusa primenjuje se citirana zakonska odredba iz člana 403. stav 3. ZPP-a, iz razloga što je u konkretnom slučaju nadležnost privrednog suda uspostavljena zbog atrakcije nadležnosti budući da se nad tuženim vodi stečajni postupak, ali sam predmet spora spada u nadležnost suda opšte nadležnost, zbog čega se ne primenjuje odredba člana 485. ZPP-a.

Imajući u vidu da označena vrednost predmeta spora iznosi 1.000.000,00 dinara, što predstavlja protivvrednost od 8.505,25 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (19.11.2020. godine), to revizija nije dozvoljena u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković