Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Troškove je opredeljeno tražio.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje prava korišćenja na predmetnim parcelama. Nižestepeni sudovi su, između ostalog, utvrdili da je na predmetnim parcelama kao nosilac prava javne svojine upisana Republika Srbija, te da se radi o nužnom suparničaru koji je morao biti obuhvaćen tužbom. Kako to nije slučaj, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev odbili i pozivom na odredbu člana 211. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Bez uticaja na izuzetnu dozvoljenost revizije je pozivanje revidenta na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa u situaciji kada su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac nije tužbom obuhvatio lice koje zbog prirode pravnog odnosa mora biti obuhvaćeno tužbom. Takođe, revident ne ukazuje na drugačije sudske odluke povodom istovrsnog pravnog pitanja, niti ukazuje na potrebu za novim tumačenjem prava.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 16.08.2019. godine. Označena vrednost predmeta spora iznosi 100.000,00 dinara.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 33. stav 2. dalje je propisano da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi.

Imajući u vidu da u ovom privrednom sporu, označena vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Revizijski sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da troškovi nastali u vezi sa odgovorom na reviziju nisu neophodni za odlučivanje o reviziji u smislu odredbe člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković