U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta kojim ukazuje na prekoračenje tužbenog zahteva zbog razlike između ukupno dosuđenog iznosa i zbira pojedinačnih iznosa u izreci kojim je tuženi obavezan da tužiocu plati utuženi iznos, nisu dozvoljeni revizijski navodi shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 5. Zakona o parničnom postupku jer nije reč o povredi učinjenoj u postupku pred drugostepenim sudom.

Predmet tužbenog zahteva je novčano potraživanje tužioca u iznosu od 15.158.935,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ime neovlašćenog korišćenja poslovnog prostora u periodu od juna 2012. do aprila 2013. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, pravni prethodnik tužioca, kao zakupodavac i pravni prethodnik tuženog, kao zakupac bili su u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o zakupu poslovnih prostorija od 24.01.1969. godine na neodređeno vreme, čiji je predmet bio poslovni prostor u Beogradu u ul. ... br. ..., površine 259 m2. Odlukom Upravnog odbora JP „Poslovni prostor opštine Stari grad“ od 14.12.2011. godine, pravnom prethodniku tuženog je otkazan Ugovor o zakupu zbog neplaćanja zakupnine u ostavljenom roku od 15 dana. Dana 22.05.2012. godine nad tuženim je otvoren stečajni postupak u kom postupku je tužilac podneo izlučni zahtev 10.07.2012. godine, sa predlogom da se iz stečajnog postupka izluči predmetni poslovni prostor. Stečajni upravnik je izlučni zahtev odbio sa obrazloženjem da se predmetna nepokretnost koristi na osnovu ugovora o zakupu, a stečajni upravnik ne namerava da otkaže ovaj ugovor saglasno čl. 99. Zakona o stečaju, sve do konačne odluke o daljem toku sprovođenja stečajnog postupka. Primopredaja spornog poslovnog prostora izvršena je 07.05.2013. godine. Iz nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke Snežane Kovačević od 16.03.2021. godine utvrđeno je da predmetni poslovni prostor pripada ekskluzivnoj zoni, te da visina zakupa za lokal u ekskluzivnoj zoni iznosi 3.127,05 dinara po m2, odnosno za površinu 259 m2 iznosi 15.158,935,20 dinara. Tuženi je istakao prigovor zastarelosti potraživanja i naveo da nepokretnost u utuženom periodu nije koristio i nije imao koristi od upotrebe.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja, primenom odredbe člana 371. ZOO. Zaključuju da na strani tuženog postoji obaveza da naknadi korist koju je imao od upotrebe predmetne nepokretnosti u smislu odredbe člana 219. Zakona o obligacionim odnosima i obavezuju tuženog na isplatu utuženog iznosa sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana sticanja, primenom odredbe člana 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Tuženi u reviziji ukazuje da u utuženom periodu nije koristio predmetni poslovni prostor jer isti nije bio funkcionalan što proizilazi iz Zapisnika o primopredaji, kojim navodima revident ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a koji razlozi prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku nisu dozvoljeni. Osim toga, radi se o ponovljenim razlozima koji su isticani i u žalbi, a koje je drugostepeni sud ocenio da su neosnovani, pa revizijski sud iste neće detaljno obrazlagati shodno odredbi člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava iz člana 219. ZOO, te da je pogrešno primenjen član 371. ZOO, a da je trebalo primeniti član 376. ZOO i odbiti tužbeni zahtev zbog zastarelosti potraživanja. Ukazuje da tuženi nije nesavestan, da je zakonska zatezna kamata morala biti dosuđena od podnošenja tužbe zbog čega je pogrešno primenjen član 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud nalazi da je odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava i da su navodi revidenta neosnovani.

Odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kada je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

Korist koju je tuženi ostvario upotrebom predmetnog poslovnog prostora, predstavlja vrednost zakupnine koju bi plaćao za neki drugi sličan poslovni prostor koji bi koristio. Sama činjenica što je tuženi držao predmetni prostor ukazuje na mogućnost njegove upotrebe. To jeste vid neosnovanog obogaćenja zbog čega se ima primeniti odredba člana 371. ZOO i desetogodišnji rok zastarelosti. Naknada po članu 219. ZOO može se zahtevati nezavisno od bilo kakve štete i za naknadu koristi dovoljno je to što predmetni poslovni prostor kao u konkretnom slučaju nije vraćen. Dakle, pojam „korišćenja“ odnosno „upotrebe“ ne treba, tumačiti samo u smislu obavljanja privredne delatnosti i „korist“ ne treba tumačiti samo u smislu povećanja imovine, već i izostanku umanjenja imovine tuženog. Iz navedenog proizlazi da kod člana 219. Zakona o obligacionim odnosima nije potrebno dokazivati krivicu.

U konkretnom slučaju, tuženom je otkazan ugovor o zakupu 2011. godine, koji prostor je tuženi vratio tek 07.05.2013. godine, a činjenica da li je tuženi nastavio da obavlja delatnost koja je razlog zaključenja Ugovora o zakupu nije relevantna, jer samim nevraćanjem poslovnog prostora dužan je da naknadi koristi u vidu zakupnina koje za taj period nije platio, a na koje je tužilac, kao nosilac prava korišćenja imao pravo. Sama činjenica što je tuženi držao predmetni prostor ukazuje na mogućnost njegove upotrebe. Činjenica da predmetni prostor nije funkcionalan nije od uticaja u situaciji kada predmetni prostor nije vraćen po prijemu Odluke Upravnog odbora JP „Poslovni prostor“ od 14.12.2011. godine, kojom je otkazan predmetni ugovor o zakupu, što ga čini nesavesnim i vodi primeni odredbe člana 214. ZOO.

Zbog toga, kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluku kao u stavu drugom izreke, Vrhovni sud doneo je primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku jer tuženi nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković