Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u obligacionom odnosu na osnovu Ugovora o zakupu poslovnog prostora od 16.09.2009. godine koji za predmet ima zakup poslovnog prostora na adresi u Beogradu, u ulici ... br. .., koji čini funkcionalnu celinu sastavljenu od upravne zgrade, magacina sa aneksom i pomoćnog objekta, ukupne površine 2.300 m². Ugovorena je mesečna zakupnina od 2.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan uplate. Parnične stranke su zaključile ugovor o zakupu 04.10.2010. godine sa istim predmetom, periodom važenja od 3 godine i visinom zakupnine. Prvostepeni sud je dalje utvrdio da je ugovor o zakupu iz 2010. godine usmeno izmenjen u pogledu visine zakupnine, tako što je zakupnina sa 2.000 evra povećana na 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po istom kursu konverzije. Utvrđeno je i da je tuženi plaćao zakupnine u izmenjenom iznosu od 15.000,00 evra zaključno sa 31.08.2014. godine (po osam faktura), pri čemu su te uplate evidentirane u izvodima o stanju i promenama na računu tužioca. Tužilac je tuženom fakturisao zakupninu za period od oktobra 2013. godine do maja 2015. godine, po pojedinačno naznačenim iznosima i sa određenim rokovima plaćanja, a utvrđeno je da su fakturisani iznosi sadržani u analitičkim karticama tuženog identični analitičkim karticama tužioca za 2014. godinu, odnosno da su iznosi po povećanoj ceni zakupa u poslovnoj dokumentaciji tuženog knjiženi kao obaveza tuženog prema tužiocu, ali da tuženi nije knjižio tužiočeve račune za oktobar, novembar i decembar 2014. godine i za januar, februar i mart 2015. godine. Takođe je utvrđeno da je dana 27.03.2015. godine sačinjen zapisnik o preuzimanju poslovnog prostora koji je bio predmet ugovora o zakupu, koji zapisnik je potpisan od strane predstavnika tuženog, kao lica koje je prostor predalo, i komisije tužioca koja je izvršila pregled i preuzimanje prostora. Između parničnih stranaka, sa obrnutim procesnim ulogama, vođen je spor pred Privrednim sudom u Beogradu pod brojem P 7269/14, okončan presudom od 23.05.2016. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tamo tužioca, ovde tuženog, kojim je tražio raskid ugovora o zakupu i isplatu iznosa na ime neosnovano plaćene zakupnine, gde je utvrđeno da je zakupnina sa 2.000,00 evra sporazumno povećana na 15.000,00 evra, te da ne postoji osnov za vraćanje iznosa koji je u toj parnici tužilac potraživao. Prvostepeni sud nije uzeo u obzir ugovor o zakupu od 23.09.2013. godine jer isti nije potpisan od strane tuženog kao zakupca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da ugovor o zakupu poslovnog prostora od 04.10.2010. godine nije raskinut kako tvrdi tuženi, već da je došlo do izmene ugovorne odredbe o visini zakupnine, tako što su zakonski zastupnici ugovornih strana usmeno dogovorili da zakupnina iznosi 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Ovako ugovorenu obavezu tuženi je, po ispostavljenim fakturama, evidentirao u svom knjigovodstvu kao svoju obavezu i plaćao do 31.08.2014. godine. Predmetni ugovor o zakupu prestao je faktičkim preuzimanjem poslovnog prostora od strane tužioca dana 27.03.2015. godine, do kada, prema oceni nižestepenih sudova, postoji obaveza tuženog da plaća zakupninu. Saglasno tome, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i pozivom na odredbe člana 569, 583, 277. i 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženog da tužiocu, na ime zakupnine za period od septembra 2014. do marta 2015. godine, isplati iznos od 13.806.430,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja predloga za izvršenje.

Na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalnopravne norme kojima je regulisan ugovor o zakupu i obaveza zakupca da plati zakupninu za vreme trajanja ugovornog odnosa.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da novi ugovor o zakupu nikada nije ni zaključen, te da povećanje zakupnine sa 2.000 evra na 15.000 evra nikada nije ugovoreno.

Ovo iz razloga što je prvostepeni sud iz svih izvedenih dokaza, a naročito nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrdio da je tuženi knjižio fakture tužioca u kojima je obračunata zakupnina od 15.000 evra i po istim plaćao u dužem vremenskom periodu, što potvrđuje da su parnične stranke sporazumno izmenile visinu zakupnine. Navedeno utvrđenje ima potporu i u činjeničnoj osnovi na kojoj je zasnovana presuda Privrednog suda u Beogradu P 7269/14 od 23.05.2016. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev ovde tuženog za vraćanje isplaćenih iznosa zakupnine preko 2.000,00 evra, a do plaćenih 15.000,00 evra, jer je i tamo utvrđeno da je tuženi navedene iznose plaćao na osnovu ugovora o zakupu i sporazumno utvrđene visine zakupnine, čime je među parničnim strankama to sporno pitanje rešeno. Bez uticaja su revizijski navodi da o izmeni zakupnine nije sačinjen pisani aneks ugovora. Ugovorne strane su ugovorile pismenu formu ugovora, dok zakonom nije predviđena forma. Prema odredbi člana 69. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koji se primenjuje na ugovore za koje su ugovorne strane ugovorile posebnu formu, može biti raskinut, dopunjen ili na drugi način izmenjen i neformalnim sporazumom.

Revizijski navodi kojima se ukazuje da su netačne konstatacije da se analitičke kartice tužioca i tuženog poklapaju, kao i ukazivanja na dokazne predloge koje je tužilac iznosio tokom postupka, a koji nisu prihvaćeni od strane prvostepenog suda, predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja, iz kog razloga se revizija u konkretnom slučaju ne može izjaviti, imajući u vidu da se ne radi o procesnoj situaciji iz odredbe člana 407. stav 2 Zakona o parničnom postupku, u vezi sa članom 403. stav 2. istog zakona.

Imajući u vidu da je tokom postupka utvrđeno da su parnične stranke bile u obligacionom odnosu po osnovu ugovora o zakupu iz 2010. godine, te da je zakupni odnos trajao do 27.03.2015. godine, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbu člana 583. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima na osnovu koje su obavezali tuženog da tužiocu isplati zakupninu fakturisanu u utuženim računima, sa zateznom kamatom u skladu sa odredbama člana 277. i 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković