Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda, u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca – protivtuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, revident ne ukazuje.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje tužioca – protivtuženog u iznosu od 38.128.218,80 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime naknade za korišćenje javnih dobara za 2019. godinu.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu 58 Ugovora o zakupu šumskog zemljišta (bliže specificiranih na strani 2. drugostepene presude), sa aneksima 1. ugovora i to tužilac, kao korisnik nepokretnosti (šumskog zemljišta) u državnoj svojini na kat. parcelama u katastarskim opštinama bliže navedenim u tekstu predmetnih ugovora i tuženi, kao zakupac. Ugovorima je predviđeno da je obaveza zakupca da plaća godišnju zakupninu u visini utvrđenoj po važećem cenovniku korišćenja šumskog zemljišta tužioca. Ugovori su zaključeni na period od 10 godina, počev od 01.01.2010. do 31.12.2019. godine, uz mogućnost produženja, a najduže do privođenja zemljišta nameni. Aneksima 1. ugovora izvršeno je usklađivanje cene zakupa, u skladu sa odlukom nadzornog odbora tužioca od 12.04.2017. godine. Svi ugovori zaključeni su radi postavljanja infrastrukture za elektronske komunikacije. Tuženi je za prvi kvartal 2019. godine isplatio 18.819.358,22 dinara, uz napomenu da navedeni iznos plaća da bi izbegao utuženje, te da zadržava pravo na povraćaj, ako u konkretnom slučaju treba platiti samo naknadu za korišćenje šumskog dobra, a ne i zakupninu. Iznose po računima za preostale kvartale 2019. godine je odbio da plati, a koje iznose tužilac u parnici potražuje, pozivajući se na to da nema mesta naplati zakupnine u visini propisanoj prvobitno zaključenim ugovorima o zakupu, već samo naplati zakonom predviđene naknade za korišćenje šumskog dobra u državnoj svojini. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko - finansijske struke, utvrđeno je da naknada za korišćenje zemljišta za 2019. godinu, prema Zakonu o naknadi za korišćenje javnih dobara, koji se primenjuje počev od 01.01.2019. godine iznosi 766.458,93 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da je tužbeni zahtev neosnovan pa isti odbija sa pozivom na odredbe čl. 63. - 66. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, te čl. 27. ZOO. Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda u pogledu zaključka da se u skladu sa Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara ne mogu naplaćivati i zakupnina i naknada za korišćenje šumskog zemljišta u državnoj svojini u nešumske namene, te potvrđuje prvostepenu presudu.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan.

Odredbom člana 63. stav 1, st. 2. tač. 2) i st. 3. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, koji je počeo da se primenjuje od 01.01.2019. godine, propisano je da je obveznik naknade za korišćenje šumskog zemljišta u državnoj svojini u nešumske namene, lice koje koristi šumsko zemljište u državnoj svojini u nešumske namene. Pod korišćenjem šumskog zemljišta u državnoj svojini u nešumske namene podrazumeva se korišćenje šumskog zemljišta za namene koje nisu u funkciji gazdovanja šumama u skladu sa planskim dokumentima, a koje su razvrstane prema srodnosti korišćenja šumskog zemljišta, između ostalog, za postavljene podzemne i nadzemne objekte i vodove komunalne i energetske infrastrukture, kao i postavljenu infrastrukturu za elektronske komunikacije. Obvezniku naknade za korišćenje šumskog zemljišta u državnoj svojini u nešumske namene ne može se naplaćivati zakupnina za to šumsko zemljište u državnoj svojini. Prema odredbi člana 64. tač. 1. istog zakona, osnovica naknade za korišćenje šumskog zemljišta u državnoj svojini u nešumske namene je površina zemljišta izražena u metrima kvadratnim (m2) za namene iz člana 63. stav 2. tač. 2) tog zakona. Članom 65. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara propisano je da su visine naknada za korišćenje šumskog zemljišta u državnoj svojini u nešumske namene, po pojedinačnoj nameni korišćenja, utvrđene su u Prilogu 3, u Tabelama 1. do 6. tog zakona. U Prilogu 3. Tabela 2.2. navedenog zakona, propisano je da se od 01.01.2019. godine, za korišćenje zemljišta za postavljanje vodova komunalne i energetske infrastrukture, kao i infrastrukture za elektronske komunikacije, plaća godišnja naknada u iznosu od 18,00 din./m². Odredbom čl. 66. stav 1. i 2. istog zakona propisano je da naknadu za korišćenje šumskog zemljišta u državnoj svojini u nešumske namene utvrđuje rešenjem korisnik šuma i šumskog zemljišta. Naknade za namene iz člana 63. stav 2. tač. 1), 2), 4) i 5) ovog zakona utvrđuju se za kalendarsku godinu, a plaćanje se vrši akontaciono, u jednakim mesečnim ratama, do 15. u mesecu za prethodni mesec i konačno po isteku godine, ukoliko po isteku godine postoji razlika u odnosu na osnovicu naknade na osnovu koje je utvrđena akontacija u toku godine. Prema odredbi čl. 275. st.1. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, obaveze po osnovu naknada koje su nastale, a nisu plaćene do dana stupanja na snagu ovog zakona, izmiriće se u skladu sa propisima koji su bili na snazi u vreme nastanka obaveze. Odredbom člana 279. propisano je da taj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjivaće se od 1. januara 2019. godine, osim odredaba čl. 134-139. ovog zakona koje će se primenjivati od 1. marta 2019. godine, kao i odredaba čl. 154-164. ovog zakona koje će se primenjivati od 1. januara 2020. godine.

Odredbom člana 27. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su odredbe propisa kojima se, delimično ili u celini, određuje sadržina ugovora sastavni delovi tih ugovora, te ih upotpunjavaju ili stupaju na mesto ugovornih odredbi koje nisu u saglasnosti sa njima.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da počev od 01.01.2019. godine korisnik šume - tužilac, može naplaćivati naknadu za korišćenje šumskog zemljišta u nešumske namene, po ceni koja je utvrđena u Prilogu 3. Tabela 2.2. u skladu sa kojim po m² visina naknade iznosi 18,00 dinara. Visina naknade je utvrđena imperativnom zakonskom normom, te se nakon stupanja ovog zakona na snagu i od momenta od kada je ovaj zakon počeo da se primenjuje - 01.01.2019. godine, može naplaćivati samo naknada koja je utvrđena zakonom.

Tuženi je koristio šumsko zemljište kojim upravlja tužilac za postavljanje podzemnih i nadzemnih objekata i vodova komunalne i energetske infrastrukture, kao i infrastrukture za elektronske komunikacije, tako da je njegova zakonska obaveza da plati za takvo korišćenje naknadu za korišćenje šumskog zemljišta, a koja se, kako je predviđeno zakonom, utvrđuje rešenjem tužioca, kao preduzeća koje upravlja tim šumskim zemljištem. Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara propisuje u napred citiranom članu 63. st.1. da se obvezniku naknade za korišćenje šumskog zemljišta u državnoj svojini u nešumske namene ne može se naplaćivati zakupnina za to šumsko zemljište u državnoj svojini, a što je bilo moguće pre 01.01.2019. godine. Povodom napred navedenog, neosnovano revident u reviziji ističe da su nižestepeni sudovi u parnici odlučivali kao o upravnoj stvari i da su „prerušili“ obligacioni odnos po osnovu ugovora o zakupu u upravnu stvar. Sa tim u vezi, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je u skladu sa Zakonom o šumama (Sl. Glasnik RS 95/2018), prema verziji koja je u primeni od 01.01.2019. godine, zaključenje ugovora o zakupu šumskog zemljišta u državnoj svojini dozvoljen pravni posao pod uslovima propisanim zakonom. Danom stupanja na snagu Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, zakonom je definisan bitan element zaključenih ugovora o zakupu - visina naknade. Navedeno je upravo saglasno odredbi čl. 27. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj su odredbe propisa kojima se delimično određuje sadržina ugovora sastavni delovi tih ugovora, te stupaju na mesto ugovornih odredbi koje nisu u saglasnosti sa njima. To ne znači da se na taj način odlučuje o upravnoj stvari, kako revident ukazuje. Dakle, nasuprot revizijskim navodima tužioca, smisao navedene odredbe zakona je upravo da reguliše situaciju koja dovodi do ograničenja slobodne volje strana ugovornica, koje ograničenje ce ogleda u tome da zaključeni ugovor određene sadržine mora biti upodobljen odredbama zakona kojima je propisana obavezna sadržina takve vrste ugovora. Revident ukazuje na to da isti nije po zakonu obavezan da zaključi ugovor, u smislu člana 27. stav 1. ZOO. Međutim, ovde se ne radi o obaveznom zaključenju ugovora predviđenom stavom 1. navedenog člana, već o obaveznoj sadržini ugovora (već zaključenog između tužioca i tuženog) koja je propisana stavom 2. istog člana i koja obavezna sadržina je zakonom nametnuta. Što se tiče navoda revidenta da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe čl. 567. i 583. ZOO, Vrhovni sud ukazuje na to da se radi o zakupu koji za predmet ima korišćenje šumskog zemljišta u državnoj svojini radi postavljanja infrastrukture za elektronske komunikacije, te se u tom slučaju primenjuju odredbe Zakona o šumama i Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, kao zakona koji su lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima. Ne radi se u konkretnom slučaju o postojanju pravne praznine, kako revident ukazuje, budući da zakup predstavlja dvostran pravni posao kojim se zakupodavac obavezuje da drugoj strani zakupcu preda na upotrebu određenu stvar, a zakupac se obavezuje da mu za to plaća naknadu. U ovom slučaju na upotrebu – korišćenje, tuženom je dato šumsko zemljište u državnoj svojini, te se sledom na ovaj ugovorni odnos imaju primeniti imperativne odredbe zakona koji regulišu pitanje naknade za davanje na korišćenje šumskog zemljišta u državnoj svojini u nešumske namene. Sa tim u vezi, neosnovano revident ukazuje da nisu primenjena načela obligacionog prava u smislu dužnosti ispunjenja obaveza, sadržana u čl. 17. ZOO.

Tužilac u reviziji ponavlja žalbene navode da mu nisu posebnim zakonima predata javna ovlašćenja za vođenje upravnog postupka i za odlučivanje u upravnom postupku o davanju na korišćenje šumskog zemljišta u državnoj svojini u nešumske namene, kao i da isti nema svojstvo upravnog organa iz čl. 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Ovi navodi su neosnovani. Pravilno je drugostepeni sud ukazao na to da je upravo odredbom čl. 66. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara dato ovlašćenje tužiocu, kao nespornom korisniku šume i šumskog zemljišta koji je u režimu javne svojine, da rešenjem utvrdi naknadu za korišćenje šumskog zemljišta. Stoga, nasuprot revizijskim navodima, tužilac ima ovlašćenje za donošenje rešenja kojim će se utvrditi visina naknade za korišćenje šumskog zemljišta u svrhe potrebne tuženom u konkretnom slučaju. Visina naknade utvrđena je zakonom te ne postoje smetnje da se, imajući u vidu kvadraturu koja je potrebna tuženom radi postavljanja infrastrukture za elektronske komunikacije, rešenjem utvrdi ukupna naknada za korišćenje tog zemljišta u skladu sa važećim Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara i to od momenta početa važenja zakona, na šta je pravilno ukazao i drugostepeni sud.

Imajući u vidu da tužilac - protivtuženi nije dokazao koliko iznosi visina neisplaćene naknade za utuženi period, te da iznos koji je uplaćen od strane tuženog za prvi kvartal 2019. godine predstavlja akontaciono plaćanje, to su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev.

Na osnovu svega napred izloženog, Vrhovni sud je odbio reviziju tužioca - protivtuženog kao neosnovanu i primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP, u stavu drugom izreke ove presude, odbijen je zahtev tuženog - protivtužioca za naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice saglasno čl. 154. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković