Dopunskom presudom Privrednog suda u Beogradu 11P 6407/2016 od 09.01.2018. godine, u stavu I izreke dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe od 10.11.2017. godine; u stavu II izreke odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac nosilac prava korišćenja na zemljištu koje se nalazi pod objektom – lokalom broj ..., ukupne površine 51,35m2, ulica ... broj ..., ..., a deo je kat.parcela .../... i .../..., upisane u list nepokretnosti ... KO ..., kao i zemljišta koje služi redovnoj upotrebi tog objekta, po osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog imeđu tužene šestog reda DD iz ... i tužioca, koji je overen pod Ov.br. .../... od 30.07.2009. godine i po osnovu održaja, što bi tuženi prvog, drugog, trećeg, četvrtog, petog, šestog i sedmog reda bili dužni priznati i trpeti da tužilac upiše svoje pravo u list nepokretnosti ... KO ... kada se za to steknu uslovi.

Presudom Privrednog apelacionog suda 12Pž 1438/18 od 30.10.2019. godine, ispravljenom rešenjem istog suda 12Pž 1438/18 od 03.11.2021. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavovima I, II, VI i u delu stava VII izreke kojim je određeno da tužilac snosi svoje troškove postupka i dopunska presuda istog suda u stavu II izreke.

Protiv drugostepene presude tužilac izjavljuje reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, sve imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene odluke.

Nižestepenim odlukama odlučeno je o zahtevu tužioca da se utvrdi da je tužilac nosilac prava svojine na objektu – lokalu broj ..., površine 19,44 m2 i vanknjižni vlasnik dela istog objekta od 31,91 m2, ukupno 51,35 m2, koji se nalazi u okviru pijace „Banjica“, i da se utvrdi da je vlasnik zemljišta, odnosno nosilac prava korišćenja na zemljištu pod objektom i zemljišta koje služi redovnoj upotrebi objekta a deo je katastarskih parcela .../... i .../..., po osnovu ugovora o kupoprodaji koji je zaključio sa tuženom šestog reda i po osnovu održaja, te da sud utvrdi da tuženi prvog reda nema pravo da naplaćuje zakupninu od tužioca od dana kupovine lokala. Revident ne ukazuje na pravnosnažne sudske odluke zasnovane na drugačijoj primeni materijalnog pravu u odlučivanju o tužbenim zahtevima zasnovanim na bitno istom činjeničnom i pravnom osnovu.

Pravnosnažna odluka o odbijanju tužbenog zahteva zasnovana je na utvrđenom činjeničnom stanju da je prvotuženi na osnovu odobrenja za izgradnju privremenih objekata – lokala na platou pijace „Banjica“ od 07.02.1991. godine, sagradio na kat.parceli ... između ostalih i objekat broj ... površine 19,44 m2, a da je prema odobrenju za izgradnju bio dužan da na zahtev nadležnog organa ukloni izvedene radove kada nastupe opravdani razlozi. Prvotuženom je odobrena upotreba izvedenih radova na izgradnji objekta broj ... sa jednim lokalom, rešenjem nadležnog organa od 05.'8.1991. godine. Rešenjem o građevinskoj i upotrebnoj dozvoli od 27.05.2013. godine su sedmotuženom a za potrebe prvotuženog odobreni izvedeni radovi na izgradnji objekata koji se nalaze u okviru kompleksa pijace „Banjica“ na kat.parceli .../..., .../... i dr, KO ..., sa sedam lokala i njihova upotreba. Prema uverenju Gradske opštine Voždovac, Odeljenja za komunalno-građevinske i stambene poslove od 28.09.2016. godine, na kat. Parceli broj .. se nalaze 4 objekta sa ukupno 18 lokala i lokalom broj ... površine 19,44 m2. Tužiocu je građevinski inspektor Odeljenja za inspekcijske poslove Uprave gradske opštine Voždovac dana 14.03.2017. godine rešenjem naredio da poruši dogradnju neto površine 31,91 m2 na a terasama lokala broj ... neto površine 19,44 m2, poslovnog objekta broj ... na kat.parceli .../... KO ..., izgrađenu bez građevinske dozvole, stim da se rešenje o rušenju neće izvršiti do pravno snažnog okončanja postupka ozakonjenja koji se pokrene po službenoj dužnosti. Prvotuženi i drugotuženi su zajednički realizovali izgradnju pijace „Banjica“ koja se sastoji od izgradnje 4 privremena objekta sa 18 lokala, prema njihovom sporazumu od 03.08.1990. godine. Drugotuženi je izgradio i prodao trećetuženom lokal broj ... površine 19,44 m2, ugovorom u kome je konstatovano da lokal ima status privremenog objekta do izmene DUP u skladu sa rešenjem SO Voždovac o davanju na korišćenje gradskog građevinskog zemljišta od 21.09.1989. godine i od 07.11.1989. godine. Kupac je obavezan da dostavi dokaz da je zaključio ugovor sa JKP „Gradske pijace“ o regulisanju međusobnih odnosa povodom obavljanja privredne delatnosti na pijaci „Banjica“. Status privremenog objekta je konstatovan i ugovorom o pribavljanju poslovnog prostora od 01.04.1991. godine kojim su četvrtotuženi i petotuženi pribavili lokal broj ..., površine 19,44 m2. Njima je potvrdom od 27.04.2017. godine data saglasnost za uknjižbu. Isti su takav lokal prodali ĐĐ iz ... ugovorom pod Ov .../..., koga je nasledila šestotužena, između ostalog i u pravu svojine na lokalu broj ... površine 19,44 m2 na lokaciji pijaca „Banjica“ u Beogradu. Šestotužena je ugovorom od 30.07.2009. godine overenim pod Ov .../... prodala tužiocu lokal broj ... inicijalno površine 19,44 m2, a kako je prodavac isti lokal proširila, to ima površinu 52,88 m2 i sastoji se od zatvorenog dela površine 34,31 m2 i terase od 18,47 m2. Dozidani deo je sagrađen bez saglasnosti nadležnog državnog organa. Na parcelama su izgrađeni postojeći objekti i pijačni plato. Sve parcele su upisane kao gradsko građevinsko zemljište u javnoj svojini Grada Beograda, odnosno državnoj svojini Republike Srbije.

Kod takvog činjeničnog stanja zaključak sudova je da šestotuženi nije mogao na tužioca da prenese pravo svojine u većem obimu od onog koji je imao, a to je svojina na lokalu od 19,44 m2, a da nema pravnog osnova po kome bi tužilac mogao postati nosilac prava svojine na celokupnom objektu u površini od 52,88 m2. Sudovi pri tom smatraju da nema mesta parcijalnom utvrđenju prava svojine na lokalu, i zbog toga što nema dokaza da li je u trenutnom stanju objekta moguća identifikacija inicijalno sagrađenog dela objekta, dok tužilac ne traži utvrđenje prava svojine u idealnom delu. U pogledu zahteva za utvrđenje da tuženi nema pravo da od tužioca naplaćuje zakup za objekat – lokal br. ..., pored ostalih razloga za odbijanje navodi i da su tužilac i prvotuženi u poslovnom odnosu i prema Ugovoru od 01.10.2009. godine koji ima pravnu prirodu ugovora o zakupu. Dalje, sudovi smatraju da nema osnova prema kome bi se tužiocu moglo utvrditi pravo korišćenja na predmetnom zemljištu, niti pravo svojine. Za bitan razlog ističu da tužilac, niti njegovi pravni prethodnici nisu stekli pravo korišćenja na zemljištu na osnovu odluke nadležnog organa, a da se bespravnom gradnjom objekta ne može steći pravo korišćenja na zemljištu koje graditelju nije dato na zakoniti način na korišćenje. Nema osnova za sticanje prava svojine održajem.

Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane sudova u donošenju iznetih zaključaka o uslovima da se utvrdi pravo korišćenja na zemljištu i uslovima za sticanje svojine na osnovu ugovora i održajem, na celom objektu odnosno njegovom dozidanom delu i zemljištu. Materijalno pravo na koje revident ukazuje, kojim je uređeno sticanje prava svojine odnosno prava korišćenja, kao ni pitanje prava na zakupninu, ne iziskuje novo tumačenje prava, ujednačavanje sudske prakse, niti razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa, ili u interesu ravnopravnosti građana. Eventualna pogrešna primena materijalnog prava, na šta se svode razlozi revizije, sama po sebi nije osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije. Revident u prilog navodima o potrebi ujednačavanja sudske prakse ne ukazuje na suprotne revizijske odluke u istoj ili sličnoj činjenično-pravnoj situaciji. Naprotiv, razlozi pobijane odluke nisu u suprotnosti sa pravnim stavom izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda (da izgradnja privremenog objekta, što je predmetni, ne vodi ostvarenju prava svojine na zemljištu ni po osnovu gradnje, ni po osnovu održaja). Na osnovu iznetog, ovaj sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku da se izuzetno dozvoli revizija radi odlučivanja o pravilnosti primene materijalnog prava u donošenju pobijane presude.

Stoga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženih podneo tužbu 28.12.2016. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 1.000.000,00 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 8.110,58 evra.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić