Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 746/2025
22.01.2026. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca „AA“, ..., Republika ..., čiji je punomoćnik Nikola Pantić, advokat u ..., protiv tuženog „CPR Impex“ doo Beograd, čiji je punomoćnik Branislav Tomašev, advokat u ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4033/24 od 10.07.2025. godine, u sednici održanoj 22.01.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tuženog, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4033/24 od 10.07.2025. godine, kao neosnovana.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1308/2022 od 12.12.2023. godine, u stavu I izreke, odbijen je zahtev tuženog da tužilac predujmi iznos od 2.000.000,00 dinara radi obezbeđenja troškova postupka. U stavu II obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 4.366.595 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. U stavu III obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 1.621.170,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4033/24 od 10.07.2025. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu. Odbijen je i zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postpuka, učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se paušalno ukazuje revizijom tuženog. Revizijskim navodom tuženog kojim se osporava pravni subjektivitet tužioca ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 9. ZPP, zbog koje se ne može izjaviti revizija u skladu sa odredbom člana 407. stav 1. tačka 1, 2. i 3. ZPP. Ipak, Vrhovni sud napominje da je tužilac u toku postupka dostavio potvrdu Privredne komore u Istanbulu o delatnosti tužioca kao privrednog društva, sa pečatom Apostille, prevedeno na srpski jezik, a tužilac tu ispravu nije osporio ili doveo u sumnju na pravno valjan način.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca i tuženog zaključen je Ugovor o pristupanju dugu dana 08.07.2021. godine, kojim je tuženi pristupio dugu koji je dužnik „Tehnoremont“ doo iz Temerina imao prema ovde tužiocu kao poveriocu. Pre navedenog ugovora, zaključen je Ugovor o priznanju duga i jemstvu dana 28.06.2021. godine između tužioca kao poverioca, privrednog društva „Tehnoremont“ doo iz Temerina kao dužnika i BB kao jemca. Navedenim ugovorom konstatovano je, odnosno dužnik je priznao da ima dug prema poveriocu, ovde tužiocu, u iznosu od 3.496.000 evra uz pripadajuću kamatu i obavezao se da poveriocu isplati iznos od 4.276.595 evra najkasnije do 30.06.2021. godine, a ukoliko to ne učini u ostavljenom roku treba da plati dodatnih 90.000 evra kao poresku obavezu koju je poverilac platio u ... . To je dug kom je tuženi pristupio kao jedini osnivač dužnika, što je konstatovano u članu 3. Ugovora pristupanju dugu. U navedenom Ugovoru je sadržana odredba da poverilac može zahtevati ispunjenje bilo od dužnika, bilo od tuženog kao pristupioca dugu. Prema članu 4. Ugovora, ugovor se smatra zaključenim kada ugovorne strane razmene putem elektronske pošte potpisane i skenirane primerke ovog ugovora. U toku postupka je na osnovu pisanih dokaza i nalaza veštaka za informacione tehnologije utvrđeno da su parnične stranke razmenile primerke ugovora putem elektronske pošte i da se na istima nalaze svojeručni potpisi ugovornih strana, ali ne u formi kvalikovanog elektronskog potpisa.

Na temelju tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su utvrdili da je Ugovor o pristupanju dugu u svemu pravno valjan te da postoji obaveza tuženog kao pristupioca dugu da tužiocu izmiri postojeće, dospelo potraživanje. Nižestepeni sudovi nalaze da je Ugovor o pristupanju dugu zaključen na način predviđen odredbom člana 4. Ugovora, razmenom elektronskih pisama sa primercima potpisanog ugovora. Stanovišta su da činjenica da potpisi nisu kvalifikovani elektronski potpisi nije od značaja, imajući u vidu da su skenirani svojeručni potpisi ugovornih strana i da je ugovor poslat na e-mail adresu zakonskog zastupnika tuženog, koji je na kraju Ugovora naveden kao potpisnik istog. Stoga je primenom odredbi člana 451. i 148. ZOO tuženi obavezan da tužiocu izmiri dug u iznosu utvrđenom u odredbi člana 1. tačka 10. Ugovora o pristupanju dugu od 4.366.595 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Vrhovni sud nalazi da su odluke nižestepenih sudova donete pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Neosnovan je revizijski navod tuženog da tužilac nije dokazao postojanje Ugovora o pristupanju dugu iz razloga što ugovor nije snabdeven kvalifikovanim elektronskim potpisima ugovornih strana pa kao takav predstavlja kopiju dokumenta u smislu Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju. U konkretnom slučaju, Ugovor o pristupanju dugu je između parničnih stranaka zaključen na način predviđen odredbom člana 4. tog ugovora i to razmenom putem elektronske pošte, potpisanih i skeniranih primeraka ugovora. Utvrđena je činjenica da je tužilac poslao tuženom mail sa predmetnim Ugovorom o pristupanju dugu kao prilogom i to na adresu zakonskog zastupnika tuženog, te da je sa mail adrese zakonskog zastupnika tuženog, BB tužiocu poslat mail sa navedenim Ugovorom kao prilogom. Veštačenjem je utvrđeno da je elektronsko pismo koje je tuženi poslao tužiocu autentično. Takođe je utvrđeno da razmenjeni primerci ugovora sadrže skenirane svojeručne potpise ugovornih strana. Iz tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi izvode pravilan zaključak da je ugovor zaključen i da je proizveo svoje pravno dejstvo.

Nasuprot revizijskom navodu tuženog, odsustvo kvalifikovanih elektronskih potpisa na ugovoru ne utiče na njegovu pravnu valjanost. Odredba člana 451. ZOO ne zahteva pisanu formu za zaključenje ugovora o pristupanju dugu, a forma koju su parnične stranke predvidele za zaključenje ugovora u odredbi člana 4. je u svemu ispoštovana. Osim toga, tuženi ni u toku postupka, ni u reviziji nije sporio postojanje ugovornog odnosa sa tužiocem već je ukazivao na formalne nedostatke ugovora koji ga čine nevažećim. Bez uticaja je i revizijski navod tuženog da je ugovor u ime tužioca zaključen od strane neovlašćenog lica. Pravilno nižestepeni sudovi nalaze da odnos između tužioca i njegovih punomoćnika predstavlja njihov interni odnos i da on za tuženog nije od značaja. U slučaju da je ugovor u ime tužioca zaključio njegov punomoćnik bez njegovog ovlašćenja to bi davalo pravo tužiocu da taj ugovor naknadno odobri ili ne odobri. Tužilac je upravo na osnovu navedenog Ugovora o pristupanju dugu podneo tužbu u ovoj parnici. Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tuženog i našao da su bez uticaja na pravilnost pobijane odluke drugostepenog suda.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Kako tuženi nije uspeo u postupku po reviziji odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, kao u stavu drugom izreke.