Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. S pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku predložio je da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

U konkretnom slučaju Vrhovni sud je ocenio da je posebna revizija tuženog izuzetno dozvoljena, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, dana 15.04.2024. godine u ... je došlo do oštećenja vozila „Škoda“ ... ... godište, broj šasije ..., registarskih oznaka ...-..., čiji je korisnik tužilac. Za nastalu štetu isključivo je odgovoran osiguranik tuženog. Tužilac je popravio predmetno vozilo u ..., vlasnika AA, preduzetnika iz ... . Za popravku vozila preduzetnik je ispostavio račun .../... sa prilogom (specifikacijom delova sitnog i potrošnog materijala), na iznos od 910.380,00 dinara, od čega se na PDV odnosi iznos od 151.730,00 dinara. Iznos od 758.650,00 dinara je u vansudskom postupku tužilac isplatio tuženom 10.06.2024. godine. Utuženi iznos od 151.730,00 dinara odnosi se na PDV koji je, prema činjeničnom utvrđenju, tužilac platio preduzetniku koji je auto popravio.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi obrazlažu da se naknada štete dosuđuje u iznosu koji je potreban da se materijalna situacija oštećenog dovede u stanje u kom bi bio da nije bilo štetnog događaja a da u slučaju oštećenja stvari i njene popravke naknada štete predstavlja iznos potreban za popravku stvari, da je pravo tužioca da štetu popravi u ovlašćenom servisu koji je kao poreski obveznik dužan da izračuna i zaduži kupca porezom na dodatu vrednost, da je obračunati PDV deo novčanog iznosa koji je potreban za popravku nastale štete što znači da je u smislu odredbe člana 23. Zakona o porezu na dodatu vrednost, te odredbi člana 897, 901. do 902, 929. i 940. Zakona o obligacionim odnosima tuženi u obavezi da navedeni iznos plati tužiocu.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Među strankama nije sporno da je tuženi osiguravač vozila kojim je naneta šteta tužiocu te da je nastupio osigurani slučaj koji za posledicu ima obavezu tuženog da isplati naknadu iz osiguranja. Sporna je visina ove obaveze u delu koji se odnosi na porez na dodatu vrednost (PDV).

Obaveza osiguravača iz ugovora o osiguranju jeste da oštećenom licu, odnosno osiguraniku, isplati naknadu iz osiguranja. Nadalje, u imovinskom osiguranju visina naknade zavisi od: 1. visine nastale štete, 2. osigurane sume i 3. vrednosti stvari, pa se ne može iz osiguranja dobiti više nego što iznosi šteta ali u granicama sume osiguranja i najviše do vrednosti stvari. To dalje znači da svaki od navedena tri elementa može biti gornja granica naknade iz osiguranja, a da sama naknada može biti i niža od tih vrednosti. Kada je u pitanju prvi navedeni limit – visina štete – to znači da ona može iznositi onoliko koliko je stvarni ekonomski teret oštećenog, ovde tužioca.

Tužilac jeste platio PDV serviseru, što proizlazi iz utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, nižestepeni sudovi zanemaruju odredbu člana 29. Zakona o porezu na dodatu vrednost kojom je propisano u stavu 1. tač. 1. da obveznik nema pravo na odbitak prethodnog poreza po osnovu nabavke, proizvodnje i uvoza putničkih automobila, motocikala, motocikala sa bočnim sedištem, tricikala, četvorocikala, jahti, čamaca i vazduhoplova, objekata za smeštaj tih dobara, rezervnih delova, goriva i potrošnog materijala za njihove potrebe, iznajmljivanje, održavanje, popravki i drugih usluga koje su povezane sa korišćenjem ovih prevoznih sredstava, kao i dobara i usluga koji su povezani sa korišćenjem objekata za smeštaj tih dobara, u stavu 2. da izuzetno iz stava 1. tačka 1. ovog člana obveznik ima pravo na odbitak prethodnog poreza, ako prevozna sredstva i druga dobra koristi isključivo za obavljanje delatnosti: 1) prometa i iznajmljivanja navedenih prevoznih sredstava i drugih dobara; 2) prevoza lica i dobara ili obuku vozača za upravljanje navedenim prevoznim sredstvima.

Dakle, lica koja se bave prometom, iznajmljivanjem prevoznih sredstava, prevoza lica ili obuku vozača (rentakar preduzeća, preduzeća za obuku vozača, taksi prevoznici ...), imaju pravo na odbitak prethodnog poreza (odbitni PDV) za troškove popravke i održavanja vozila, pa čak i kada je ono u lizingu, pod uslovom da se vozilo koristi isključivo za obavljanje delatnosti taksi prevoza.

Budući da tužilac, kao taksi prevoznik u sistemu PDV-a (što nije bilo sporno a istaknuto u podnesku tužioca od 24.01.2025. godine), na osnovu zakona ima pravo da iznos PDV-a iskazan na računu za popravku vozila upotrebi kao poreski odbitak (prethodni porez) i time umanji svoju obavezu prema državi, taj iznos poreza za njega ne predstavlja trošak odnosno ekonomski teret. Dakle ispostavljeni račun za popravku, u delu PDV- ne utiče na umanjenje njegove imovine. Shodno tome, ugovorna obaveza tuženog osiguravajućeg društva, u konkretnom slučaju, ograničena je na iznos vrednosti popravke bez PDV-a. Priznavanjem prava na isplatu PDV-a koji tužilac istovremeno može povratiti kroz poreski sistem, tužilac bi ostvario imovinsku korist koja prevazilazi obim njegove stvarne obaveze nastale popravkom vozila, što je protivno prirodi ugovora o osiguranju i načelu da naknada iz osiguranja ne može biti izvor zarade. U više svojih odluka Vrhovni Kasacioni sud, sada Vrhovni sud, je obrazložio da kada šteta u visini pdv nije pretpljena ona se ne isplaćuje (Rev 4746/2020. ...)

Sledom rečenog proizilazi da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom odredbe člana 165. stav 2, te su tuženom dosuđeni troškovi za sastav revizije sa PDV-om, budući da je punomoćnik advokat dostavio dokaz da je evidentiran kao dužnik poreza na dodatu vrednost. Troškovi na ime takse nisu dosuđeni, jer nisu opredeljeni.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković