Navodi revizije kojima se upućuje na apsolutno bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku učinjenu pred prvostepenim sudom, i istu povredu postupka pred drugostepenim sudom, nisu dozvoljeni u smislu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Neosnovano revident ukazuje da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 1 a u vezi člana 396. Zakona o parničnom postupku tako što je drugostepeni sud propustio da ceni sve navode žalbe. Revident zanemaruje odredbu člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku u kojoj je navedeno da, ako se presudom žalba odbija, sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom kao i primenu materijalnog prava. U konkretnom slučaju upravo se radi o navedenom, a to je i ukazano na strani 4 pobijane odluke, u stavu drugom.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete zbog pada vrednosti akcija subjekta privatizacije „Krušik akumulatori“ AD koje su u vlasništvu tužioca do kog je, prema navodima tužbe, došlo nezakonitim postupanjem tužene.

Prema činjeničnom utvrđenju od strane prvostepenog suda tužilac, čiji je raniji naziv bio ''Euro Balkan Corporation“ DOO, kao kupac društvenog kapitala, sa Agencijom za privatizaciju je zaključio ugovor o prodaji kapitala metodom javne aukcije broj 1-827/07339-1/01, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov .../... od 04.06.2007. godine kojim je kupio društveni kapital subjekta privatizacije „Krušik akumulatori“ DOO iz Valjeva. Navedenim ugovorom predviđena je, između ostalih, obaveza kupca (tužioca) da u periodu od pet godina od dana zaključenja ugovora obezbedi kontinuitet poslovanja i poštovanje svih prava zaposlenih, te da će se ugovor smatrati raskinutim ako kupac ne ispunjava navedene obaveze. Petogodišnji period je istekao sa 04.06.2012. godine. Agencija za privatizaciju je u januaru 2013. godine konstatovala da je tužilac izvršio sve ugovorne obaveze, te je doneto rešenje od 02.04.2013. godine kojim se prenose sopstvene akcije subjekta privatizacije „Krušik akumulatori“ na tužioca kao kupca kapitala. Međutim, nakon proteka pet godina uočene su nepravilnosti koje su se odnosile na obavezu kupca u pogledu isplate minimalnih zarada u periodu trajanja privatizacije. Usled toga je nakon isteka petogodišnjeg perioda vršena provera isplate minimalnih zarada u periodu privatizacije, od januara 2010. godine do maja 2012. godine. Utvrđeno je da se tužilac kao većinski vlasnik nije starao o isplati minimalnih zarada i da je subjekt privatizacije svoju obavezu isplate minimalnih zarada ispunio tek nakon intervencije Agencije, u naknadno ostavljenim rokovima. U tom postupku naknadne kontrole Agencija je 28.03.2014. godine donela odluku kojom poništava odluku od 29.01.2013. godine u delu kojim se konstatuje da je kupac dostavio dokaz o isplati zarada ne nižih od zakonom utvrđenog iznosa minimalne zarade za period od dana potpisivanja ugovora zaključno sa zaradom za maj 2012. godine, i rešenje o prenosu sopstvenih akcija subjekta privatizacije na tužioca od 02.04.2013. godine. O tome je tužioca i subjekta privatizacije obavestila dopisom od 03.04.2014. godine. Rešenjem Agencije od 29.07.2015. godine poništeno je rešenje kojim je stavljeno van snage rešenje o prenosu sopstvenih akcija od 02.04.2013. godine i konstatovano da rešenje o prenosu sopstvenih akcija subjekta privatizacije „Krušik akumulatori“ AD Valjevo na tužioca, od 02.04.2013. godine, ostaje na snazi.

Polazeći od navedenih utvrđenih činjenica, prvostepeni sud zaključuje da zahtev za naknadu štete nije osnovan budući da je za postojanje štete potrebno da postoji umanjenje imovine na strani oštećenog, štetna radnja, kao i uzročno posledična veza. Obrazlaže da nije dokazano da je šteta nastala radnjama Agencije ili tužene. Obrazlaže i da je Agencija sprovodila kontrolu postupka privatizacije što je njena osnovna delatnost, da je kontrola nastavljena u cilju otklanjanja nepravilnosti koje su uočene nakon proteka petogodišnjeg perioda ali da potiču iz perioda postupka privatizacije, da poslovanje samog subjekta odnosno njegove poslovne odluke nisu bile predmet kontrole već je kontrolisana isplata minimalnih zarada, te da navedeno nije moglo uticati na poslovanje subjekta privatizacije. Smatra da nije od značaja konstatacija Ministrastva privrede da je Agencija propustila da zaključi aneks ugovora u pogledu isplate minimalne zarade i donese zaključak o ponavljanju postupka kontrole budući da između tih radnji i nastale štete nema uzročno posledične veze. Navode tužioca o stvorenom utisku nedefinisane, sporne, vlasničke strukture smatra irelevantnim ukazujući da je promena vlasničke strukture po svojoj prirodi dugogodišnji proces a da je poslovanje subjekta privatizacije i nakon prodaje društvenog kapitala bilo loše i bez prihoda.

Drugostepeni sud prihvata činjenično utvrđenje i materijalnopravni zaključak prvostepenog obrazlažući da su docnije uočene nepravilnosti nastale u periodu privatizacije, da je Agencija isključivo sprovodila kontrolu postupka privatizacije a ne poslovnih odluka te da nije dokazana uzročna veza između postupanja Agencije odnosno tužene i smanjenja obima poslovanja samog subjekta privatizacije, te posledično štete na strani tužioca.

Revizijom tužioca osporava se ovakav zaključak nižestepenog suda.

Revident ukazuje da prvo obaveštenje o ostavljanju naknadnog roka nosi datum 20.06.2012. godine, odnosno nekoliko dana posle okončanja petogodišnje kontrole, da je pokretanje kontrole pred sam istek ugovorenog petogodišnjeg perioda usmeren na nanošenje štete subjektu privatizaciju odnosno tužiocu kao njegovom kupcu što, kako se dodatno ističe, ukazuje na nameru tuženog. Navodi da se zanemaruje da je kontrola bila desetomesečna, ističe da je postupanjem Agencije za privatizaciju onemogućeno subjektu kapitala da aktivno učestvuje na tenderu za nabavku akumulatorskih baterija, da je Ministarstvo privrede konstatovalo da je Agencija propustila da obavezu u pogledu isplata zarada definiše kroz aneks ugovora a da nije ni obavestila tužioca o ponavljanjeu postupka. Smatra da je došlo do povrede ugovorne obaveze jer je kontrola vršena nakon isteka petogodišnjeg perioda, da je ona trajala sve do 03.07.2015. godine što je dovelo do pada vrednosti akcija. Način na koji je kontrola vršena upravo ukazuje na nezakonitost. Najzad, ukazuje i da nije bilo zakonskog osnova da se u dokaznom postupku ceni nalaz i mišljenje sudskog veštaka od 07.06.2021. godine jer je zbog tog nalaza ukinuta ranije doneta odluka a da je pobijana odluka suprotna prihvaćenom, dopunskom nalazu i mišljenju veštaka.

Vrhovni sud ne prihvata navode revizije.

Za Vrhovni sud nije prihvatljiv navod revidenta da je pokretanje kontrole pred sam istek petogodišnjeg perioda usmereno jedino na nanošenje štete subjektu privatizacije. Životno je nemoguće da se kontrola ispunjenja trajnih ugovornih obaveza sprovede pre nego što period u kom se one ispunjavaju ne istekne, pa s tim u vezi Agencija i nije mogla kontrolisati isplatu minimalnih zarada radnika, do kraja petogodišnjeg perioda, pre nego što taj period istekne. Kada je u pitanju navod žalbe kojim ukazuje na nameru, Vrhovni sud ukazuje da takva namera, prema činjeničnom utvrđenju, ničim nije dokazana.

Netačno revident ukazuje da je kontrola pokrenuta zbog neplaćenih minimalnih zarada za oktobar 2012. godine, što je nakon isteka 5 godina od dana zaključenja ugovora. Iz činjeničnog utvrđenja prvostepenog suda, koje je u skladu sa izveštajem Ministarstva privrede od 25.03.2014. godine na koje se revident poziva, proizilazi da se kontrola odnosila na period od januara 2010. godine do maja 2012. godine, dakle pre isteka petogodišnjeg perioda.

Bez uticaja je navod revizije da je Ministarstvo privrede, na strani 9 izveštaja, konstatovalo da je Agencija propustila da obavezu staranja o isplati minimalnih zarada definiše kroz aneks ugovora, a nakon izmena Zakona o privatizaciji (u skladu sa noveliranom odredbom člana 41. stav 1. tačka 6a). Naime, ugovor je zaključen dana 04.06.2007. godine u vreme važenja Zakona o privatizaciji (Sl. glasnik RS br. 38/01, 18/03 i 45/2005) koji, u toj verziji, nije sadržao odredbu prema kojoj se ugovor raskida ako kupac, ni u naknadnom roku, ne isplati u celini minimalne zarade zaposlenima u subjektu privatizacije i pripadajuće doprinose, za period od najmanje devet meseci u toku kalendarske godine. Ovaj raskidni razlog uveden je izmenama Zakona o privatizaciji (Sl. glasnik RS br. 123/2007) od 26.12.2007. godine, koje su u primeni od 03.01.2008. godine, tako što je dodat u čl. 41 st. 1 pod tač. 6a. Međutim, članom 29 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (Sl. glasnik RS br. 123/2007) predviđeno je da postupci privatizacije započeti do dana stupanja na snagu tog zakona okončaće će po odredbama ovog zakona. Proizilazi da nezavisno od toga da li je ugovor aneksiran ili ne, po samom zakonu stoji obaveza kupca da se stara o isplati minimalnih zarada u periodu privatizacije. Osim toga, kupac je bio u obavezi da se u skladu sa Aneksom 1, koji je sastavni deo ugovora, stara o pravima zaposlenih. Pravo na minimalnu zaradu je Međunarodna organizacija rada regulisala Konvencijom broj 131 o utvrđivanju minimalnih plata s posebnim osvrtom na zemlje u razvoju, čiji je naša zemlja potpisnik, a Konvencija je ratifikovana („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori broj 14/82). Prema ovoj Konvenciji minimalne nadnice imaće zakonsku snagu i neće se moći smanjivati. Minimalna zarada je u našem zakonodavstvu regulisana odredbama Zakona o radu u članu 111 st. 1. koji propisuje da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardne učinke i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Dakle, radi se o zakonskim obavezama subjekta privatizacije sa jedne strane (po odredbama Konvencije i Zakona o radu) i obavezi kupca društvenog kapitala da se stara o njihovom ispunjenju u smislu odredbe čl. 41a st. 1 tač. 6a Zakona o privatizaciji. Mišljenje Ministarstva privrede da je nakon izmena Zakona o privatizaciji Agencija trebalo da sačini izmene ugovora ne vezuje ovaj sud niti utiče na uspostavljenu zakonsku obavezu.

Nezavisno od navedenog, Vrhovni sud smatra da je kontrolu poštovanja odredbi ugovora o privatizaciji Agencija morala, sa pažnjom dobrog stručnjaka, okončati pre nego što je donela rešenje od 02.04.2013. godine o prenosu sopstvenih akcija subjekta privatizacije „Krušik akumulatori“ AD Valjevo, na kupca kapitala. Dalje, rešenje Agencije moglo je biti poništeno samo pod uslovima i na način propisan tada važećim Zakonom o upravnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 33/97, 31/2001 i „Službeni glasnik RS“ broj 30/2010), koji u glavi HVI reguliše i naročite slučajeve poništavanja, ukidanja ili menjanja rešenja. Nema dokaza da je neki od tih postupaka sproveden, a o poništaju odluke Agencije za privatizaciju od 29.01.2013. godine (kojom je prihvaćeno izvršenje ugovornih obaveza kupca) tužilac je upoznat „obaveštenjem''.

Međutim, tužilac nije dokazao da je zbog ovakvog postupanja nastala šteta u njegovoj imovini, odnosno nije dokazao uzročnu vezu između umanjenja vrednosti akcija i takvog postupanja, što ukazuju i nižestepeni sudovi. Pravilno konstatuju nižestepeni sudovi da je Agencija preduzimala radnje usmerene na kontrolu postupka privatizacije a ne poslovnih aktivnosti i odluka subjekta privatizacije. Pritom, iz utvrđenih činjenica proizilazi i da je fabrika radila jer je, kako je utvrđeno, isporučila baterije za migove. Nije dokazano da je subjekt privatizacije onemogućen da učestvuje na tenderu akumulatorskih baterija, kako se navodi u reviziji prvi put, a u toku postupka nisu dostavljeni dokazi o tome kada je tender raspisan, pa ni uslovi istog, niti dokazi da je zbog tadašnjih aktivnosti Agencije i Ministarstva privrede subjekt privatizacije sprečen da učestvuje. Tužilac nije dokazao tvrdnje iznete u tužbi o tome da je takvo postupanje uticalo na proizvodnju i da je onemogućio ekonomsko finansijsku konsolidaciju subjekta privatizacije. Pritom, sam tužilac je u podnesku od 22.6.2021. godine (strana 81 spisa) naveo da smatra da je irelevantan poslovni gubitak subjekta privatizacije.

Najzad, suprotno navodima revizije, takva uzročna veza ne proizilazi ni iz nalaza i mišljenja veštaka, osnovnog i dopunskog, koji su izvedeni u toku postupka. U ovom delu Vrhovni sud ističe da se navodima revizije da prvostepeni sud „nije imao pravo“ da ceni osnovni nalaz veštaka ukazuje na relativno bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 1. a u vezi člana 229. stav 2. Zakona o parničnom postupku, učinjenu pred prvostepenim sudom, što nije dozvoljen revizijski razlog. Nezavisno od navedenog Vrhovni sud nalazi za potrebnim da ukaže da je osnovni nalaz sačinjen po zadatku suda koji je dat u svemu u skladu sa predlogom tužioca iz podneska od 18.02.2021. godine (strana 60 spisa). Dalje, tačno navodi revident da je dopunskim mišljenjem utvrđeno da je došlo do pada vrednosti akcija subjekta privatizacije koje poseduje tužilac, i to u vremenskom periodu od 04.05.2012. godine do 03.07.2015. godine za 158.922.935,64 dinara. Radi se o razlici vrednosti akcija na dan 31.12.2011. godine i 31.12.2014. godine dobijenoj tako što je vrednost kapitala (u iste dane) podeljena brojem izdatih (nelikvidnih) akcija. Tačno je i to da je prvostepeni sud prihvatio ovakav nalaz i mišljenje veštaka. Ipak, ovako utvrđena visina iznosa za koji je pala cena akcija ne isključuje obavezu tužioca da dokazuje uzročnu vezu. Dakle, nalazom veštaka nije utvrđena uzročno-posledična veza. Štaviše, u osnovnom nalazu koji je, kako je napred navedeno, sačinjen upravo po predlogu samog tužioca, veštak je jasno naveo na strani 2. u prvom stavu da će se subjekt privatizacije „Krušik akumulatori“ AD u daljem teksu nalaza označavati kao AD, da je nalaz baziran na finansijskim izveštajima AD (subjekta privatizacije) za 2011. godinu, polugodišnjem izveštaju za 2012. godinu, finansijskom izveštaju za 2013. godinu i finansijskom izveštaju za 2014. godinu, da je u napomenama uz finansijske izveštaje AD (subjekta privatizacije) za 2013. godinu isto kao i u napomenama za izveštaje za 2014. godinu navedeno isto obrazloženje - da je poslovanje društva izloženo isključivo redovnim tržišnim rizicima poslovanja koji su u prethodnom periodu uključivali uticaj globalne ekonomske krize na domaće tržište i partnere, relativno velika pomeranja u kursevima i vrednostima valuta i generalno pojačana konkurencija, te da u narednom periodu ne očekuju dodatne promene u ovim rizicima i nastajanju novih pretnji. Obrazložio je i da nižu vrednost kapitala u odnosu na vrednost kapitala u 2011. godini su uticale i revalorizacione rezerve, neraspoređeni dobitak iz ranijih godina ali i neraspoređeni gubici i nepokriveni gubitak iz tekućih i ranijih godina. Dakle jasno je da je do pada knjigovodstvene vrednosti (nelikvidnih) akcija, došlo usled pada vrednosti kapitala subjekta privatizacije ali nije dokazano da je do pada vrednosti kapitala subjekta privatizacije došlo radnjama ili propuštanjem Agencije odnosno tužene.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, ali je našao da su bez uticaja na odluku.

Sledom rečenog proizilazi da je odluka pravilna, pa je revizijski sud primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković