Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije izjavljene na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Pobijanom drugostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu plati naknadu koju tužilac naplaćuje od pravnog ili fizičkog lice koje pruža usluge fotokopiranja uz naknadu. Naknada koja je predmet tužbenog zahteva uređena je odredbom člana 39. stav 5. Zakona o autorskom i srodnim pravima, koja propisuje da u slučaju umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili sličnom tehnikom, pored prava na naknadu iz stava 1. ovog člana, autor ima pravo i na naknadu od pravnog ili fizičkog lica koje pruža usluge fotokopiranja uz naknadu. Prema zaključku nižestepenih sudova, bitne činjenice za nastanak prava na ovu naknadu jesu: da postoji umnožavanje autorskih dela fotokopiranjem ili sličnom tehnikom, te da ovo umnožavanje vrši pravno ili fizičko lice koje pruža uslugu fotokopiranja uz naknadu. Kako tužilac nije dokazao da je tuženi umnožavao autorska dela fotokopiranjem, to su nižestepeni sudovi zaključili da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije i da nema osnova da se tuženi obaveže na plaćanje predmetne naknade.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. ZPP. Privredni apelacioni sud je u svojim odlukama zauzeo stav da za nastanak obaveze plaćanja posebne naknade nije dovoljna samo činjenica postojanja fotokopir aparata u objektu tuženog, već je, nasuprot revizijskim navodima tužioca, potrebno da se dokaže da je tuženi fotokopiranjem umnožavao primerke objavljenog autorskog dela (Pž 5514/19 od 04.02.2019. godine, Pž 3567/19 od 21.05.2020. godine, Pž 3293/20 od 04.02.2021. godine i druge odluke kao i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Prev 357/21 od 08.07.2021. godine, Prev 442/20 od 08.10.2020. godine, Prev 513/2020 od 12.11.2020. godine i druge). Stoga ukazivanje revidenta na različitu sudsku praksu nije od uticaja. Tužilac se u reviziji poziva na odluke Privrednog apelacionog suda u kojima je navodno drugačije odlučeno o predmetrnom pravnom pitanju, ali ih ne prilaže.

Revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava i povredi javnog interesa ne predstavljaju razlog za izjavljivanje posebne revizije. Ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 371. stav 1. ZPP, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom, takođe nije razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije.

To su razlozi na osnovu kojih je, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužioca, u skladu sa odredbom člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 485. ZPP.

Prema odredbi člana 485. ZPP, revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 08.04.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 4.580,00 dinara. Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke ne dostiže zahtevani revizijski cenzus, sledi da je revizija tužioca nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković