Rešenjem Vrhovnog suda Prev 131/23 od 23.05.2023. godine, ukinuta je presuda Privrednog apelacionog suda Pž.br.4502/22 od 19.10.2022 godine u stavu dva i tri izreke i predmet je u tom delu vraćen drugostepenom sudu, na ponovno suđenje.

Po održanoj raspravi Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž 4205/23 od 25.04.2024. godine kojom je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 11119/21 od 07.02.2022. godine u delu stava I izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 24.332.810,27 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom

- na iznos od 652.464,62 dinara počev od 11.01.2016. godine do isplate

- na iznos od 660.863,76 dinara počev od 11.02.2016. godine do isplate

- na iznos od 564.315,96 dinara počev od 11.03.2016. godine do isplate

- na iznos od 657.005,83 dinara počev od 11.04.2016. godine do isplate

- na iznos od 695.223,50 dinara počev od 11.05.2016. godine do isplate

- na iznos od 754.709,25 dinara počev od 11.06.2016. godine do isplate

- na iznos od 880.899,73 dinara počev od 21.07.2016. godine do isplate

- na iznos od 949.483,03 dinara počev od 11.08.2016. godine do isplate

- na iznos od 1.010.154,94 dinara počev od 21.09.2016. godine do isplate

- na iznos od 975.517,08 dinara počev od 21.10.2016. godine do isplate

- na iznos od 852.538,09 dinara počev od 21.11.2016. godine do isplate

- na iznos od 718.228,77 dinara počev od 11.12.2016. godine do isplate

- na iznos od 721.896,01 dinara počev od 11.01.2017. godine do isplate

- na iznos od 657.273,79 dinara počev od 11.02.2017. godine do isplate

- na iznos od 601.128,07 dinara počev od 11.03.2017. godine do isplate

- na iznos od 686.589,60 dinara počev od 11.04.2017. godine do isplate

- na iznos od 721.494,39 dinara počev od 16.05.2017. godine do isplate

- na iznos od 710.861,50 dinara počev od 21.06.2017. godine do isplate

- na iznos od 797.283,29 dinara počev od 11.07.2017. godine do isplate

- na iznos od 921.878,58 dinara počev od 11.08.2017. godine do isplate

- na iznos od 953.253,53 dinara počev od 11.09.2017. godine do isplate

- na iznos od 873.773,16 dinara počev od 11.10.2017. godine do isplate

- na iznos od 677.372,38 dinara počev od 11.11.2017. godine do isplate

- na iznos od 529.074,29 dinara počev od 11.12.2017. godine do isplate

- na iznos od 570.917,52 dinara počev od 11.01.2018. godine do isplate

- na iznos od 613.124,92 dinara počev od 11.02.2018. godine do isplate

- na iznos od 364.754,66 dinara počev od 16.03.2018. godine do isplate

- na iznos od 387.020,52 dinara počev od 11.04.2018. godine do isplate

- na iznos od 427.342,14 dinara počev od 11.05.2018. godine do isplate

- na iznos od 430.795,63 dinara počev od 21.06.2018. godine do isplate

- na iznos od 550.230,66 dinara počev od 16.07.2018. godine do isplate

- na iznos od 564.426,14 dinara počev od 11.08.2018. godine do isplate

- na iznos od 595.089,19 dinara počev od 11.09.2018. godine do isplate

- na iznos od 547.106,75 dinara počev od 11.10.2018. godine do isplate

- na iznos od 427.033,80 dinara počev od 11.11.2018. godine do isplate

- na iznos od 631.685,19 dinara počev od 20.12.2018. godine do isplate, kao

i u stavu II izreke i obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 954.028,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članovima 383. stav 3. i 384. ZPP učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Predlaže da se odluka preinači eventualno ukine.

U odgovoru na reviziju tuženi je osporio osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda. Predložio je da se revizija, kao neosnovana, odbije.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz činjeničnost stanja utvrđenog na raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac je u periodu 2016–2018. godine ispostavljao tuženom mesečne račune za uslugu korišćenja aerodromske infrastrukture, najpre pod nazivom „komercijalno korišćenje platforme“, a zatim kao „pristup servisnim i pomoćnim servisnim saobraćajnicama“. Utvrđeno je da tuženi, kao privredno društvo čija je pretežna delatnost ketering, koristi aerodromsku infrastrukturu tužioca za snabdevanje vazduhoplova hranom i pićem, odnosno da koristi službeni prolaz „E“ radi ulaska svojih vozila na aerodrom. Tužilac je dostavio mesečne specifikacije prolaza vozila i cenovnike važeće u vreme takvog prolaska, kojima su propisane naknade za pristup aerodromskim instalacijama. Tuženi koristi infrastrukturu tužioca neprekidno od 2006. godine, iako između stranaka nije zaključen formalan pisani ugovor. Tvrdnju da ovu uslugu vrši isključivo za potrebe svog osnivača „Air Serbia“ a.d. Beograd i da osnivač već plaća istu naknadu, tuženi nije dokazao.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je stanovišta da postoji osnov tužbenog zahteva jer između stranaka postoji trajan i kontinuiran odnos u kome tužilac omogućava pristup aerodromskoj infrastrukturi, a tuženi koristi istu za obavljanje svoje delatnosti, pri čemu je visina naknade utvrđena javnim cenovnicima koji su tuženom poznati. Zaključuje da između stranaka postoji ugovorni odnos u smislu člana 130. Zakona o vazdušnom saobraćaju, te da tuženi ima obavezu plaćanja naknade za korišćenje aerodromske infrastrukture u skladu sa članom 130. stav 4. istog zakona.

Međutim, kako je tuženi osporio i visinu tužbenog zahteva, kako je sporio valjanost dokaza koje je tužilac dostavio ukazujući da evidencija prolazaka vozila tuženog preko službenog prolaza „E“, (dostavljena na CD-u zbog obimnosti), predstavlja jednostrani akt tužioca sa jedne strane, ali i da sadrži brojne nepravilnosti (indentične registarske oznake za različita vozila, tabele sa ukupnim brojem prolaza bez pojedinačnih zapisa i različite cene za ista vozila), sa druge, drugostepeni sud smatra da je za razjašnjenje spornih činjenica, koje se odnose na visinu, bilo neophodno izvesti dokaz veštačenjem, da do zaključenja rasprave tužilac takav dokaz nije predložio te da visina tužbenog zahteva nije dokazana. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud, pozivajući se na odredbu člana 231. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, potvrđuje prvostepenu presudu.

Revizijom tužioca se osporava izneto stanovište drugostepenog suda. Revident ukazuje da drugostepeni sud nije ponovio dokaze koji su već izvedeni niti dokaze čije je izvođenje prvostepeni sud odbio kako bi pravilno utvrdio činjenično stanje. Ističe da je na pitanje suda precizno i direktno odgovorio da predlaže „dokaze sa ročišta pred prvostepenim sudom u februaru 2022. godine, u vezi sa ukidajućom odlukom Vrhovnog suda“. Na ročištu od 07.02.2022. godine predložio je, između ostalog, veštačenje na okolnost visine duga ali i saslušanje svedoka. Te dokazne predloge prvostepeni sud je odbio. Iz navedenog sledi da je drugostepeni sud morao da izvede dokaz veštačenjem. Ukazuje i da je tuženi prekludiran u isticanju razloga zbog kojih osporava visinu tužbenog zahteva.

Revizija nije osnovana.

Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije primio nikakve nove dokaze tuženog niti je zasnovao odluku na činjenicama koje nisu bile predmet raspravljanja pred prvostepenim sudom, pa nema povrede člana 372. ZPP.

Ne može se prihvatiti navod revizije da je tuženi prekludiran u isticanju razloga osporavanja visine tužbenog zahteva. Visina tužbenog zahteva bila je osporena još na pripremnom ročištu. Činjenica da u predsudskom postupku tuženi nije posebno osporavo visinu, vraćajući fakture uz obrazloženje da za njihovo ispostavljanje nema pravnog osnova, ne sprečava da istu osporava u postupku po tužbi. Pritom, uz inicijalni akt dostavljene su fakture, bez specifikacija i lista na koje se fakture pozivaju, pa nije bilo ni moguće da se one (specifikacije vozila i lista) posebno cene i ospore. Na pripremnom ročištu sporio je da su usluge uopšte izvršene što u odsustvu pisanog ugovora kojim bi se regulisala količina usluge stvara obavezu tužioca da dokaže koje usluge i u kojoj količini je izvršio. Na ročištu pred prvostepenim sudom, u ponovljenom postupku, tužilac jeste dostavio specifikacije i liste i predložio veštačenje ali je prvostepeni sud predlog odbio nalazeći da tužilac nije učinio verovatnim da bez svoje krivice ove dokaze nije predložiti ranije, kako nalaže odredba čl. 398 ZPP (obrazloženo na 10. strani prvostepene presude).

U postupku pred drugostepenim sudom tuženi je dao jasne razloge o osporavanju specifikacija navodeći, npr. da je za iste registarske oznake tužilac navodio različite tipove vozila. U takvoj situaciji na tužiocu je bio teret dokazivanja količina izvršenih usluga sa jedne strane, i da su fakture sačinjene u skladu sa istim sa druge.

Odredbama člana 384. stav 5. i 6. ZPP propisano je da stranke na ročištu drugog stepena mogu iznositi činjenice i predlagati dokaze iz žalbe, kao i dokaze koje je sud prvog stepena odbio. Dakle, raspravno načelo definisano u odredbi čl. 7 ZPP, kao dominantan metod za utvrđivanje činjenične građe, ima svoju primenu i u postupku pred drugostepenim sudom što znači da stranka predlaže dokaze koje bez svoje krivice nije mogla da predloži ranije u smislu čl. 372 i čl. 384 st. 5 ZPP ili dokaze koje je sud u prvostpenom postupku odbio u smislu čl. 384 st. 6 istog propisa. Samo u pojedinim procesnim situacijama, u smislu čl. 7 st. 3 a u vezi čl. 3 st. 3 ZPP sud može, odrediti izvođenje dokaza po službenoj dužnosti. U konkretnom ne radi se o takvoj situaciji, niti se ukazuje da stranke idu za tim da raspolažu pravima kojima ne mogu raspolagati.

Predlog za izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko- finansijske struke bio je odbijen od strane prvostepenog suda. U postupku pred drugostepenim tužilac je podneskom od 18.04.2024. godine predložio izvođenje pisanih dokaza koji su prvostepenom sudu dostavljeni na ročištu održanom 07.02.2022. godine a na raspravi od 25.04.2024. godine, na pitanje suda, izneo je da nema drugih dokaznih predloga osim čitanja pisanih dokaza koji se nalaze u spisima predmeta.

Prema članu 231. stav 1. i 2. ZPP, svaka stranka je dužna da dokaže činjenice na koje se poziva radi ostvarenja svog zahteva. Tužilac je u ovom sporu imao teret dokazivanja kako osnova potraživanja (činjenice da je tuženi koristio infrastrukturu), tako i visine potraživanja (obim korišćenja i visinu naknade) što nije dokazao.

Zaključuje se da nije bilo pogrešne primene materijalnog prava jer je drugostepeni sud pravilno primenio pravila o teretu dokazivanja.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković