Protiv drugostepene presude tuženi - protivtužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Iz sadržine revizije proizilazi da pobija deo drugostepene presude kojim je potvrđena prvostepena presuda u delu stava šestog izreke, kao i deo kojim je preinačena prvostepena presuda u stavovima sedmom, devetom i desetom izreke, te obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove celog postupka. Predložio je da Vrhovni sud preinači nižestepene presude i odbije tužbeni zahtev za isplatu 75.536.504,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i preinači drugostepenu presudu u delu odluke o protivtužbenom zahtevu te potvrdi prvostepenu presudu u tom delu.

U odgovoru na reviziju, tužilac - protivtuženi je osporio osnovanost revizijskih razloga i tačnost navoda revizije.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog - protivtužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revident ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tuženog osnovan je odlukom Radničkog saveta pravnog prethodnika tužioca ŽTP Beograd, donetom 22.03.1972. godine. Osnovan je kao OOUR radi obavljanja špediterskih poslova u unutrašnjem i međunarodnom saobraćaju, a shodno odluci o osnivanju osnivač je za početak poslovanja obezbedio i neophodne prostorije za poslovanje u zgradi ŽTP Beograd, u ul. Nemanjina br. 6, kao i u stanicama u kojima će novoosnovana OOUR osnovati poslovnice i predstavništva. Međusobne odnose po osnivanju, regulisali su različitim samoupravnim sporazumima zaključivanim od 15.05.1974. do 10.10.1990. godine. Poslednjim je tužilac dao saglasnost tuženom za korišćenje poslovnog prostora u skladu sa Odlukom ŽTP Beograd.

U takvim okolnostima, tužilac je sa tuženim, 27.12.2007. godine zaključio Ugovor o davanju u zakup poslovnog prostora i zemljišta br. 14/08-737, i to: poslovnog prostora, koji se nalazi na više lokacija u Beogradu (stanica Beograd kancelarije površine 131 m2 i magacin površine 1037 m2, Nemanjina br. 6 kancelarije, kuhinja, sanitarni čvor i hodnik površine 432,04 m2) u Mladenovcu (stanica Mladenovac kancelarije površine 125 m2 i lokomotivska hala površine 297 m2) i zemljišta koje se nalazi u Beogradu na lokaciji stanica Beograd površine 676,80 m2 i Beograd - ranžirna stanica, površine 80 m2. U ugovoru je, između ostalog, konstatovano da je tuženi oslobođen plaćanja zakupa. Tuženi se obavezao da po ispostavljenim fakturama tužiocu plaća samo obračunati porez na dodatu vrednost i da tužiocu naknadi troškove za PTT, električnu energiju, komunalne i sve druge usluge, koje se odnose na zakupljene prostore i pripadajuće zemljište. Ugovor je zaključen na određeno vreme - do okončanja privatizacije tuženog, a najkasnije do 31.12.2008. godine. U postupku privatizacije tuženog koji se odvijao paralelno sa ugovorom o davanju u zakup poslovnog prostora i zemljišta, zakupljene nepokretnosti nisu bile predmet procene imovine tuženog. Postupak privatizacije tuženog okončan je 15.07.2008. godine. Okončanjem tog postupka ispunjen je ugovoreni raskidni uslov pa je ugovor o zakupu prestao da važi. Tuženi zakupljene poslovne prostorije i zemljište nije napustio po nastupanju raskidnog uslova. Tužilac je predlagao zaključenje novog ugovora pod komercijalnim uslovima, a tuženi je odgovarao predlogom da mu se korišćenje zakupljenih prostorija omogući pod istim uslovima kao i ranije. Izričito je odbijao zaključenje ponuđenog ugovora. Tužilac je, kako u vreme zaključenja ugovora o zakupu tako i u celokupnom periodu na koji se tužbeni zahtev odnosi, u katastru nepokretnosti bio upisani kao korisnik nepokretnosti datih u zakup a koje su u svojini Republike. Kao korisnik nepokretnosti u javnoj svojini tužilac je, u skladu sa svojim ovlašćenjima, od 2008. godine i kasnije zaključno sa 2015. godinom, usvajao programe poslovanja na koje je bila data saglasnost njegovog osnivača Republike Srbije. U istim je predviđeno ostvarivanje prihoda i izdavanjem u zakup železničkih objekata na atraktivnijim lokacijama, odnosno prihodom od zakupnina zemljišta i građevinskih objekata. Zakupnina je regulisana cenovnicima tužioca od kojih su jedni predviđali uslove zakupa za tužiočeva zavisna društva, a drugi komercijalne cene za ostale zakupce. Republika Srbija, umešač u postupku, potvrdila je da je tužilac kao korisnik nepokretnosti ovlašćen da vodi spor po tužbi kakva je podneta.

Visina naknade koja je predmet tužbenog zahteva, obračunata prema priloženim cenovnicima tužioca za 2008, 2009, 2010, 2011. i 2012. godinu a za period od 15.07.2008. godine pa do prestanka korišćenja, utvrđena iz nalaza i mišljenja veštaka, iznosi 75.536.504,25 dinara. Obračunata od dana podnošenja tužbe pa do isteka perioda označenog u tužbi kao perioda korišćenja, naknada iznosi 44.871.734,30 dinara.

Nalazeći da je istaknuti prigovor zastarelosti neosnovan a da je ugovor o zakupu, zaključen 27.12.2007. godine, punovažan, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 219. ZOO obavezao tuženog da plati tužiocu naknadu za korišćenje objekata i zemljišta i to za period od dana podnošenja tužbe do izlaska iz poslovnih prostorija tužioca, obračunatu u iznosu od 44.871.734,30 dinara. Prema obrazloženju prvostepenog suda, tužilac se tokom postupka izjasnio da tuženi nepokretnosti ne koristi počev od 01.01.2016. godine, izuzev kancelarije, kuhinje, sanitarnog čvora i hodnika na delu kat. parcele broj 964 KO Savski venac, Nemanjina broj 6, Beograd, ukupne površine 405,04 m2 koje ne koristi od 30.11.2009. godine i lokomotorske hale na delu kat. parc br. 528/39 KO Mladenovac, stanica Mladenovac, ukupne površine 297 m2 koju ne koristi od 15.11.2012. godine. Tuženi do zaključenja glavne rasprave nije pružio relevantne dokaze da je prestao sa korišćenjem nepokretnosti pre navedenog perioda. Prvostepeni sud smatra da je ugovor o zakupu prestao sa danom podnošenja tužbe 02.03.2011. godine čime je tužilac iskazao volju za njegovim prestankom. Deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu za korišćenje za period od 15.07.2008. godine pa do dana utuženja, obračunatu u iznosu od 30.664.769,95 rsd, kao neosnovan, odbija.

Drugostepeni sud prihvata činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda. Dodatno obrazlaže da pismena sačinjena od strane komisije tuženog a bez dokaza o tome koja konkretna lica su bila članovi tih komisija, pa i bez odluke o imenovanju članova komisije, nisu veorodostojan dokaz o činjenici da je tuženi na dan kada su ta pismena sačinjena zaista prestao sa korišćenjem nepokretnosti koje se u njima navode. Ukazuje i to da su zapisnici (o iseljenju) protivrečni navodima samog tuženog i izvedenim dokazima i da činjenica korišćenja nepokretnosti nije utvrđena samo na osnovu faktura koje je tužilac ispostavljao tuženom, već i na osnovu ostalih dokaza, ali i navoda tuženog koji je po otpočinjanju postupka isticao da je i po isteku ugovora nastavio da koristi nepokretnosti. Prema zaključku drugostepenog suda, pravilno je veštačenjem utvrđena visina naknade primenom cenovnika tužioca, prema godinama korišćenja. Usled navedenog, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je tuženi obavezan na plaćanje cene zakupa za period od utuženja do iseljenja iz poslovnih prostorija tužioca.

Kada je u pitanju sporedno potraživanje koje se odnosi na isti period, obrazlaže da je naknada obračunata zaključno sa danom prestanka korišćenja svake pojedine nepokretnosti, da počev od utuženja do prestanka upotrebe ukupno iznosi 44.871.734,30 dinara od čega se na korišćenje lokomotorske hale, stanica Mladenovac u periodu 02.03.2011. - 15.11.2012. godine (od kada je tuženi ne koristi) odnosi 1.202.677,55 dinara a za ostale ostale nepokretnosti 43.669.056,75 dinara za period 02.03.2011. (dan podnošenja tužbe) - 31.12.2015. godine. Smatrajući da tuženi jeste nesavesni sticalac i da zakonsku zateznu kamatu duguje od dana sticanja a ne i za period pre toga, a da se kao dan sticanja može uzeti datum sa kojim je obračunata naknada, zaključuje da tužiocu na iznos od 43.669.056,75 dinara kamata pripada od 31.12.2015. godine, a na iznos od 1.202.677,55 dinara od 15.11.2012. godine, do isplate. Za period pre navedenog presudu prvostepenog suda preinačuje i zahtev za kamatu odbija.

Dalje, drugostepeni sud smatra da je, u pogledu dela kojim je tužbeni zahtev delimično odbijen, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Prema obrazloženju drugostepenog suda, tužilac je po nastupanju raskidnog uslova jasno, u više navrata, manifestovao volju za nastavkom poslovnog odnosa ali prema novoponuđenim, komercijalnim uslovima, tj. uz plaćanje zakupnine. Pozivao je tuženog da, u suprotnom, oslobodi prostorije i zemljište. S obzirom na navedeno smatra nepravilnim zaključak prvostepenog suda da je, usled neprotivljenja tužioca, ugovor od 27.12.2017. godine prerastao u novi ugovor neodređenog trajanja pod istim uslovima kao prethodni, koji je trajao do jednostranog otkaza učinjenog od strane tužioca podnošenjem tužbe. Posledično, tuženi je i u periodu od 15.07.2008 godine - kada je prestao da važi ugovor o zakupu, pa do dana podnošenja tužbe, nepokretnosti tužioca koristio bez osnova pa, kako drugostepeni sdu zaključuje, tuženi duguje naknadu za koristi koje je stekao. Stoga preinačava prvostepenu presudu i tužiocu dosuđuje iznos od 30.664.769,95 dinara, saglasno nalazu i mišljenju veštaka, na ime naknade za period od prestanka ugovora do dana utuženja. Na ovaj iznos, prema zaključku drugostepenog suda, tužiocu pripada zakonska zatezna kamata od dana podnošenja tužbe, u skladu sa čl. 214 ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Naime, u skladu sa Ugovorom o zakupu poslovnih prostora i zemljišta od 27.12.2007. godine, za koji ugovor je postojala saglasnost vlasnika nepokretnosti, tužilac je predao tuženom, kao zakupcu a svom zavisnom društvu, taksativno navedene nepokretnosti u javnoj svojini, čiji je bio knjižni korisnik, na određeno vreme, tj. do okončanja postupka privatizacije tuženog. Tuženi je za period trajanja ugovora bio oslobođen obaveze plaćanja zakupnine s tim da je bio u obavezi da plaća prateće troškove. Pravo na beneficiju neplaćanja zakupnine priznato mu je do okončanja postupka privatizacije odnosno za period u kom je poslovao kao zavisno društvo tužioca sredstvima u javnoj svojini, kako pravilno obrazlaže drugostepeni sud.

Tuženi je i nakon okončanja postupka privatizacije - 15.07.2008. godine, kada je ugovor o zakupu 27.12.2007. godine, prema ugovornoj volji stranaka, prestao da proizvodi pravno dejstvo, koristio predmetne nepokretnosti. Koristio ih je bez pravnog osnova. U vezi sa navedenim, a nasuprot navodima revidenta, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilac prilikom svake komunikacije sa tuženim, posle prestanka predmetnog ugovora, na jasan i nedvosmislen način iskazao svoje neslaganje sa daljim korišćenjem nepokretnosti koje su bile predmet zakupa od strane tuženog a da mu je nudio zaključenje novog ugovora o zakupu pod komercijalnim uslovima. Revident je, sa tim u vezi, u reviziji ukazivao na to da tužilac nije podneo tužbu za smetanje poseda, niti tužbu radi iseljenja tuženog. O tome se izjasnio drugostepeni sud pravilno navodeći da protivljenje tužioca nije moralo da podleže određenoj formi ili da bude kvalifikovano podnošenjem tužbe. Bitno je da je jasno iskazano. Dalje, s obzirom da se radilo o zakupu nepokretnosti u režimu javne svojine to nije bilo mesta primeni člana 596. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da kad po proteku vremena za koje je ugovor o zakupu bio zaključen zakupac produži da upotrebljava stvar a zakupodavac se tome ne protivi, smatra da je zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i prethodni. Posle okončanja postupka privatizacije, tuženi je izgubio svojstvo korisnika javnih sredstava. Tužilac, sa druge strane, nije imao ovlašćenje da posle nastupanja raskidnog uslova zaključi nov ugovor o zakupu pod istim uslovima kao prethodni pa ni na način predviđen članom 596. ZOO. Tuženi zanemaruje to da je članom 8. stav 2. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 53/95, 3/96 - ispr., 54/96, 32/97 i 101/2005 - dr. zakon) propisano da o davanju na korišćenje, odnosno u zakup, nepokretnosti koje koriste državni organi i organizacije odlučuje Vlada Republike Srbije. Članom 8a. stav 2. istog zakona je propisano da o pribavljanju i davanju na korišćenje, odnosno u zakup, kao i o otkazu ugovora o davanju na korišćenje, odnosno u zakup i stavljanju hipoteke na nepokretnosti koje koriste javne službe iz člana 1. tačka 2) ovog zakona, odlučuje organ javne službe utvrđen zakonom, odnosno statutom javne službe, uz saglasnost Direkcije. Takva saglasnost je postojala za zaključenje Ugovora od 27.12.2007. godine, što proizilazi iz neosporenih navoda umešača na strani tužioca u ovom postupku. Međutim, privatizacijom tuženog, koja je okončana 15.07.2008. godine, navedeni ugovor je prestao da važi, nakon čega je tuženi izgubio povlašćen status. Kako je tužilac u vreme važenja Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije bio javno preduzeće, čiji je jedini osnivač Republika Srbija i kako je tuženi posle privatizacije izgubio povlašćeni status, nesporno je da bi nov ugovor o zakupu predmetnih nepokretnosti morao biti zaključen pod komercijalnim uslovima uz saglasnost Direkcije, odnosno da bi produženje ugovora od 27.12.2007. godine prećutnom saglasnošću volja ugovornih strana bilo protivno prinudnim propisima. Osim toga, odredba Zakona o obligacionim odnosima iz člana 596. ZOO ne može se primeniti jer je tokom postupka utvrđeno da se tužilac decidno protivio daljem nastavku korišćenja predmetnih nepokretnosti. Stoga je pravilno drugostepeni sud izveo i zaključak o neosnovanosti protivtužbenog zahteva.

Sledom napred navedenog pravilno je drugostepeni sud dosudio tužiocu naknadu u iznosu od 30.664.769,95 dinara za period pre utuženja. U vezi sa navedenim, neosnovano revident ponavlja žalbene navode kojima osporava dosuđenu visinu naknade ukazivanjem da nije bilo mesta primeni cena iz cenovnika tužioca s obzirom da se radi o cenama koje su objavljene, koje je tužilac primenjivao i prema kojima se ima obračunati ušteđeni izdatak tuženog, za koliko se tuženi jeste obogatio. Pritom, pravilno drugostepeni sud zaključuje da se restitutivni zahtev temelji na ideji da neosnovano stečenu korist ne treba definitivno da zadrži njen sticalac, već treba da je vrati onome čija je ili na čiji je račun stečena, tj. kome je namenjena, dakle na ideji o zabrani neosnovanog obogaćenja. U pitanju su nepokretnosti koje se nalaze u režimu javne svojine, za njihov zakup cena je predviđena posebnim cenovnicima tužioca sačinjenim u skladu sa programom poslovanja, uz saglasnost vlasnika tih nepokretnosti. Kako pravilno drugostepeni sud obrazlaže, korist koju je tuženi ostvario u utuženom periodu jednaka je izdatku koji nije platio, a koji bi po redovnom toku stvari platio upravo prema cenama iz cenovnika tužioca. Navedeni iznos bi moralo platiti i treće lice kome bi predmetne nepokretnosti bile date u zakup, da je tuženi iste ispraznio od lica i stvari odmah nakon prestanka Ugovora o zakupu od 27.12.2007. godine. Na taj iznos pravilno je dosuđena kamata, pravilnom primenom materijalnog prava.

Sledom svega navedenog, neosnovana je revizija tuženog - protivtužioca, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković