Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se ukazuje u reviziji odnose se na postupak pred prvostepenim sudom i vezane su za izvođenje dokaza i utvrđivanje činjeničnog stanja, iz kojih razloga se ne može pobijati pravnosnažna drugostepena presuda. Nisu osnovani revizijski navodi da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer je suprotno tvrdnji tužilaca, drugostepeni sud odgovorio na sve bitne žalbene navode i obrazložio razloge odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke (a na strani tužene njen pravni prethodnik „Vojvođanska banka“ ad) su bile u poslovnim odnosima po različitim pravnim poslovima, pa su tako dana 15.05.2020. godine zaključili ugovor o izdavanju bankarske garancije broj 0042502075742/192/2020, a potom dana 31.07.2020. godine i ugovor o kreditu broj 00-421-0610500.0/KP2020/2604. Ugovor o izdavanju bankarske garancije zaključio je prvotužilac kao nalogodavac, ostali tužioci učestvovali su kao jemci platci, a u skladu sa ugovorom svi tužioci predali su banci menice kao sredstvo obezbeđenja plaćanja dospelih obaveza po ugovoru. Ugovor o kreditu zaključen je u uslovima pandemije virusa Korona, na osnovu Ugovora o garanciji Republike Srbije za kreditiranje privrede sa ciljem ublažavanjem negativnih posledica pandemije bolesti Kovid 19 izazvane virusom SARS-COV-2 (koji je zaključen između banke, Ministarstva finansija Republike Srbije i Narodne banke Srbije dana 14.05.2020. godine u skladu sa Uredbom o utvrđivanju garantne šeme kao mera podrške privredi za ublažavanje posledica pandemije Kovid 19 izazvane pomenutim virusom). Banka, davalac kredita je prvotužiocu, kao korisniku kredita odobrila kredit za obrtna sredstva u visini od 17.500.000,00 dinara, i to kao zanovljeni kredit u smislu Uredbe i Ugovora o garanciji, tj. kao zamenu postojećih iznosa potraživanja banke po osnovu ranije zaključenog Ugovora o višenamenskoj liniji 00-429-1000061.0/OL2019/52101 od 14.06.2019. godine, u iznosu koji je predstavljao ukupno potraživanje banke dospelo do 31.12.2020. godine, a obračunato na dan potpisivanja ugovora. U članu 15. ugovora, ugovoreno je da banka ima pravo na otkaz ugovora i prevremenu naplatu kredita i pre isteka ugovorenog roka, iz taksativno pobrojanih razloga, među kojim i u slučaju docnje korisnika kredita duže od 5 dana za bilo koju obavezu iz ugovora. Istoga dana kada je zaključen prethodno navedeni ugovor, zaključeni su i Ugovori o jemstvu i to pojedinačno između banke i tužilaca drugog, trećeg i četvrtog reda. Tim ugovorima ovi tužioci su se kao jemci platci obavezali prema banci da će u celosti, na način i pod uslovima utvrđenim ugovorom o kreditu, solidarno ispuniti sve obaveze dužnika, a da banka ispunjenje može zahtevati bilo od jemca, bilo od jemaca i dužnika u isto vreme. Dodatno, svaki od tužilaca od drugog do četvrtog reda obavezali su se da banci predaju blanko menice. U periodu nakon zaključenja ugovora, tužioci nisu ispunjavali svoje ugovorne obaveze, pa je nakon upućenih poziva za izmirenje obaveze, tuženi proglasio kredit dospelim, popunio blanko menice na iznos utvrđene obaveze i inicirao postupak prinudnog izvršenja na osnovu verodostojnih isprava.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su primenom odredbi Zakona o obligacionom odnosima kojima je regulisana ništavost ugovora i Uredbe o utvrđivanju garantne šeme kao mera podrške privredi za ublažavanje posledica pandemije Kovid 19 izazvane pomenutim virusom, zaključili da sporni ugovori nisu ništavi, da su zaključeni u skladu sa zakonom, te da nije osnovan niti jedan razlog ništavosti na kojem su tužioci zasnovali svoj tužbeni zahtev.

Revizija tužilaca nije osnovana.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjeničnog stanje pravilno primenili materijalno pravo u skladu sa kojim je zaključen ugovor o kreditu.

Naime, u vreme zaključenja spornog ugovora o kreditu na snazi je bila Uredba o utvrđivanju garantne šeme kao mere podrške privredi radi ublažavanja posledica pandemije COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2, koja je važila od 16. aprila 2020. godine do donošenja Zakona o utvrđivanju druge garantne šeme kao mera dodatne podrške privredi usled produženog negativnog uticaja pandemije bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 („Službeni glasnik RS“, br. 40 od 22. aprila 2021, 129 od 28. decembra 2021.). Pravilno drugostepeni sud zaključuje da je navedenim podzakonskim aktom regulisan odnos između Republike Srbije i banaka u pogledu uslova, postupka, visine i načina obezbeđenja sredstava za izdavanje garancija Republike Srbije u vezi sa garantnom šemom definisanom ovom uredbom, kriterijumi, uslovi i način odobravanja kredita od strane banaka, izveštavanje, kao i druga pitanja od značaja za garantnu šemu kao meru podrške privredi nastalih usled pandemije bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2, sa ciljem povećanja likvidnosti privrednih subjekata. Date razloge u pogledu primene navedene Uredbe na sporne ugovorne odnose u svemu prihvata i Vrhovni sud, uključujući i stanovište da je zaključenjem ugovora o kreditu sa pozivom na citiranu Uredbu i uz garanciju države u skladu sa istom, bespredmetno pozivanje tužilaca da nisu ispunjavali uslove za zaključenje ugovora u skladu sa navedenom Uredbom.

Dalje je pravilan stav drugostepenog suda da je obligacioni odnos između korisnika kredita i banke regulisan opštim pravilima obligacionog prava i posebnih zakona kojim je uređeno poslovanja banaka i zaštita korisnika finansijskih usluga. Zato su neosnovani revizijski navodi da je drugostepeni sud selektivno primenjivao zakone na štetu tužilaca, jer su primenjene upravo one zakonske odredbe kojima je na imperativan način uređen obligacioni odnos zasnovan ugovorom o kreditu i bankarskoj garanciji, odnosno jemstvu. Stanje nužde manifestovano u lošoj finansijskoj situaciji prvotužioca kao korisnika kredita na koje se tužioci i u reviziji pozivaju, nema nikakvog značaja u kreditnim odnosima sa bankom. Banka kao finansijska institucija u sklopu svog redovnog poslovanja obavlja kreditne poslove sa klijentima kojima je kredit potreban, između ostalog i radi prevazilaženja stanja nelikvidnosti, pa stoga banka ne može biti niti nesavesna niti nepoštena kako to smatraju revidenti, ukoliko takvom licu odobri kredit. Banka je dužna da posluje u skladu sa imperativnim propisima kojima je regulisana monetarna politika, pa stoga nema uslova ni za primenu odredbe člana 141. Zakona o obligacionim odnosima kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. U tom smislu bespredmetni su svi revizijski navodi kojima se ukazuje da je prvostepeni sud odbio da utvrđuje finansijsko stanje prvotužioca kao korisnika kredita, o čemu je i drugostepeni sud dao jasne i obrazložene razloge.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković