Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4501/2023 od 26.09.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu II, IV, V i VI izreke. Odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Prema obrazloženju nižestepenih sudova, tuženi je na osnovu ugovora o pružanju usluga korišćenja servisa i arhivskog materijala „Tanjuga“, od 19.10.2018. godine, koji je zaključio sa JP „Tanjug“, koristio servis vesti, fotoservis, videoservis, arhivski materijal Javnog preduzeća „Tanjug“ uz mesečnu naknadu od 98.000,00 dinara sa PDV, a na osnovu aneksa tog ugovora od 27.01.2021. godine „Tanjug“ je ustupio prava i obaveze iz ugovora tužiocu, kao prijemniku, sa kojim ustupanjem se saglasio tuženi, kao korisnik usluga. u članu 2. Aneksa je određeno da će tužilac fakturisati tuženom naknadu propisanu članom 12. osnovnog ugovora i da je tuženi dužan da istu u celosti izmiruje tužiocu. Nižestepeni sudovi su utvrdili da tuženi ugovornu obavezu nije ispunio prema tužiocu u iznosu koji se potražuje u ovom postupku, a takođe su nižestepeni sudovi zaključili da nije osnovan prigovor kompenzacije, jer tuženi nema potraživanje neposredno prema tužiocu. Između JP „Tanjug“ i AA DOO Beograd bili su zaključeni ugovori o zajmu u periodu od jula do decembra 2018. godine, kojima je, između ostalog, bilo uređeno da ugovorne strane međusobna dugovanja i potraživanja zajmodavca i njegovih povezanih lica i zajmoprimca mogu izmiriti komepnzacijom.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Nižestepeni sudovi su na osnovu pravne prirode i sadržine ugovora kojim je zasnovan obligacioni odnos između tuženog i JP „Tanjug“, a potom i Aneksa ugovora kojim su prava iz ugovora prešla na tužioca, utvrdili da je tuženi u obavezi da isplati utuženo novčano potraživanje u smislu člana 262. Zakona o obligacionim odnosima. Sporno pravno pitanje na koje revident ukazuje kao razlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a koje se odnosi na to da li su i u kom obimu sa JP „Tanjug“ preneta prava i obaveze u pogledu sporne imovine na ovde tužioca, i prema kome treća lica koja imaju potraživanja i dugovanja prema JP „Tanjug“-u mogu ostvariti ta prava, ne može se kvalifikovati kao pitanje od opšteg interesa. Ovo iz razloga što se radi o konkretnom obligacionopravnom odnosu između tuženog i tužioca koji je uređen sadržinom njihovog ugovora i ugovora o prenosu prava sa JP „Tanjug“ na tužioca, i ne može se govoriti o opštosti takvog pitanja, niti u ovoj parnici generalno raspravljati o imovinskopravnim odnosima brisanog JP „Tanjug“. Eventualno pogrešna primena materijalnog prava na koje ukazuje revident sama po sebi nije razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije, jer nisu ispunjeni ostali uslovi propisani odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je podneo tužbu dana 28.02.2022. godine, a vrednost predmeta spora je 724.567,20 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka jer troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne troškove za odlučivanje o reviziji u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković