Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6423/23 od 07.02.2024. godine u stavu I izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i tuženih i potvrđena je navedena prvostepena presuda, ispravljena rešenjem od 31.10.2023. godine. U stavu II izreke odbijen je zahtev tužilaca i tužene Republike Srbije za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, u delu u kom je tužbeni zahtev odbijen, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

U delu u kom nije uspela u sporu, blagovremenu reviziju iz člana 404. Zakona o parničnom postupku izjavila je i tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije.

Vrhovni sud nije posebno cenio odgovor na reviziju tužilaca koju je dostavila tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije, iz razloga što je odgovor podnet od strane direktora Sektora za pravne poslove i ljudske resurse, a ne od strane punomoćnika advokata koji je u smislu odredbe člana 85. stav 6. Zakona o parničnom postupku jedini ovlašćen da zastupa stranku u postupku po vanrednim pravnim lekovima.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizija izjavljenih na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni sud nalazi da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, niti pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Najpre, u delu u kome se drugostepena presuda pobija revizijom tužene, pravnosnažno su obavezani tuženi da tužiocima naknade štetu u iznosima navedenim u izreci prvostepene presude. Prema utvrđenju nižestepenih sudova, odgovornost tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije postoji jer je svojim nepravilnim radom onemogućila isplatu potraživanja tužiocima utvrđena Socijalnim programom, te jer postoji uzročno-posledična veza izmeću nastale štete i rada organa, odnosno nečinjenja tužene, čime je došlo do umanjenja imovine tužilaca.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revizijski navodi ne predstavljaju relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije iz razloga što revident iznosi svoje tumačenje materijalnopravnih propisa na osnovu kojih je bio uređen položaj Agencije za privatizaciju i njena odgovornost za (ne)sprovođenje socijalnog programa utvrđenog Programom restrukturiranja prvotuženog, koji ne iziskuju novo tumačenje. Pozivanje revidenta na drugačiju sudsku praksu nižestepenih sudova povodom istovrsnih zahteva, nije od uticaja na dozvoljenost revizije kao posebne, imajući u vidu da je Vrhovni sud u većem broju odluka izneo svoj stav o odgovornosti Agencije za privatizaciju (odnosno prvotužene kao njenog pravnog sledbenika) u postupku restrukturiranja koji je sproveden nad Kompanijama „International CG“ i „Generalexport”, na kom stanovištu je i pobijana drugostepena odluka. Takođe, Vrhovni sud je u svojim odlukama izneo stanovište o zastarelosti istovrsnih potraživanja bivših zaposlenih prema tuženima, uključujući i pravni osnov na kom se ista zasnivaju, pa pravilnost primene materijalnog prava prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja u konkretnom slučaju ne predstavlja osnov za odlučivanje o reviziji kao posebnoj.

Takođe, ni navodi revizije tužilaca ne predstavljaju osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije. Nižestepeni sudovi su odbili tužbene zahteve tužilaca u 30,4% koliki je procenat namirenja potraživanja tužilaca u stečaju, dok su na dosuđeni iznos dosudili zateznu kamatu počev od 30.05.2009. godine kada su prodate imovinske celine iz kojih je potraživanje tužilaca trebalo biti namireno, pa do isplate. Imajući u vidu način presuđenja i razloge na kojima se zasniva pobijana presuda u ovom delu, Vrhovni sud nalazi da nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, budući da je Vrhovni sud takođe u većem broju odluka ukazivao na materijalnopravnu prirodu potraživanja bivših zaposlenih u kompanijama „International CG“ i „Generalexport” i novčanog namirenja u pokrenutim postupcima protiv Agencije i Republike Srbije, gde se mora voditi računa o procentu namirenja potraživanja tužilaca u stečajnim postupcima koji se vode nad privrednim društvima kako ne bi došlo do kumulacije novčanih iznosa koji bi tužioci primili.

Zato je na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljenih revizija primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i našao da revizije tužilaca i prvotužene nisu dozvoljene.

Prema odredbi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u konkretnoj pravnoj stvari podneta je 11.09.2015. godine. Najviša vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude po reviziji tužilaca iznosi 1.580,60 evra, a po reviziji prvotužene 3.619,20 evra.

Imajući u vidu da navedeni novčani iznosi ne prelaze zakonom propisani cenzus za dozvoljenost revizije u smislu citirane odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud zaključuje da izjavljene revizije nisu dozvoljene.

Iz navedenih razloga primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković