Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1559/24 od 20.06.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.74/11...10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanje sudske prakse u sporovima povodom primene pravila o poverilačkoj docnji i posledicama neispunjenja ugovora.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakonao parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su bili u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o kupoprodaji elektronskih konektora komponenti iz ponude tužioca od 01.12.2016. godine i to 20.000 komada elektronskih komponenti PIN-KON00000022 i 2.000 komada elektronskih komponenti KON0000000000716 po određenoj ceni i rokom isporuke. Tužilac je nakon prihvatanja ponude, kod inostranog dobavljača naručio robu za tuženog, istu uvezao i isporučio tuženom polovinu od ukupne količine uvezene robe i u momentu preuzimanja prve polovine robe tuženi je isplatio cenu, dok je ostatak robe odnosno drugu polovinu uvezene robe tužilac ostavio kod sebe na lageru. Drugu polovinu robe po ugovoru je trebalo da isporuči tuženom šest meseci nakon isporuke prve polovine robe, što je tužilac pokušao da učini 29.09.2017. godine putem kurirske službe, ali je tuženi odbio prijem pošiljke. Prema stanju u spisima predmeta, tuženi je učinio nespornim da je tužilac pokušao da isporuči robu na adresu tuženog, ali je tuženi odbio prijem.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključuje da tužilac nije isporučio predmetnu robu tuženom, za koju zahteva isplatu utuženog potraživanja, da nije dokazao da je preduzeo sve radnje da tuženom na adresi sedišta isporuči robu, a sam pokušaj isporuke ne predstavlja izvršenje obaveze tužioca kao prodavca prema kupcu, ovde tuženom. Obrazlaže da tužilac nije dokazao da je tuženom kao kupcu ikada stavio na raspolaganje predmetnu robu, na način da je istu transportovao i smestio u posed tuženog na adresu sedišta tuženog i da je imao mogućnost i da predmetnu robu preda u depozit suda i na taj način ispuni obavezu. Kako se predmetna roba i dalje nalazi u državini tužioca, to je zaključak prvostepenog suda da tuženi nije stekao svojstvo dužnika koji je u docnji sa ispunjenjem obaveze prema tužiocu u smislu plaćanja kupoprodajne cene. Dalje obrazlaže da u situaciji kada je tužilac predmetnu robu uputio tuženom, i tuženi odbio prijem predmetne robe u smislu člana 519. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac je imao mogućnost da raskine predmetni ugovor, što on nije učinio. Drugostepeni sud dodaje da tužilac utuženi iznos ne može potraživati ni po osnovu naknade štete usled raskida ugovora kako to smatra tužilac, iz razloga što u konkretnom slučaju nije ugovoren fiksni rok za ispunjenje obaveze da bi se ugovor smatrao raskinutim protekom roka, a pored toga, tužilac nije ispunio svoju obavezu da bi se mogao koristiti pravom na raskid ugovora zbog neispunjenja druge strane.

Revizija tužioca je osnovana.

Nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje nisu pravilno primenili materijalno pravo kojim je uređen ugovor o kupoprodaji i pravne posledice poverilačke docnje.

Naime, parnične stranke su obligacioni odnos zasnovale ugovorom o kupoprodaji robe – konektora određene vrste i količine. Prema ugovorenim uslovima tužilac je trebalo da navedenu robu pribavi od inostranog dobavljača, što je on i učinio, te da tuženom sukcesivno isporuči predmetne konektore. Prva količina je isporučena tuženom i ona među strankama nije sporna. Međutim, u vezi isporuke druge količine, nižestepeni sudovi daju pogrešan materijalnopravni kvalifikativ nespornoj činjenici da je tužilac pokušao isporuku preostale količine robe, a tuženi je odbio prijem. Navedeno je od suštinskog značaja za pravilnu primenu materijalnog prava iz razloga što je tužilac, kao prodavac, u obavezi da isporuči robu tuženom u vreme i na mesto predviđeno ugovorom (član 467. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), ali je tuženi pored obaveze plaćanja cene, takođe u obavezi da preduzme radnje potrebne da bi predaja uopšte bila moguća u smislu odredbe člana 519. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Štaviše, ako kupac bez opravdanog razloga odbije da preuzme stvar čija mu je predaja ponuđena na ugovoren ili uobičajen način i na vreme, prodavac može, ako ima osnovanog razloga da posumnja da kupac neće isplatiti cenu, izjaviti da raskida ugovor (stav 2.).

U konkretnom slučaju, iako revident na tome insistira u reviziji, iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je tužilac izjavio da raskida ugovor, a tužbeni zahtev koji je inicijalno bio usmeren na isplatu cene dodatno potvrđuje da tužilac zahteva ispunjenje ugovora. Tek tokom postupka tužilac je smanjio tužbeni zahtev zahtevajući utuženi iznos po osnovu naknade štete, ali budući da sud nije vezan pravni osnovom na kom tužilac zasniva tužbeni zahtev, već činjenicama utvrđenim tokom postupka, revizijski sud je stanovišta da takva okolnost ne utiče na činjenicu da ugovor između stranaka nije raskinut zbog neispunjenja. Dakle, kada tužilac nije raskinuo ugovor već tražio njegovo ispunjenje, a prethodno pokušao isporuku robe tako što ju je poslao na adresu tuženog, a tuženi odbio prijem, i izdao fakturu za tu količinu robe, to se onda ne može prigovoriti tužiocu da je mogao da raskine ugovor ili robu položi u sudski depozit, jer su to sve ovlašćenja tužioca kao prodavca kojima on može, ali ne mora da se koristi kao strana verna ugovoru.

Kako je tužilac preduzeo radnje radi isporuke preostale ugovorene količine robe, time što je robu poslao tuženom, a tuženi bez opravdanog razloga odbio da robu primi, tuženi je sprečio ispunjenje obaveze prodavca i time zapao u poverilačku docnju u smislu člana 325. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Posledica poverilačke docnje nije prestanak obaveze kupca da plati cenu, niti gubitak prodavčevog prava da i dalje zahteva ispunjenje ugovora. Dolaskom poverioca u docnju prestaje eventualna docnja dužnika i na poverioca prelazi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari, a poverilac je dužan da naknadi dužniku štetu nastalu usled docnje, kao i troškove daljeg čuvanja stvari, u smislu člana 326. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga se dalje držanje robe od strane tužioca ne može ceniti kao neispunjenje obaveze isporuke, već kao posledica poverilačke docnje tuženog, pri čemu se roba od tog momenta čuva za račun tuženog, na koga prelazi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari.

Iz navedenih razloga se ne može prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da tužilac nema pravo da zahteva isplatu cene zato što roba nije faktički isporučena, jer se pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje dolazi do zaključka da zbog poverilačke docnje u koju je zapao tuženi, tužilac ima pravo da zahteva isplatu ugovorene cene u skladu sa odredbama članova 262, 454. i 516. Zakona o obligacionim odnosima. Pritom, tuženi je odbio prijem isporuke robe na koju se odnosi tužbeni zahtev sa razloga da je nije naručio, dok je u postupku utvrđeno da među parničnim strankama jeste ugovorena i prodaja predmetne robe tuženom, i da u ovom postupku isplatu traženog iznosa nije uslovio isporukom robe. Obaveza tuženog na isplatu cene jeste dospela, na način iz odredbe člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima time što je tužilac pozvao tuženog na ispunjenje fakturom.

Sledom navedenog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio nižestepene presude, tako što je (krećući se u granicama postavljenog zahteva) obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 97.674,09 dinara, sa zateznom kamatom koju je tužilac tražio od 01.01.2020. godine do isplate, primenom odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je tužilac uspeo u sporu, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 153, 154, 163. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku preinačio i odluku o troškovima postupka tako što je obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 273.732,62 dinara, odnosno pojedinačno: iznos od 11.892,00 dinara na ime troškova po rešenju o izvršenju, iznos od 6.090,62 dinara na ime predujma troškova javnog izvršitelja, iznos od 54.000,00 dinara na ime sastava četiri obrazložena podneska, iznos od 144.000,00 dinara na ime zastupanja na osam održanih ročišta, iznos od 3.750,00 dinara na ime troškova prevoda dokumentacije, iznos od 27.000,00 dinara na ime sastava žalbe i iznos od 27.000,00 dinara na ime sastava revizije, sve u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tužiocu nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi prvostepenog i drugostepenog postupka, jer tužilac ove troškove nije opredelio po visini, u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Trošak u iznosu od 30.000,00 dinara na ime predujma za veštačenje, nije bio potreban za vođenje parnice, jer na osnovu njega nisu utvrđene činjenice od značaja za presuđenje, pa ovaj trošak nije dosuđen na teret tuženog, primenom odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković