U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Trgovinsko i proizvodno preduzeće Jugohemija AD Beograd – u stečaju, MB 07006195, čiji je punomoćnik Uroš Pantović, advokat u ..., protiv tuženih: 1) Delhaize Serbia DOO Beograd, MB 17569171, čiji je punomoćnik Jelena Korać, advokat u ..., 2) Delta Real Estate DOO Beograd, MB 17569180, čiji je punomoćnik Milica Glavaš, advokat u ..., 3) Preduzeće za proizvodnju mesnih proizvoda i konzervi Yuhor – Eksport AD Jagodina, MB 07606036, čiji je punomoćnik Milica Glavaš, advokat u ... i 4) Akcionarsko društvo za proizvodnju, spoljnu i unutrašnju trgovinu, turizam i usluge Invej Beograd, MB 06731678, čiji je punomoćnik Milica Glavaš, advokat u ..., radi regresa, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 12Pž 2528/24 od 26.06.2024. godine, u sednici veća održanoj 19.11.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tuženih se ODBIJA kao neosnovana u delu kojim se pobija presuda Privrednog apelacionog suda 12Pž 2528/24 od 26.06.2024. godine u stavu II izreke, kojim je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 1053/2022 od 01.03.2024. godine u stavu III izreke u usvajajućem delu za tužbeni zahtev kojim su obavezani tuženi da tužiocu na ime regresa plate glavni dug, svako po 19.526.787,50 dinara, dok se revizija USVAJA i UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda 12Pž 2528/24 od 26.06.2024. godine u delu stava II izreke u kojem je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 1053/2022 od 01.03.2024. godine u III stavu izreke u usvajajućem delu za tužbeni zahtev za zakonske zatezne kamate, u odnosu na sve tužene, i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, i u tom delu se predmet vraća Privrednom apelacionom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 29P 1053/2022 dana 01.03.2024. godine, kojom je u I stavu izreke odbio objektivno preinačenje tužbe istaknuto u podnesku tužioca od 22.12.2022. godine; u II stavu izreke odbio prigovor presuđene stvari, kao neosnovan; u stavu III izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da tužiocu na ime regresa plate ukupan iznos od 78.107.150,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2007. godine do isplate, i to prvotuženi iznos od 19.526.787,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2007. godine do isplate; drugotuženi iznos od 19.526.787,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2007. godine do isplate; trećetuženi iznos od 19.526.787,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2007. godine do isplate i četvrtotuženi iznos od 19.526.787,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2007. godine do isplate; u stavu IV izreke odbio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da tužiocu na ime regresa solidarno plate iznos od 38.140.925,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2007. godine do isplate, kao neosnovan i u V stavu izreke obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 454.482,04 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom 12Pž 2528/24 od 26.06.2024. godine u I stavu izreke odbio žalbu tužioca u celosti i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 10053/2022 od 01.03.2024. godine u IV stavu izreke; u II stavu izreke delimično odbio žalbe tuženih kao neosnovane i navedenu prvostepenu presudu potvrdio u stavu III izreke; u stavu III izreke delimično usvojio žalbu tuženih, prvostepenu presudu u stavu V preinačio tako što je obavezao tužioca da na ime troškova prvostepenog postupka plati prvotuženom 1.643.081,27 dinara, a drugo, treće i četvrtotuženom iznos od 3.647.419,22 dinara; u stavu IV izreke obavezao tužioca da na ime troškova drugostepenog postupka prvotuženom plati iznos od 932.280,00 dinara, a drugo, treće i četvrtotuženom iznos od 1.084.560,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude, tuženi su podneli dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobijaju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 10/2023 – dr zakon) i zaključio da je revizija tuženih neosnovana u delu kojim pobijaju pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu u usvajajućem delu za tužbeni zahtev za glavni dug, u odnosu na sve tužene, dok je revizija osnovana u delu kojim se pobija pravnosnažna presuda kojom je odlučeno o tužbenim zahtevu tužioca za zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnog duga, u odnosu na sve tužene.

U delu u kojem je revizija odbijena, pravnosnažna presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje određeno na bitne povrede odredaba parničnog postupka kojom bi pobijana presuda bila zahvaćena u tom delu.

Međutim, osnovano se revizijom ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku zbog kojih je u delu odluke o tužbenom zahtevu za zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnog duga drugostepena presuda ukinuta.

Prema razlozima drugostepene presude, tužilac je podneo tužbu 26.05.2017. godine zasnovanu na navodima da je 18.01.2006. godine zaključen ugovor o srednjoročnom kreditu broj 6046-0-01797 između Komercijalne banke AD Beograd kao davaoca kredita i Delta Star DOO Beograd kao korisnika kredita, a da su tuženi u svojstvu jemaca plataca garantovali za izvršenje ugovora od strane korisnika kredita, da je tim ugovorom korisniku odobren srednjoročni kredit u iznosu od 604.597.000,00 dinara, da je tužilac u periodu od 03.02.2006. godine do 01.10.2007. godine u svojstvu jemca-platca isplatio celokupan iznos glavnice sa pripadajućim kamatama u iznosu od 66.435.031,35 dinara, čime je postupio po obavezi jemca platca ispunjavajući obavezu i u ime ostalih jemaca plataca prema Komercijalnoj banci, pa je po odredbi člana 1018. i člana 1005. Zakona o obligacionim odnosima stekao pravo da od tuženih, kao jemaca plataca po istom kreditu, potražuje da mu isplate razliku između dela koji njega obavezuje i ukupno isplaćenog iznosa. Tužilac je naveo i da je kao jemac platio dospelo potraživanje, da je po nalogu osnivača plaćao obaveze po kreditu počev od 03.02.2006. do 05.03.2007. godine, najpre uplatom obaveza za kamatu, a od 04.04.2007. godine do 31.12.2007. godine i uplate glavnice, sa povremenim uplatama kamata. Od ukupno plaćenog iznosa odbio je iznos obaveze koja se odnosi na njega kao jemca placa i tužbenim zahtevom je tražio da se tuženi obavežu da mu solidarno isplate na ime regresa 583.130.653,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate. U razlozima presude dalje se navodi da je podneskom od 22.12.2022. godine tužilac precizirao tužbeni zahtev tako što je zahtevao da sud obaveže tužene da tužiocu na ime regresa plate ukupno 120.929.779,88 dinara, odnosno svaki po 30.232.444,97 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2007. godine do isplate.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, po ugovoru o srednjoročnom kreditu, kreditna partija broj 6046-0-01797 od 01.02.2007. godine, tužilac je kao jedan od osam jemaca plataca Komercijalnoj banci kao davaocu kredita platio glavnicu i pripadajuće kamate po osnovu kredita. Dana 22.10.2007. godine, po osnovu otplate kredita isplatio je 478.267.318,54 dinara. Utvrđeno je da je tužilac u svojstvu jemca placa odgovarao poveriocu za ispunjenje obaveze na isplatu kredita, kao i tuženi. Rok vraćanja kredita bio je 36 meseci od dana puštanja prve tranše kredita u tečaj, uključujući i grejs period za glavnicu koji traje 12 meseci od dana puštanja prve tranše kredita u tečaj, a po isteku grejs perioda korisnik kredita je dužan da glavnicu kredita sa pripadajućim kamatama vrati u 24 mesečna anuiteta. Grejs period trajao je do 30.03.2007. godine, pa je poslednji dan roka za otplatu kredita 20.03.2009. godine. Potraživanje koje je tužilac izmirio nije bilo u celosti dospelo na dan plaćanja, već je dospelo šest rata glavnice - za april, maj, jun, jul, avgust i septembar 2007. godine, čiji je ukupan zbir 156.214.300,14 dinara. Od tog iznosa, pošto se podeli na osam jemaca plataca, na svakog od jemca placa otpada iznos od po 19.526.787,52 dinara, pa tako i na tužene. Prvostepeni sud je na iznos koji je usvojio tužbeni zahtev, po 19.526.787,50 dinara u odnosu na svakog od tuženih, tužiocu priznao pravo na zakonsku zateznu kamatu od dana kada je tužilac kao jemac platac izvršio isplatu poveriocu, odnosno 22.10.2007. godine, do isplate.

U žalbama protiv prvostepene presude, tuženi su između ostalog istakli prigovor prekoračenja tužbenog zahteva, i prigovor zastarelosti potraživanja za zakonske zatezne kamate preko zakonskih zateznih kamata kako su zahtevane tužbom.

Drugostepeni sud je konstatovao da se žalbama tuženih ne pobija rešenje sadržano u stavu I izreke prvostepene presude, kojim rešenjem je odbijeno objektivno preinačenje tužbe istaknuto u podnesku tužioca od 22.12.2022. godine.

Ceneći prigovor tuženih o prekoračenju tužbenog zahteva, drugostepeni sud je naveo da je predmet preciziranog tužbenog zahteva isplata ukupnog iznosa od 120.929.779,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2007. godine do isplate. Obrazložio je da je prethodno donetom drugostepenom odlukom prvostepenom sudu naloženo da raspravlja o osnovanosti potraživanja u ukupnom iznosu od 116.248.075,135 dinara, pa pošto je prvostepeni sud tužbeni zahtev usvojio za 78.107.150,00 dinara, a odbio za iznos od 38.140.925,10 dinara, to je u potpunosti odlučio o tužbenom zahtevu tužioca u delu o kome nije bilo odlučeno, i nisu osnovani navodi tuženih da je prilikom odlučivanja sud prekoračio tužbeni zahtev.

Iz ovakvih razloga drugostepene presude proizilazi da su navodi revizije tuženih osnovani, jer drugostepeni sud nije odlučio o prigovoru prekoračenja tužbenog zahteva prvostepenom presudom kod odlučivanja o sporednom traženju, za zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnog duga počev od 22.10.2007. godine pa do isplate. Drugostepeni sud o prigovoru na prekoračenje tužbenog zahteva za zakonske zatezne kamate nije odlučivao, iako je konstatovao da je pravnosnažno rešenje u I stavu izreke prvostepene presude kojim je odbijeno objektivno preinačenje tužbe istaknuto u podnesku tužioca od 22.12.2022. godine, kojim podneskom je tužilac precizirao tužbeni zahtev tako što je zahtevao da sud obaveže tužene da tužiocu na ime regresa plate ukupno 120.929.779,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2007. godine do isplate (poslednji stav četvrte strane drugostepene presude) dok je u tužbi tužbenim zahtevom tražio da se tuženi obaveže da tužiocu solidarno na ime regresa isplate glavni dug u iznosu od 583.130.653,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate (drugi stav treće strane drugostepene presude).

Osnovano se u reviziji tuženih ukazuje i da drugostepeni sud nije cenio prigovor zastarelosti koga su tuženi istakli u pogledu tužbenog zahteva za zakonske zatezne kamate. Prema razlozima drugostepene presude, drugostepeni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud primenio odredbu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima imajući u vidu rok od 10 godina predviđen za zastarelost potraživanja kada su u pitanju bankarski sporovi. Pošto je utvrđeno da je tužilac platio davaocu kredita glavnicu sa pripadajućim kamatama 22.10.2007. godine, a da je poslednji dan roka za otplatu kredita bio 30.03.2009. godine, te da je tužba podneta 26.05.2017. godine, zaključio je da potraživanje tužioca nije bilo zastarelo u momentu podnošenja tužbe. Međutim, nije cenio kada je podneta tužba za zatezne kamate počev od 22.10.2007. godine.

Stoga je revizijski sud ukinuo drugostepenu presudu u delu odluke o tužbenom zahtevu za zatezne kamate na dosuđene iznose glavnog duga i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju da je tužilac kao jemac platac platio davaocu kredita 22.10.2007. godine šest dospelih rata kredita, zaključak je drugostepenog suda da je tužilac time stekao pravo regresa prema ostalim jemcima, tuženim solidarnim dužnicima za ukupan iznos od 156.214.300,14 dinara odnosno od svakog od jemaca po 19.526.787,52 dinara, te je u tom delu potvrdio prvostepenu presudu nalazeći da je doneta pravilnom primenom materijalnog prava i u odlučivanju o prigovoru zastarelosti i o prigovoru nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca. Drugostepeni sud smatra da su bez uticaja navodi tuženih da je glavni dužnik bio solventan i da je mogao izmiriti dug, da je tužilac bio u obavezi da o izvršenoj uplati obavesti ostale jemce, i da se radi o dobrovoljnoj isplati u smislu člana 211. Zakona o obligacionim odnosima. Naprotiv, pošto je tužilac jemčio za ispunjenje obaveze glavnog dužnika, a umesto glavnog dužnika je namirio to potraživanje, u smislu odredbe člana 1003. Zakona o obligacionim odnosima na njega je prešlo potraživanje sa svim sporednim pravima, a na osnovu odredbe člana 1018. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo da zahteva od ostalih jemaca da mu svaki naknadi deo izmirenog dospelog potraživanja koji pada na njega. Drugostepeni sud smatra da je pravilna odluka prvostepenog suda da na dosuđene iznose tuženi plate tužiocu zakonske zatezne kamate počev od 22.10.2007. godine kao dana dospelosti njihove obaveze.

Pored prigovora prekoračenja tužbenog zahteva od strane prvostepenog suda, o kome drugostepeni sud nije odlučio u delu koji se tiče zahteva za zatezne kamate, te prigovora zastarelosti u odnosu na zahtev za zatezne kamate, o kome takođe drugostepeni sud nije odlučio, revidenti ostaju kod prigovora zastarelosti i u odnosu na glavno potraživanje, ali i kod prigovora da je docnja za tužene mogla nastupiti samo danom podnošenja tužbe sudu, jer pre toga nisu znali da je tužilac platio, pri čemu ostaju kod tvrdnje da je platio nedospelo potraživanje, niti su tuženi bili pozvani pre tužbe da na ime regresa isplate tužiocu traženo.

Neosnovano revidenti ističu da je tužilac po ugovoru o kreditu plaćao po nalogu osnivača, glavnog dužnika. Pravilno drugostepeni sud ocenjuje da to nije od značaja po pravo regresa tužioca u odnosu na tužene, budući da su i tužilac i tuženi jemci platci, te tako i tuženi, kao solidarni jemci, odgovorni za ispunjenje potraživanja solidarno. Prema odredbama člana 1005. i 1018. Zakona o obligacionim odnosima kad ima više jemaca, pa jedan od njih isplati dospelo potraživanje, kao što je utvrđeno da je to tužilac učinio, on ima pravo zahtevati od ostalih jemaca da mu svaki naknadi deo koji pada na njega. Motiv zbog koga je tužilac pristupio isplati dospelog duga poveriocu, po nalogu osnivača, nije od značaja kod zakonske i ugovorne obaveze tužioca kao jemca placa za namirenje potraživanja banke iz ugovora o kreditu.

Nije osnovan prigovor revidenta da je rok za zastarevanje potraživanja tužioca tri godine po odredbi člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, počev od plaćanja tužioca 22.10.2007. godine. Ovo stoga što je po svojoj pravnoj prirodi potraživanje tužioca prema tuženima regresno, po odredbi člana 1018. Zakona o obligacionim odnosima, koje zastareva u zastarnom roku od 10 godina, po odredbi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Ne stoji prigovor tužioca da se radi o nedospelom potraživanju koga je tužilac isplatio davaocu kredita, jer je upravo suprotno utvrđeno u prvostepenom postupku, koje utvrđenje je drugostepeni sud prihvatio za pravilno, a pravilnost činjeničnog zaključka o dospelosti potraživanja prema ugovorenim rokovima dospeća se ne može u reviziji pobijati, po odredbi člana 407. Zakona o parnčnom postupku.

Prema iznetom proizilazi zaključak da revizija tuženih nije osnovana u delu kojim pobijaju pravnosnažnu odluku donetu u drugom stepenu u usvajajućem delu za tužbeni zahtev za glavni dug, prema utvrđenim činjenicama o visini potraživanja koje je tužilac kao jemac platac isplatio poveriocu za obaveze glavnog dužnika za koje su tužilac i tuženi solidarno jemčili, te prema srazmeri obaveza svih sajemaca za ista potraživanja. Odluka je doneta pravilnom primenom materijalnog prava na koje se poziva drugostepeni sud.

Iz iznetih razloga je u navedenom delu odbijena revizija tuženih, kao neosnovana po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

U pogledu odluke o troškovima postupka, ukinuta je odluka drugostepenog suda o troškovima celog postupka, primenom odredbe člana 165. stav 3. i 4. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković