Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom nižestepenom presudom pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa od 41.608,35 evra u dinarskoj protivvrednosti. Prema obrazloženju nižestepenih sudova, tuženi AA jedan je od osnivača tužioca, koji nije u skladu sa ugovorom o osnivanju u predviđenom roku uneo osnivački ulog u iznosu od 41.608,35 evra zbog čega su nižestepeni sudovi primenom odredbe člana 46. Zakona o privrednim društvima obavezali tuženog da tužiocu isplati navedeni iznos na ime osnivačkog uloga.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Revizijskim navodima pretežno se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu pasivne legitimacije tuženog kao preduzetnika, pa radi ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse po tom pravnom pitanju tuženi predlaže odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Suprotno revizijskim navodima, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Tuženi u sporu je fizičko lice sa svojstvom preduzetnika, a ne preduzetnička radnja kako se to u reviziji obrazlaže. Sudska praksa na koju se poziva revident upravo govori u prilog tome da stranačku legitimaciju može imati samo preduzetnik kao fizičko lice, a ne radnja (jer ne poseduje pravni subjektivitet), što je upravo ovde slučaj. Pitanje da li sporni obligacioni odnos potiče iz delatnosti preduzetnika u konkretnom slučaju nije od značaja za izuzetnu dozvoljenost revizije imajući u vidu da spor svakako potiče iz Zakona o privrednim društvima, a obaveza tuženog zasnovana je na odredbi člana 46. navedenog zakona, pa označavanje tuženog sa svojstvom preduzetnika ne menja na stvari da je AA u obavezi da unese upisani novčani ulog.

Zato nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 16.07.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 41.608,35 evra.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da u ovom privrednom sporu, označena vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković