Presudom Privrednog apelacionog suda 1Pž 2018/2022 od 26.10.2023. godine u stavu I izreke odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je navedena prvostepena presuda. U stavu II izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka i u stavu III izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u stavu I i II izreke, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta kojim ukazuje na postojanje povrede iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, nisu razlog za izjavljivanje revizije propisan odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, u sklopu RO Centrotekstil eksport-import poslovao je OOUR Tekstilni institut Beograd, koji je pravni prethodnik tužioca. Tužilac je privatizovan zaključenjem Ugovora o prodaji društvenog kapitala AD Centrotekstil Beograd, metodom javnog tendera, dana 11.04.2007. godine. Između tuženog i pravnog prethodnika tužioca je dana 27.07.1964. godine zaključen Ugovor kojim su se ugovorne strane obavezale da u sklopu izgradnje Tekstilnog školskog centra i Tekstilnog instituta u Beogradu zajednički finansiraju izgradnju industrijske hale, izgradnju i opremu kotlarnice i raščišćavanje i uređenje zemljišta na kome se nalazi Tekstilni školski centar, Tekstilni institut i prateći objekat, u određenim procentima. Predvideli su da ugovorne strane koriste izgrađene objekte i ostali raspoloživi prostor i učestvuju u održavanju srazmere njihovih učešća u izgradnji objekta, o čemu će zaključiti poseban ugovor. Takođe su se ugovorom saglasili da na zajednički raščišćenom zemljištu svaka strana za svoj račun podigne: Grad Beograd zgradu za Tekstilno školski centar, a Tekstilni institut zgradu za potrebe instituta, koje će koristiti onaj ugovarač koji ih je izgradio. Ugovoreno je da će pravo investitora za radove opisane u članu 1. vršiti u ime obe ugovorne strane Grad Beograd, ovde tuženi. Dalje je utvrđeno da je Opštinski komitet za komunalno – građevinsko, stambene i imovinsko pravne poslove opštine Voždovac rešenjem br. 351-1513/84 od 02.11.1964. godine odobrio pravnom prethodniku tužioca da pristupi radovima na adaptaciji prizemlja, aneksa uz halu i dela hale u prizemlju, kao i na rekonstrukciji elektro- instalacije i grejanja u novo-formiranim adaptiranim postrojenjima, i radovima na uvođenju klimatizacije u novoadaptiranu prostoriju, fizičko-mehaničarsku laboratoriju, koja se formira u prostoru dosadašnje trpezarije u ul. Vojislava Ilića br. 88. Iz rešenja o građevinskoj dozvoli br. 05-18070/6 proizlazi da je Direkciji za izgradnju javnih objekata Grada Beograda odobreno da pristupi izgradnji hale Tekstilnog centra u ul. Jaseničkoj – Vojislava Ilića na opisanim parcelama. Upotrebna dozvola izdata je rešenjem br. 03.U-2943/67 OS od 18.07.1969. godine Tekstilnom školskom centru za radioničku halu i dograđeni sprat za konferencije Tekstilnog školskog centra, u Jaseničkoj – Vojislava Ilića, koji su objekti izgrađeni na katastarskoj parceli br. 1432/2 do 3161 KO Beograd, ali je to rešenje izmenjeno rešenjem Opštinske uprave gradske opštine Voždovac na način što se Direkciji za izgradnju i rekonstrukciju grada Beograda odobrava da može upotrebljavati radioničku halu i dograđeni sprat za konferenciju Tekstilnog školskog centra. Pravni prethodnik tužioca i tuženi su dana 11.10.1967. godine zaključili Ugovor 02 Br. 644/1 kojim su uredili privremeno korišćenje bez naknade prostorija u industrijskoj hali u ul. Jasenička br. 10 i zajedničko korišćenje kotlarnice, te konstatovali da su zajedničkim sredstvima izgradili industrijsku halu uz učešće Grada Beograda 40% i Tekstilnog instituta 40%, da je ugovor zaključen jer je postojala potreba da se jedan broj prostorija predmetne hale preda na korišćenje Tekstilnom institutu u svrhe kojima prostorije prema građevinskom projektu nisu namenjene, i da će do 31.08.1968. godine Tekstilni institut bez naknade koristiti opisane prostorije. U listu nepokretnosti br. 3498 KO Voždovac, na parceli br. 1494/1 kao nosilac prava na zemljištu upisana je Republika Srbija sa državnom svojinom u 1/1, a više fizičkih lica ima pravo korišćenja u udelu u odnosu na 4874, da se na tom zemljištu nalazi zgrada srednjeg obrazovanja, deo radionička hala sa spratom za konferenciju, ul. Vojislava Ilića, javna svojina i tuženi je upisan kao nosilac prava svojine 1/1. U ovom listu nepokretnosti upisana je i zabeležba da se na katastarskoj parceli 1514/1, 1422/1 nalaze delovi objekta broj 1 sa kat. parcele 1494/1, ukupne površine 2854 m2, od čega se 2224 nalaze na parceli 1494/1, 620 m2 na parceli 1422/1 i ostatak od 10 m2 na parceli 1514/1. U listu nepokretnosti br. 1220 KO Voždovac upisano je - svojina na zemljištu je državna, Republike Srbije, pravo korišćenja ima više fizičkih lica, da se tu nalazi porodično-stambena zgrada izgrađena bez odobrenja za gradnju u ul. Jasenička 10, da držalac odnosno vlasnik nije utvrđen a da se pod brojem zgrade 13. nalazi pomoćna zgrada – kotlarnica sa radionicom, koja ima upotrebnu dozvolu i čiji je nosilac prava svojine Grad Beograd sa udelom 1/1. Sprovedenim građevinskim veštačenjem utvrđeno je da Škola za dizajn tekstila zajedno sa Tehničkom školom za dizajn kože koriste prostorije u ukupno neto površini od 3338,37 m2, a CIS institut površinu od 812,75 m2, da je knjižni vlasnik obe zgrade tuženi, da je držalac zgrade srednjeg obrazovanja, radionička hala sa spratom, deo do ulice Vojislava Ilića, ulaz iz iste CIS Institut doo Beograd u navedenoj površini, a dela do Škole za dizajn tekstila je ta škola, u navedenoj površini, kao i kotlarnice - objekta br. 13. Utvrđeno je da je zgrada srednjeg obrazovanja deo broj 1. od 2.854m2 i zgrada broj 13. od 491m2 identična sa industrijskom halom i industrijskom kotlarnicom. Tužilac nije držalac, niti korisnik prostora na koji je usmeren tužbeni zahtev. Nepokretnosti koje su predmet ove parnice nisu bile obuhvaćene prospektom privatizacije pravnog prethodnika tužioca.

Prvostepeni sud je odbio tužbene zahteve zbog nedostatka pasivne legitimacije, jer je tuženi zemljišnoknjižni vlasnik oba predmetna objekta, ali je Republika Srbija vlasnik zemljišta na kojima se zgrade nalaze, a Škola za dizajn tekstila je vanknjižni sukorisnik i sudržalac obe predmetne zgrade i parcela, te ih smatra nužnim suparničarima u odnosu na koje se mora odlučiti o tužbenom zahtevu. Osim toga, zaključuje da kod zaključenja ugovora iz 1967. godine namera ugovornih strana nije bila sticanje prava svojine u korist tužioca, već da tužilac postane korisnik bez naknade tog prostora, što je ispunjeno u celosti. Tuženi je, kao nosilac dozvole za građenje i upotrebne dozvole, stekao svojinu građenjem. Nadalje, prilikom privatizacije tužioca predmet nije bila nepokretnost, već kapital izražen kroz akcije, dok tužilac i nije bio vlasnik nepokretnosti, na šta ne utiče sadržina Memoranduma o privatizaciji.

Drugostepeni sud smatra pravilnim zaključak prvostepenog suda o sadržini ugovora između parničnih stranaka u smislu da je jedino pravo tužioca da koristi jedan deo prostorija hale do 31.08.1968. godine bez naknade, a da nije bila namera da pravni prethodnik tužioca stekne pravo svojine, te da na kupca subjekta privatizacije nije moglo biti preneto više prava nego što je sam kupac imao u trenutku privatizacije.

.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, revizija nije osnovana.

Tužilac je tužbu zasnovao na okolnosti da je njegov pravni prethodnik sa tuženim zaključio Ugovor o zajedničkoj izgradnji objekta u ulici Vojislava Ilića (Jasenička br. 10) u Beogradu, kojim su se obavezali da učestvuju u finansiranju izgradnje objekta – industrijske hale sa 40%, kotlarnice sa 30% i raščišćavanju i urećenju zemljišta sa 20%, čime je stekao pravo svojine u idealnom delu od 40% od ukupne površine nepokretnosti – objekta br. 1 i objekta br. 13 - kotlarnice, pa je i u informacionom memorandumu koji je bio sastavni deo ugovora o kupoprodaji tužioca kao subjekta privatizacije, imovinu subjekta privatizacije činila površina od 1079 m2 na predmetnoj lokaciji.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, koje se ne može pobijati revizijom, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da pravni prethodnik tužioca nije stekao pravo svojine predmetnih nepokretnosti građenjem. Investitor izgradnje bila je Direkcija za izgradnju javnih objekata Grada Beograda, odnosno kasnije Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju Grada Beograda, a tužilac nije učestvovao kao investitor u izgradnji navedenih nepokretnosti sa ugovorenom namerom sticanja prava svojine. Iz zaključenih ugovora takva namera ne proizilazi, kao ni iz sadržine odobrenja za građenje u korist organa tuženog, već je ugovoreno samo pravo korišćenja izgrađenih nepokretnosti do određenog vremena, tako da pravni prethodnik tužioca nije mogao po osnovu ugovora steći pravo svojine na izgrađenim nepokretnostima.

Na pravilnost tog zaključka ukazuju odredbe ugovora od 27.07.1964. godine kojim je uređeno finansiranje izgradnje industrijske hale, izgradnje i opreme kotlarnice i raščišćavanje i uređenje zemljišta na kome se nalazi tadašnji Tekstilni školski centar, Tekstilni institut i prateći objekat, u određenim procentima, radi korišćenja od strane ugovornih strana. Ugovorne su predvidele da koriste izgrađene objekte o čemu će zaključiti posebni ugovor. Takav ugovor je i zaključen, dana 11.10.1967. godine, kojim su uredili privremeno korišćenje bez naknade, prostorija u industrijskoj hali u ul. Jasenička br. 10 i zajedničko korišćenje kotlarnice, te konstatovali da su zajedničkim sredstvima izgradili industrijsku halu, da je ugovor zaključen jer je postojala potreba da se jedan broj prostorija predmetne hale preda na korišćenje Tekstilnom institutu, da će do 31.08.1968. godine Tekstilni institut bez naknade koristiti opisane prostorije. Na taj način su uređeni odnosi između pravnog prethodnika tužioca i tuženog povodom izgradnje industrijske hale i kotlarnice, a prema takvom uređenju ne proizilazi da su ugovorne strane predvidele svojinska prava tužioca na budućim objektima. Da je to tako, potvrđuje i sadržina građevinske dozvole za izgradnju hale Direkciji za izgradnju javnih objekata Grada Beograda. Rešenje od 02.11.1964 godine odnosi na odobrenje radova pravnom prethodniku tužioca na unutrašnjoj adaptaciji i rekonstrukciji u novoformiranim adaptiranim prostorijama, na osnovu koje adaptacije se ne može steći svojina.

U postupku privatizacije vrši se promena vlasništva kapitala ili imovine pravnih lica koja posluju društvenim ili javnim kapitalom pod uslovom i načinom predviđenim zakonom. Ako su Programom privatizacije obuhvaćene sporne nepokretnosti, one iz društvene svojine prelaze u svojinu subjekta privatizacije, a kupac postaje vlasnik kapitala. Međutim, u konkretnom slučaju nije dokazano da je pravni prethodnik stekao u imovinu predmetne nepokretnosti u društvenoj svojini, te sama sadržina privatizacione dokumentacije nije od značaja za drugačiju odluku o tužbenom zahtevu.

Revident se poziva na odredbe Zakona o prometu zemljišta i zgrada („Sl. list SFRJ br. 43/65) kojim je propisano da radne organizacije mogu pravnim poslom uz naknadu sticati zgrade bez obzira u čijoj su svojini. Međutim, prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik tužioca nije zaključio pravni posao na osnovu koga je stekao zgradu. Prema odredbi člana 9. tog zakona, ugovor na osnovu koga se prenosi pravo korišćenja na zgradu morao je biti pismen, a takva sadržina pismenog ugovora prema kome bi pravni prethodnik tužioca stekao pravo korišćenja na predmetnim zgradama nije dokazana. Prema članu 12, odredbe tog zakona o kupovini ili prodaji zgrada primenjuju se i na druge pravne poslove sa naknadom koji se zaključuju u svrhu sticanja ovih nepokretnosti.

Revident navodi i da se prema odredbama pomenutog zakona na promet zemljišta i zgrada koje ulaze u osnovna sredstva radnih organizacija primenjuje propis o osnovnim sredstvima - Zakon o sredstvima privrednih organizacija („Sl. list FNRJ“ br. 54/57) kojim je bilo propisano da privredna organizacija sredstva stečena delatnošću ili po drugom osnovu predviđenom tim zakonom ima pravo da koristi (pravo korišćenja), koje pravo u sebi sadrži i pravo raspolaganja, te da po odredbi člana 17. stav 1. tog zakona, stvari koje je privredna organizacija stekla na osnovu akata o osnivanju ili na osnovu ugovora (o prenosu sredstava bez naknade) ulaze u fondove te organizacije, te da i građevinski objekti čine osnovna sredstva privredne organizacije.

Navedenim odredbama uređeno je pravo korišćenja privredne organizacije na stvarima koje stekne na osnovu pravnih poslova ili drugim osnovima predviđenim tim zakonom. Međutim, kako je napred obrazloženo, ne proizilazi iz utvrđenih činjenica da je tužilac stakao pravo korišćenja na nepokretnosti na osnovu ugovora sa tuženim i ulaganja po tom ugovoru, odnosno da je stekao nepokretnosti kao stvari na kojima ima pravo korišćenja.

Kako je tužilac koristio nepokretnosti po osnovu ugovora kojim je sa tuženim uredio međusobna prava povodom finansiranja izgradnje, nije mogao održajem steći pravo korišćenja, kao pandan pravu svojine na sredstvima u društvenoj svojini. Odredba Zakona o udruženom radu („Službeni list SFRJ“ br 53/76) člana 226. stav 1. (član 268. stav 1.) na određeni imovinskopravni spor, podrazumevala je ne samo da je određena nepokretnost upisana u javne knjige kao društveno sredstvo nekog (društvenog odnosno državnog) pravnog lica, već da je to pravno lice i ušlo u posed sporne nepokretnosti, da je koristi. Posed spornih nepokretnosti uređen je ugovorom kao privremeno korišćenje bez naknade, te tužilac ne može pozivom na navedene odredbe tada važećeg Zakona o udruženom radu steći osnov za više prava od toga. Prema sadašnjem stanju stvari tužilac nije u posedu nepokretnosti.

Stoga, kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju, primenom odredbe člana 154. stav 1. ZPP, jer takvi troškovi nisu bili neophodni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković