Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, Vrhovni sud je našao da se osnovano istom ukazuje da drugostepena presuda nije u skladu sa sudskom praksom, te da su ispunjeni uslovi iz odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku za njenu izuzetnu dozvoljenost. Otuda je odlučeno kao u stavu prvom.

Odlučujući o reviziji u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom utvrđenju nižestepenih sudova tužilac je sa prvotuženom, revidentom, kao snabdevačem električne energije, dana 07.02.2017. godine zaključio ugovor o potpunom snabdevanju električnom energijom. Za vreme važenja navedenog ugovora, a u periodu od 03.06.2017. godine do 17.06.2017. godine, došlo je do više prekida u napajanju (šest) i to uvek nenajavljeno. Obzirom da se radilo o periodu prerade sirovog graška, prekidi u snabdevanju su tužiocu prouzrokovali štetu zbog čega se obratio drugotuženoj. EPS Distribucija, DOO Beograd sačinila je zapisnik od 20.09.2017. godine kojim je kontatovano da je ukupni iznos zahtevane štete 67.418,40 eura odnosno 8.090.208,00 dinara s tim da je mišljenje komisije drugotužene da je zahtev delimično osnovani i to pogledu ispada, odnosno prekida napajanja u dane 20. i 24.06.2017. godine, budući da spadaju u domen osiguranja od odgovornosti, dok u pogledu ostalih dana (06.06, 23.06. i 25.06.2017. godine) zahtev smatra neosnovanim nalazeći da je prekid napajanja uzrokovan višom silom i to grmljavinom, kišom i jakim vetrom. Na osnovu navedenog zaključen je ugovor u vansudskom poravnanju između Kompanije „Dunav osiguranje“ AD Beograd i tužioca kojim je tužiocu priznata šteta u iznosu od 1.178.000,00 dinara.

Iz nalaza i mišljenja veštaka elektro struke utvrđeno je da je vreme otklanjanja uzroka koji su doveli do prekida napajanja moralo biti kraće, posebno ukoliko se distributivna mreža pravilno održava, da kod označavanja nastalog kvara nije tačno navedeno gde se kvar dogodio kako se to inače navodi u pogonskim listovima Elektrodistribucije. Inače, hladnjača tužioca povezana je na distributivni sistem, ne prenosni, pri čemu je mesto razdvajanja odgovornosti Elektromreža ad kao prenosnog sistema i Elektrodistribucije kao distributivnog sistema na naponskom nivou 100 kV.

Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud nalazi da je prvotužena, koja je imala zaključen ugovor o potpunom snagdevanju, odgovorna za takvo snabdevanje, da nije dokazala da postoje uslovi koje isključuju njenu odgovornost odnosno postojanje više sile, jer grmljavina, kiša i jak vetar nemaju takav karakter. Zatim obrazlaže da prvotužena i drugotužena nisu dokazali postojanje kvarova - drugotužena na mreži koja spada u njenu nadležnost u pogledu održavanja i isporuke, a koja je i dužna da vrši snabdevanje i održavanje dela distributivne mreže električne energije. Dakle, prvostepeni sud nalazi da nema isključenja ogovornosti prvotužene kao ugovorne strane a da je drugotužena odgovorna jer operator distributivnog sistema u čijoj je nadležnosti održavanje i isporuka krajnjem kupcu električne energije. Tužbeni zahtev u odnosu na trećetuženog „Elektromreže Srbije“ je odbijen uz obrazloženje da su poteškoće i prekidi u snabdevanju nastali na trafo stanicama ispod nivoa odgovornosti tog pravnog lica, odnosno u nivou koji je u nadležnosti „Elektrodistribucije“, u smislu odredbe člana 108. Zakona o energetici.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog, a žalbene navode prvotužene da je ugovorom isključena odgovornost za štetu smatra neosnovanim obzirom da, kako obrazlaže, ugovornim odredbama ne mogu se menjati niti isključivati imperativne odredbe zakona koji regulišu institut prouzrokovanja štete i odgovornosti za istu.

Prvotužena revizijom pobija odluku drugostepenog suda ukazujući da je njena odgovornost isključena ugovorom odredbom člana 15. stav 4 ugovora, da njena pasivna legitimacija ne proizilazi ni iz odredbi Zakona o energetici kojima su razgraničene delatnosti distributera i snabdevača, da upravo okolnost da je u odnosu na AD Elektromreža Srbije odbijen tužbeni zahtev ukazuje da je morao biti odbijen i u odnosu na prvotuženu kao snabdevača, da nižestepeni sudovi iz činjenice da je zaključen ugovor o potpunom snabdevanju izvode zaključak da je prvotužena i odgovorna za isto jer je pojam tog ugovora pogrešno tumačen. Takođe, ukazuje da je odluka nerazumljiva i zbog toga što je pogrešno označena prvotužena kao JP „Elektroprivreda Srbije“ iako je došlo do statusne promene.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je kod prvotužene došlo do statusne promene. Promena oblika organizovanja, odnosno pravne forme i naziva ne predstavlja statusnu promenu. Činjenica je da je u obe presude, i prvostepenoj i drugostepenoj, u uvodu prvotužena označena kao JP „Elektroprivreda Srbije“, iako je 13.04.2023. godine došlo do promene pravne forme i naziva, pa je naziv Akcionarsko društvo „Elektroprivreda Srbije“, a skraćeni naziv EPS AD Beograd. Ovako pogrešno označenje nije od uticaja jer se greške u pisanju i kucanju u svako doba mogu ispraviti.

Zakonom o energetici, uređuju se, između ostalog, uslovi za sigurno snabdevanje kupaca, zaštita kupaca energije i energenata, uslovi i način obavljanja energetskih delatnosti. Prema odredbama navedenog zakona, distribucija električne energije je prenos električne energije preko distributivnog sistema radi isporuke električne energije krajnjim kupcima i ne obuhvata snabdevanje električnom energijom (član 2. stav 1. tačka 26. Zakona). Isporuka električne energije je fizička predaja električne energije u mrežu ili njeno preuzimanje iz mreže (član 2. stav 1. tačka 49.). Operator distributivnog sistema električne energije je energetski subjekt koji obavlja delatnost distribucije električne energije i upravljanje distributivnim sistemom električne energije, odgovoran je za rad, održavanje i razvoj distributivnog sistema na određenom području, njegovo povezivanje sa drugim sistemima i za obezbeđenje dugoročne sposobnosti sistema da ispuni potrebe za distribucijom električne energije na ekonomski opravdan način (član 2. stav 1. tačka 103.). Potpuno snabdevanje je prodaja električne energije ili prirodnog gasa kod koje količine električne energije ili prirodnog gasa za obračunski period nije utvrđena ugovorom o snabdevanju, već krajnji kupac ima pravo da odredi količinu na osnovu ostvarene potrošnje na mestu primopredaje (član 2. stav 1. tačka 117.). Snabdevanje električnom energijom je prodaja električne energije kupcima za njihove potrebe ili radi preprodaje (član 2. stav 1. tačka 143.).

Prema odredbi člana 16. stav 1. istog propisa, energetske delatnosti u smislu ovog zakona su, između ostalog: 1) proizvodnja električne energije: 3) prenos električne energije i upravljanje prenosnim sistemom; 4) distribucija električne energije i upravljanje distributivnim sistemom; 6) snabdevanje električnom energijom.

Prema odredbi člana 127. operator distributivnog sistema električne energije obavlja delatnost distribucije električne energije i upravlja distributivnim sistemom izuzev dela 110. kV distributivnog sistema u transformatorkim stanicama 110/h/kV na objektivan, transparentan i nediskriminatoran način, a prema odredbi člana 135. operator distributivnog sistema odgovoran je za siguran, pouzdan, bezbedan rad distributivnog sistema i kvalitet isporčene energije, odnosno upravljanja transformatorskim poljima 110 /kV u distributivnim transformatorskim stanicama 110/h/kV i distributivnog sistema srednjeg i niskog napona, na način koji obezbeđuje sigurnost isporuke električne energije.

Kod ovakvih zakonskih odredbi osnovano se revizijom ukazuje na različitost energetskih delatnosti koje obavljaju različiti subjekti, a koje je uslovljeno prethodnim dobijenjem licenci, kao i da je drugotužena odgovorna za rad, održavanje i razvoj distributivnog sistema, odnosno za kvalitet i pouzdanost snabdevanja.

Tužilac jeste sa revidentom, prvotuženom, zaključio ugovor o potpunom snabdevanju, odnosno ugovor kojim količina električne energije za obračunski period nije utvrđena samim ugovorom već sam krajnji kupac, konkretno tužilac, ima pravo da odredi količinu, a na osnovu ostvarene potrošnje na mestu primopredaje. Prekidi u snabdevanju do kojih je došlo kod tužioca, i po mišljenju Vrhovnog suda, nemaju karakter više sile budući da se kiša, vetar i grmljavina ne mogu smatratiti događajima koji se ne mogu predvideti. Međutim, prvotužena svoju pasivnu legitimaciju nije sporila isključivo navodima o postojanju više sile, već je tvrnjom o ugovornom isključenju odgovornosti. Takav navod drugostepeni sud ne prihvata obrazlažući da se ugovornim odredbama ne mogu menjati niti isključivati imperativne odredbe zakona koje regulišu institut prouzrokovanja štete. Zanemaruje drugostepeni sud da su propisi o vanugovornoj odgovornosti imperativne prirode, a ovde se radi o ugovornoj odgovornosti za štetu. Propisi o ugovornoj odgovornosti za štetu su dispozitivne prirode, pa se ona može ugovorom unapred proširiti, ograničiti ili isključiti. U tom smislu dispozicija stranaka može biti ograničena imperativnim odredbama (na primer odredba člana 264. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Kada se radi o ugovornoj odgovornosti, ne može se isključiti odgovornost dužnika za namerno neispunjenje ili krajnju nepažnju, odnosno može se isključiti zbog obične nepažnje (culpa levis).

Stoga, kako je odgovornost prvotuženog, činjenično i pravno, u obrazloženju pobijanih odluka, zasnovana na zaključenom ugovoru, to je pravno neutemeljen zaključak drugostepenog suda da se ona ne može ugovorom ograničiti. S tim u vezi, imajući u vidu zakonom razgraničenu delatnost snabdevača i distributera sa jedne strane, kao i ugovorno ograničenje odgovornosti snabdevača za kvarove na distributivnoj mreži odnosno u snabdevanju, to se materijalno pravni zaključak odgovornosti prvotuženog za sada ne može prihvatiti kao osnovan. On zavisi od toga gde je kvar nastao, odnosno da li je isključivo na distributivnoj mreži, što bi isključivalo odgovornost prvotuženog i da li se radi o prekidu snabdevanja, odnosno neispunjenju ugovorne obaveze namernom ili krajnjom nepažnjom.

Proizilazi da zbog pogrešne primene materijalnog prava, ni činjenice nisu jasno razjašnjene, pa je primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu drugom.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će razjasniti navedeno, imaće u vidu citirane odredbe Zakona o energetici i Zakona o obligacionim odnosima, te da se radi o ugovornoj odgovornosti koja može biti ograničena, odnosno isključena, osim u slučaju krajnje nepažnje i namere.

Kako je ukinuta odluka o glavoj stvari prema prvotuženom, to je u odnosu na prvotuženog morala biti ukinuta i odluka o troškovima, kako bi se o istim odlučilo konačnom odlukom.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković