Protiv navedene presude tuženi Invest-Import ad iz Beograda uložio je žalbu. Postupajući po istoj Privredni apelacioni sud doneo je odluku Pž br. 7108/22 od 29.09.2022. godine kojom je odbio žalbu izjavljenu protiv odluke iz stava I kojom je usvojen tužbeni zahtev i dela stava II kojim je odbijen protivtužbeni zahtev za isplatu iznosa od 844.838,20 USD na ime pripadajuće ugovorene kamate dok je preinačio prvostepenu presudu u preostalom delu i protivtužbeni zahtev usvojio.

Presudom Vrhovnog suda Prev 116/23 od 14.09.2023. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 718/22 od 29.09.2022. godine u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda P 2583/17 od 01.06.2022. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev, dok je u delu odluke o protivtužbenom zahtevu presuda Privrednog apelacionog suda ukinuta i spis vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. Po održanoj raspravi drugostepeni sud je doneo pobijanu presudu. Istom je odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 2583/17 od 01.06.2022. godine u stavu II i III izreke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi protivtužilac, koji je u pobijanoj presudi označen kao tužilac, uložio je reviziju zbog bitnih povreda parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava pa je, u smislu obrazloženih revizijskih razloga, predložio da se drugostepena presuda preinači, eventualno ukine.

Tužilac protivtuženi (u pobijanoj presudi označen kao tuženi), podneo je odgovor na reviziju kojom osporava osnovanost revizijskih razloga i tačnost navoda revizije, pa u smislu iste predlaže da se revizija kao neosnovana odbije.

Ispitujući pobijanu odluku u granicama određenim odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, osnovano se navodima revizije ukazuje da je drugostepena presuda zahvaćena povredom iz odredbe člana 374. stav 1 a u vezi člana 346 i člana 396. Zakona o parničnom postupku.

Tužbu u ovoj pravnoj stvari podnelo je pravno lice „AA“ DD Sarajevo protiv preduzeća „INVEST - IMPORT“ AD Beograd, radi duga. U toku postupka tuženi je, dana 08.12.2009. godine, podneo protivtužbu. Prvostepeni sud odlučio je da jednovremeno raspravlja o tužbi i protivtužbi pa je dana 01.06.2022. godine i doneta presuda u pravnoj stvari tužioca – protivtuženog „AA“ DD Sarajevo protiv tuženog- protivtužioca „INVEST - IMPORT“ AD Beograd. Protiv te presude je izjavljena žalba po kojoj je postupao drugostepeni sud. Nakon što je Vrhovni sud delimično ukinuo ranije donetu presudu Privrednog apelacionog suda a spis vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje, drugostepeni sud je, odlučujući o istoj žalbi, doneo pobijanu odluku u kojoj je procesne uloge stranaka izmenio, očigledno smatrajući da nakon što je presuda u pogledu odluke o tužbenom zahtevu postala pravnosnažna, a u žalbenom postupku, došlo do promene procesnih uloga stranaka. Stoga pobijanom odlukom odbija žalbu ''tužioca'' koga je u uvodu označio „INVEST - IMPORT“ AD Beograd iako već iz prvog stava obrazloženja proizilazi da je navedeno lice u prvostepenoj presudi, koja je bila predmet ispitivanja po žalbi, imalo procesnu ulogu tuženog a da „AA“ DD Sarajevo (prema istom obrazloženju), ima procesnu ulogu tužioca.

Saglasno odredbi člana 386. Zakona o parničnom postupku predmet ispitivanja u postupku po žalbi je prvostepena presuda i o istoj drugostepeni sud može odlučivati bez rasprave ili nakon rasprave pred drugostepenim sudom. Prvostepenom presudom odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog „INVEST - IMPORT“ AD Beograd (stav II izreke), to lice je uložilo žalbu protiv istog dela odluke, pa je nejasno postupanje drugostepenog suda koji odbija žalbu ''tužioca'' i taj deo odluke potvrđuje iako protiv istog dela tužilac nije uložio pravni lek jer niti je za to imao pravnog interesa. Kod činjenice da je ranije donetom odlukom ovog suda već delimično odbijena revizija tuženog „INVEST - IMPORT“ AD Beograd, ali i kod činjenice da procesne norme ukazuju da odluka doneta po zahtevu tužbe ili zahtevu protivtužbe ima karakter delimične presude (član 346. stav 2. Zakona o parničnom postupku), nije bilo osnova da drugostepeni sud promeni procesne uloge stranaka, donese presudu na način kako je doneo, čime je istu u kontekstu ranije donetih odluka učinio nerazumljivom.

Predmet tužbenog zahteva revidenta je naplata potraživanja za isporučenu zamašćenu čeličnu užad. Prema činjeničnom utvrđenju, pravni prethodnik preduzeća „AA“ DD Sarajevo je kao izvođač i nosilac posla, sa nadležnim organom Republike Irak zaključio ugovor broj 5/5/15/R2/81 933 kv dalekovoda, ugovor broj SG-TL-4.4 400 kv dalekovoda i ugovor broj NT 29/81 132 dalekovoda, za snabdevanje materijalom, građevinske radove, montažu i puštanje u rad dalekovoda. Radi realizacije istih sa „INVEST - IMPORT“ AD Beograd je zaključio tri ugovora i to ugovor o izradi, isporuci A1 čeličnog zamašćenog užeta za kompletiranje ugovora 5/5/15/R2/81 933 kv dalekovoda, zatim ugovor broj I-05-I-Z-0026/86 o isporuci A1 čeličnog zamašćenog užeta za kompletiranje ugovora broj SG-TL-4.4 400 kv dalekovoda u Iraku i ugovor o izradi i isporuci A1 zamašćenog užeta za kompletiranje ugovora broj NT 29/81 dalekovoda u Iraku. Predviđeno je da se isplata vrši po naplati od strane investitora. Aneksom ugovora broj 5/5/15/R2/81 od 25.08.1983. godine izvršena je izmena načina plaćanja, tako što je obaveza nosioca posla („AA“ Sarajevo) bila da ugovorenu cenu isplati iz isporuke nafte obzirom na prethodno zaključeni sporazum između bivše Jugoslavije i Republike Irak od 01.06.1983. godine kojim je, zbog poteškoća investitora i ratnog stanja, dogovoreno izmirenje isporukom nafte. Rezolucijom Saveta bezbednosti UN broj 660 od 06.08.1990. godine Republici Irak uveden je ekonomski embargo koji je ukinut rezolucijom Saveta bezbednosti broj 1483 od 22.05.2003. godine. Početkom 2005. godine objavljen je oglas Ministarstva finansija Republike Irak kojim su pozvana zainteresovana lica i finansijske istitucije da pruže informaciju o neneplaćenim komercijalnim potraživanjima. Jubmes banka je, u svojstvu administratora, blagovremeno prijavila sva potraživanja nakon čega su usaglašena potraživanja civilnog sektora. Toj banci bilo je povereno administrativno vođenje otvorenih računa na ime Jugobanke kod centralne banke Iraka, na kojima su evidentirana potraživanja civilnog sektora poverilaca bivše Jugoslavije nastala po osnovu izvezene robe i investicionih radova iz oblasti civilnih poslova. Stoga je toj banci i upućen poziv da prihvati regulisanje potraživanja pod uslovima postignutog sporazuma sa vladama kreditora koje čine Pariski klub poverilaca, i to otpis 80 % potraživanja uz zamenu ostatka potraživanja obveznicama ili zajmom sa rokom otplate do 2028. godine. Po prihvatanju navedenih uslova koji su podrazumevali da će usaglašena potraživanja biti zamenjena obveznicama u nominalnoj vrednosti koja odgovara neotpisanom delu od 20 %, Jubmes banka kao administrator je dana 25.01.2006. godine bila obaveštena o odobrenju punog iznosa obveznica Republike Irak. Posledično usaglašena su i potraživanja iz predmetnog poslovnog odnosa. Primenom dogovorenih kamatnih koeficijenata i otpisom duga od 80%, Republika Irak je preko Jubmes banke na račun hartija od vrednosti AA dd platila 10.633.129,60 USD.

Kod takvih činjenica prvostepeni sud zaključuje da je zaključenim sporazumom redefinisan i predmetni poslovni odnos u smislu da je otpisan dug iračkog investitora od 80%, a nosiocu posla isplaćeno potraživanje od 20 % u obveznicama, te da je stoga on pasivno legitimisan u odnosu na zahtev da se „INVEST - IMPORT“ AD Beograd isplati deo koji mu pripada. Obrazlaže da je sve ugovore „INVEST - IMPORT“ AD Beograd zaključivao kao komisionar Industrije kablova „Moša Pijade“ Svetozarevo (Jagodina), da je prema odredbama člana 771. do 789. Zakona o obligacionim odnosima isključena mogućnost neposrednog odnosa komitenta i trećeg lica, što znači da je „INVEST - IMPORT“ AD Beograd legitimisan da zahteva cenu za isporučene kablove. Međutim, zaključio je da je potraživanje zastarelo. Ovo stoga što je dopisom od 26.01.2006. godine „INVEST - IMPORT“ AD Beograd obavešten da je Jubmes banci kao ovlašćenom administratoru odobren pun iznos obveznica Republike Iran, da se nakon toga dopisom od 31.03.2006. godine obratio „AA“ DD Sarajevo za isplatu dugovanog po osnovu izvoza kablova, pa kako je od tog dana do dana podnošenja protivtužbe 08.12.2009. godine protekao zastarni rok od 3 godine iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, zaključuje da je potraživanje zastarelo. U ponovljenom postupku a po održanoj raspravi, drugostepeni sud donosi pobijanu odluku prihvatajući zaključke prvostepenog suda.

Vrhovni sud nalazi da materijalno pravo nije pravilno primenjeno usled čega ni sve činjenice nisu razjašnjene.

Vrhovni sud ukazuje da je za pravilnu primenu materijalnog prava relevantan vremenski okvir zaključenja predmetnih ugovora. Ovo stoga što je u Službenom listu SFRJ broj 35 od 20.06.1980. godine objavljena Uredba o izvođenju investicionih radova u inostranstvu kojom je uređena organizacija i način poslovanja organizacija udruženog rada koje izvode investicione radove u inostranstvu, uslovi pod kojim izvode te radove u kooperaciji sa drugim organizacijama udruženog rada, uslovi i način raspolaganja devizama i obračunavanje troškova poslova u toku njihovog izvođenja i utvrđivanje dobiti od istih. Ova Uredba prestala je da važi u skladu sa odredbom člana 66. Zakona o izvođenju investicionih radova u inostranstvu („Službeni list SFRJ“ broj 71 od 23.12.1985. godine), kada je ova vrsta poslova – investicioni radovi u inostranstvu, uređena zakonom. Dakle, vremenski okvir predmetnih ugovora upućuje na normativni okvir za rešenje ovog spora.

Uredbom je, u članu 4. propisano ko se smatra nosiocem posla, ko proizvodnom organizacijom udruženog rada, ko se smatra kooperantom a ko izvođačem, pa je u stavu 7. predviđeno da nosilac posla, kooperant, podizvođač, strani kooperanti, strani saizvršioci smatraju se učesnicima u poslu u smislu ove uredbe. Predviđeno je da kooperanti i podizvođači učestvuju u izvođenju investicionih radova u inostranstvu na osnovu samoupravnog sporazuma o udruživanju rada i sredstava ili na osnovu ugovora o udruživanju rada i sredstava za izvršenje povremenog posla sa nosiocem posla i kooperantom ili na osnovu ugovora o izvršavanju dela posla (čl. 5 Urdbe). Upravo je u uvodu ugovora koji je zaključen radi kompletiranja ugovora ugovor broj NT 29/811, kao i uvodu Aneksa ugovora za ugovor 5/5/15/R2, navedeno je da su zaključeni na osnovu samoupravnog sporazuma o učešću u ostvarivanju deviza. Nadalje, šta se smatra izvođenjem investicionih radova u inostranstvu propisano je u odredbi člana 62. stav 1. Zakona o prometu robe i usluga sa inostranstvom („Službeni list SFRJ“ broj 15/77 i 17/78) i odredbi člana 2. navedene Uredbe.

Imajući u vidu detaljno, Uredbom, regulisanje ove vrste investicija, ali i odredbe člana 73. do 76. Zakona o prometu robe i usluga sa inostranstvom („Službeni glasnik RS“ broj 15/77 i 17/78) kojima je regulisana saradnja organizacija udruženog rada u vršenju poslova spoljnotrgovinskog prometa pa je u članu 74 propisano i da organizacije udruženog rada koje su zainteresovane za vršenje poslova spoljnotrgovinskog prometa na određenom tržištu ili određenom robom ili uslugama mogu samoupravnim sporazumom regulisati zajedničko organizovanje izvoza, uvoza, zajedničko nastupanje na stranom tržištu, odrediti koordinatora odnosno nosioce poslova i obrazovati zajedničke fondove i sl, Vrhovni sud nalazi da se predmetni sporni odnos ne može smatratiti ugovorom o prometu roba i usluga, jer se očigledno nalazio pod potpuno drugim pravnim režimom.

U kontekstu navedenog, za Vrhovni sud je neprihvatljiv navod obrazloženja drugostepenog suda da se ne radi o investicionim poslovima jer za to nema dokaza. Suprotno tome dokazi jesu priloženi – pisani dokazi, ugovori, a o kakvoj vrsti ugovornog odnosa se radi je pitanje njihove pravne kvalifikacije. Ona će uslediti ne samo sledeći njihovu sadržinu već i normativni okvir vremena u kom je posao zaključen. Od takve pravne kvalifikacije zavisi i rok zastarelosti, budući da se trogodišnji odnosi samo na potraživanje po osnovu ugovora o prometu roba i usluga, a ne po osnovu ugovora o poslovno tehničkoj saradnji ili ugovora koji se takvom mogu upodobiti.

Sledom iznetog, prvo, aktivna i pasivna legitimacija moraju se ceniti s obzirom na relevantne odredbe materijalnog prava na koje je ovom odlukom ukazano. Dalje, kada je u pitanju prigovor zastarelosti onda Vrhovni sud ukazuje sledeće: odredbom člana 324. Zakona o obligacionim odnosima u stavu 1. propisano je da dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje a u stavu 2. da ako rok za ispunjenje nije određen dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu usmeno i pismeno, vansudskom opomenom i započinjanjem nekog posla čija je svrha da postigne ispunjenje obaveze. Za ocenu potraživanja kao zastarelog relevantno je i kada je rok zastarelosti počeo da teče a on, u skladu sa odredbom člana 361. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano. Ovom odredbom nije propisano, kako je to Vrhovni sud i ranije ukazao u odluci Prev 116/2023, da početak roka zastarelosti zavisi od toga da li je tuženi imao saznanja, ili je mogao imati saznanja, o tačnoj visini potraživanjima i da su ona naplaćena od strane nosioca posla. Relevantno je bilo razjasniti kada su potraživanja tačno dospela i kada je počeo teći zastarni rok, što drugostepeni sud ni nakon održane rasprave nije obrazložio.

Najzad, osnovano se revizijom ukazuje da je u pogledu zahteva za isplatu iznosa od 844.838,20 USD na ime ugovorene kamate u visini od 5,8 % na obveznice, a za period od 01.01.2006. godine pa do 08.07.2021. godine, drugostepeni sud samo konstatovao da je na raspravi tužilac naveo da je isti iznos traže kao vid štete zbog neblagovremeno prenetih obveznica, ali u pogledu tog zahteva obrazlaže, jedino, na strani 5 u stavu prvom pobijane odluke, da je proteko subjektivni rok zastarelosti propisan u članu 376. Zakona o obligacionim odnosima. Zanemaruje, međutim, da zahtev nije zasnovan na naknadi štete iz delikta već, po tvrdnji „INVEST - IMPORTA“ AD Beograd, zbog povrede ugovorne obaveze, u kom slučaju se, ukoliko se o tome radi, primenjuje rok iz odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da potraživanje naknade štete nastalo povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze.

Sledom izloženog osnovano se u reviziji ističe da je drugostepena odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava usled čega ni činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno, zbog čega se mora ukinuti i predmet vratiti drugostepenom sudu, koji je sproveo raspravu, na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će u skladu sa primedbama koje su iznete u ovoj odluci, pre svega imajući u vidu vreme nastanka ugovora ceniti normativni okvir za rešenje ove pravne stvari od koga zavisi pravna kvalifikacija predmetnog ugovora, zatim će dati razloge o tome kada je dospela obaveza nosioca posla, odnosno kada je poverilac mogao da zahteva ispunjenje obaveze pa će primeniti odgovarajući rok zastarelosti u zavisnosti od pravne kvalifikacije samog ugovora. Ceniće da li se radi o povredi ugovorne obaveze, koje, i u vezi sa tim osnovanosti potraživanja zbog naknade štete.

Odluku će doneti bez bitne povrede iz čl. 374 st. 1 Zakona o parničnom postupku na koju je ukazao ovaj sud. Za svoju odluku daće jasne i potpune razloge.

Kako je ukinuta odluka o glavnoj stvari ukinuta je i odluka o troškovima kako bi se o istim odlučilo konačnom odlukom.

Na osnovu izloženog Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković