Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da izjavljena revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje tužioca prema tuženom u ukupnom iznosu od 396.454.053,78 dinara na ime sticanja bez osnova sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je po presudi Privrednog apelacionog suda Pž 2990/17 od 01.03.2018. godine tuženom uplatio novčana sredstva u iznosu od 396.454.053,78 dinara. Međutim, presudom Vrhovnog kasacionog suda preinačena je navedena presuda Privrednog apelacionog suda Pž 2990/17 od 01.03.2018. godine, i u odnosu na stav III izreke i deo stava IV izreke u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za iznos od 257.263.355,85 dinara potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu 25 P 3291/16 od 22.02.2017. godine. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu 9 St 12/10 od 09.07.2018. godine zaključen je postupak stečaja nad stečajnim dužnikom Beogradska konfekcija „Beko“ a.d. iz Beograda i postupak je nastavljen nad stečajnom masom koja je pravni sledbenik stečajnog dužnika.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da nije osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije, jer stečajna masa može biti stranka u postupku, a tužilac je u svojstvu stečajne mase određen za pravnog sledbenika ranijeg stečajnog dužnika Beogradska konfekcija „BEKO“ a.d. – u stečaju Beograd u odnosu na koga je prethodno okončan parnični postupak donošenjem presude Privrednog apelacionog suda Pž 2990/17 od 01.03.2018. godine. Kako je između parničnih stranaka bilo nesporno da je novčani iznos prenet na račun tuženog po osnovu presude Privrednog apelacionog suda Pž 2990/17 od 01.03.2018. godine koja je preinačena, tako da je kao krajnji ishod odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde tuženog, prvostepeni sud zaključuje da je otpao osnov za prenos novčanog iznosa sa računa pravnog prethodnika tužioca u ovom postupku, zbog čega je došlo do neosnovanog uvećanja imovine tuženog. Iz ovog razloga, prvostepeni sud je na osnovu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev i to za ukupan iznos od 396.454.053,78 dinara, od čega iznos od 257.263.355,85 dinara predstavlja glavni dug, a iznos od 139.190.697,93 dinara zakonsku zateznu kamatu obračunatu od dana podnošenja tužbe, pri čemu je odbio zahtev koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu na označni iznos obračunate kamate za period od dana podnošenja tužbe do isplate.

Drugostepeni sud prihvata zaključak prvostepenog suda u pogledu odluke o tužbenom zahtevu na ime glavnog duga. Kako je prethodna parnica okončana donošenjem revizijske odluke u korist bivšeg stečajnog dužnika, drugostepeni sud nalazi da je sada njegova stečajna masa aktivno legitimisana da zahteva vraćanje prethodno isplaćenih sredstava po presudi Privrednog apelacionog suda Pž 2990/17 od 01.03.2018. godine. Upućuje da je na tuženom bio teret dokazivanja činjenice da je predmetno potraživanje eventualno bilo predmet procene prilikom prodaje stečajnog dužnika, što u sprovedenom postupku nije dokazao. Međutim, drugostepeni sud nalazi da tužiocu pripada i zakonska zatezna kamata na iznos od 139.190.697,93 dinara koji predstavlja isplaćenu zakonsku zateznu kamatu po presudi Privrednog apelacionog suda Pž 2990/17 od 01.03.2018. godine. Zaključuje da i ovako isplaćeni iznos predstavlja stečeno bez osnova od strane tuženog na teret imovine tužioca, zbog čega se i na ovaj deo primenjuje član 214. Zakona o obligacionim odnosima, pa je u tom delu preinačena prvostepena presuda.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je ocenio da tužilac osnovano potražuje od tuženog iznos od 396.454.053,78 dinara na ime vraćanja isplaćenih sredstava u skladu sa sudskom odlukom koja je preinačena u revizijskom postupku u njegovu korist, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate.

Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po navodima revidenta pogrešno je primenjeno materijalno prava iz člana 136. stav 3. i člana 148. stav 2. Zakona o stečaju kod ocene aktivne legitimacije tužioca od strane nižestepenih sudova. Ukazuje da je stečajna masa samo ograničeni sukcesor ranije postojećeg stečajnog dužnika koji je prodat kao pravno lice u stečaju, a da je bitno da konkretno potraživanje nije navedeno u odluci o zaključenju stečajnog postupa prema stečajnom dužniku. Smatra da za konkretno potraživanje aktivno legitimisan može da bude samo stečajni dužnik, ali ne i njegova stečajna masa.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Najpre, revident revizijom pogrešno ukazuje da u postupku donošenja pobijane odluke nisu primenjeni član 136. stav 3. i član 148. stav 2. sada važećeg Zakona o stečaju. Nad stečajnim dužnikom Beogradska konfekcija „Beko“ a.d. Beograd otvoren je postupak stečaja rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 1835/96 od 12.02.2003. godine primenom propisa koji regulišu stečajni postupak u tom trenutku, odnosno primenom Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Nakon toga, shodno članu 185. Zakona o stečajnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 84/04) postupak stečaja prema označenom stečajnom dužniku provodio se primenom ovog propisa, a primena ovih pravila ostaje i do njegovog zaključenja u smislu člana 66. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju („Sl. glasnik RS“, br. 113/2017). Sledi da do pogrešne primene odredbi na koje se ukazuje revizijom nije ni moglo da dođe, jer je isključena njihova primena u odnosu na pravila stečajnog postupka kod konkretnog stečajnog dužnika, odnosno njegovog pravnog sledbenika – ovde tužioca.

Prema članu članu 125. i članu 126. Zakona o stečajnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05) zaključenje stečajnog postupka vodi brisanju stečajnog dužnika iz registra privrednih subjekata. Ukoliko bude pronađena nova imovina stečajnog dužnika to može biti razlog za određivanje deobe po zaključenju stečajnog postupka i o tome se donosi rešenje o određivanju deobe po zaključenju stečajnog postupka. Takva novopronađena imovina pripada stečajnoj masi subjekta na čijoj imovini je proveden i zaključen stečajni postupak. Iako stečajna masa nema svojstvo privrednog društva, ona se upisuje kod nadležnog registra i može imati stranačku sposobnost. Cilj postojanja stečajne mase je obezbeđivanje novopronađene imovine stečajnog dužnika nad kojim je zaključen stečajni postupak i nakon toga njena naknadna deoba. Aktivna legitimacija stečajne mase određuje se upravo u skladu sa ovako navedenim ciljem zbog koga se ona može i ustanoviti.

Prema stanju u spisima nad stečajnim dužnikom Beogradska konfekcija „Beko“ a.d. – u stečaju Beograd zaključen je postupak stečaja rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 12/2010 od 09.07.2018. godine. Posledica zaključenja stečaja je brisanje stečajnog dužnika iz nadležnog registra APR, kako je to i određeno u navedenoj odluci, čime isti prestaje da postoji kao pravno lice. Istovremeno postupak stečaja je nastavljen nad stečajnom masom koja je imenovana za pravnog sledbenika stečajnog dužnika, a sastav stečajne mase čine sva sporna imovinska prava za koja do donošenja rešenja o zaključenju stečajnog postupka nije utvrđeno da pripadaju stečajnom dužniku, kao i novopronađena imovina stečajnog dužnika. Na ovakav način tužilac u svojstvu stečajne mase je ovlašćena da zahteva i ostvari pravnu zaštitu svakog potraživanja koje je pripadalo ranijem stečajnom dužniku.

Bez uticaja su revizijski navodi u delu kojim se ukazuje da u rešenju o zaključenju stečajnog postupka nad Beogradskom konfekcijom „Beko“ a.d. Beograd nije posebno označeno utuženo potraživanja u ovoj parnici. U odnosu na momenat donošenja rešenja Privrednog suda u Beogradu St 12/2010 od 09.07.2018. godine ovaj parnični postupak nije ni bio započet, a učesnici u postupku su za postojanje presude Vrhovnog kasacionog suda Prev 229/18 od 29.06.2018. godine koja je osnov vraćanja datog po preinačenoj presudi Privrednog apelacionog suda Pž 2990/17 od 01.03.2018. godine mogli da imaju saznanja tek pošto im je takva odluka dostavljena. Kako se aktivna legitimacija stečajne mase prostire na svako imovinsko potraživanje stečajnog dužnika koji je prestao da postoji zaključenjem stečaja, to postoji ovlašćenje tužioca da zahteva vraćanje novčanih sredstava isplaćenih od strane stečajnog dužnika usled donošenja odluke u njegovu korist po vanrednom pravnom sredstvu, kao stečene imovinske koristi tuženog u odnosu na osnov koji je docnije otpao.

Neosnovani su revizijski navodi koji se odnose na to da je tužilac ograničeni sukcesor ranije postojećeg stečajnog dužnika koji je prodat kao pravno lice u stečaju. Nasuprot navedenom, postupak stečaja nad preduzećem Beogradskom konfekcijom „Beko“ a.d. Beograd, kao stečajnim dužnikom, okončan je njegovim zaključenjem. Otuda proizlazi zaključak da nije bilo razdvajanja imovinskog fonda ovog preduzeća u stečajnom postupku u odnosu na proizlazi formiranu stečajnu masu. Svrha postojanja stečajne masa koja nastaje po zaključenju stečajnog postupka određuje se razlozima zbog kojih je ona i ustanovljena sadržanim u samom rešenju Privrednog suda u Beogradu St 12/2010 od 09.07.2018. godine. Pri tome, nejasni su navodi revidenta o tome da je stečajni dužnik Beogradska konfekcija „Beko“ a.d. Beograd u stečajnom postupku prodat kao pravno lice, s obzirom na to da iz stanja u spisima ne proizlazi da je takve prodaje stečajnog dužnika uopšte i bilo.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11...i 18/20) odlučio kao u izreci.

Predsednik veća, sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić