Presudom Privrednog apelacionog suda 6Pž 10874/21 od 02.02.2022. godine, odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena navedena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju kojom je osporio revizijske navode tužene i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Troškove za sastav odgovora na reviziju je tražio.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, te je doneo odluku u stavu prvom izreke ove presude.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu shodno odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac kao korisnik kredita i pravni prethodnik tužene kao davalac kredita zaključili su dana 27.05.2015. godine Ugovor o kreditu za obrtna sredstva broj .., na osnovu koga su tužiocu stavljena na raspolaganje finansijska srestva u iznosu od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj, te je članom 3. stav 1. i 2. predviđena obaveza tužioca da plati jednokratnu fiksnu naknadu za odobrenje kredita u iznosu od 0,50 % ukupnog iznosa kredita po kom osnovu je iznos od 9.042,27 dinara i naplaćen od tužioca. Tužiocu je uz ugovor dostavljena ponuda od 27.05.2015. godine u kojoj je navedena jednokratna naknada za odobrenje kredita u iznosu od 88,55 evra odnosno 9.042,27 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stao na stanovište da tužena nije dokazala da je u predugovornoj fazi u formi ponude upoznala tužioca sa obavezom da snosi troškove obrade kredita s obzirom da je ponuda dostavljena tužiocu isti dan kada je i ugovor o kreditu zaključen, pa sledi da predugovorne faze nije bilo i da tako data ponuda nije data blagovremeno. Takođe se u obrazloženju navodi da ugovaranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu, i to zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog kredita, a ujedno i njihovim uključivanjem u efektivnu kamatnu stopu dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke, što je suprotno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja. Iz navedenih razloga prvostepeni sud zaključuje da je ništava ugovorna odredba kojom je predviđena obaveza tužioca da plati naknadu za obradu kreditnog zahteva, pa je primenom odredaba člana 11., 15., 103. stav 1., 109. stav 1. i 1066. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti i primenom odredbe člana 104., 210. i 214. istog Zakona obavezao tuženu na vraćanje novčanog iznosa koji je naplaćen po ništavoj ugovornoj odredbi.

Drugostepeni sud prihvata materijalno pravni zaključak prvostepenog suda i ističe da je kod okolnosti da je je ponuda uručena istog dana kada je zaključen ugovor o kreditu izostala preugovorna faza, te da korisnik nije na jasan i nedvosmislen način upoznat sa obavezom da snosi troškove kredita.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova, jer nalazi da je isto zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Shodno odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Shodno odredbi član 1066. istog zakona, ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Iz sadržine ove zakonske odredbe nesumnjivo proizlazi zaključak da se ugovorom o kreditu sačinjenom u pisanom obliku, pored bitnih elemenata tog ugovora, mogu ugovoriti i posebne naknade i troškovi kredita kao uslov davanja kreditnih sredstava na korišćenje.

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog ugovora o kreditu proizlazi i iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja se u konkretnom slučaju primenjuje, jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 27.05.2015. godine. Navedenom Odlukom propisani su uslovi i način obračuna efektivne kamatne stope, izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, kao i forma i sadržina obrazaca plana otplate kredita/finansijskog lizinga/isplate depozita i pregleda obaveznih elemenata kredita/finansijskog lizinga/depozita. Odredbom člana 12. propisana je obaveza banke da pre zaključenja ugovora o kreditu korisniku uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu Priloga 1.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu.

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je utvrdio da je, saglasno navedenoj Odluci NBS, tužena banka kao dokaz priložila ponudu za zaključenje ugovora naslovljenu na tužioca, sačinjenu istog dana kada je zaključen predmetni ugovor o kreditu, u kojoj su, između ostalog, prikazani vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita u nominalnom iznosu. Stoga je činjnično i pravno neutemeljeno stanovište nižestepenih sudova o ništavosti člana 3. stavova 3.1. i 3.2. predmetnog ugovora. Pravna valjanost navedene odredbe nije sporna ni sa stanovišta potpunog obaveštenja korisnika kredita o ekonomskom teretu koji on preuzima prihvatanjem obaveze isplate ugovorenih troškova kredita. Činjenica da je tužilac istog dana kada mu je uručena ponuda, zaključio i ugovor o kreditu, nije razlog ništavosti sporne ugovorne odredbe, kod tokom postupka utvrđene okolnosti da je tužilac potvrdio prijem navedenog dokumenata u kome je tužena banka prikazala obavezu tužioca po osnovu troškova i naknada koje je dužan da plati prilikom realizacije kreditnog zahteva. Stoga, pravna valjanost sporne ugovorne odredbe nije upitna sa stanovišta iznete tvrdnje drugostepenog suda da tužena nije dokazala da je tužioca upoznala u predugovornoj fazi sa obavezom plaćanja predmetnih troškova za obradu zahteva, u situaciji kada je utvrđeno da su tužiocu predočeni svi relevantni podaci o naplaćenim troškovima kredita, uručenjem ponude iskazane na obrascu propisanom Odlukom NBS.

Kako je tužilac iz pisane ponude mogao na jasan i nedvosmislen način biti upoznat sa visinom troškova koje je u obavezi da plati banci prilikom odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sporna ugovorna odredba nije ništava, te da je banka postupala u granicama imperativnih propisa.

Takođe, nije osnovan ni materijalno pravni zaključak prvostepenog suda da se ništavost sporne ugovorne odredbe zasniva na činjenici da je tužena banka sporne troškove obrade kreditnog zahteva naplatila jednokratno zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog kredita. Ugovaranje jednokratne naknade i naplate troškova obrada kredita nije zakonom zabranjeno, a u konkretnom slučaju nisu povređena ni opšta načela obligacionog prava (savesnost i poštenje i jednaka vrednost uzajamnih davanja) budući da je tužena banka postupala u skladu sa navedenom Odlukom Narodne banke Srbije, pa ne stoje ni takvi razlozi ništavosti sporne ugovorne odredbe koje je izneo nižestepeni sud.

Sledom iznetih argumenata, s obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, to tužilac neosnovano potražuje i naplaćeni novčani iznos od 9.042,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao i naknadu troškova parničnog postupka.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Tuženoj, koja je uspela u postupku po reviziji, saglasno članu 153., 154. i 163. ZPP dosuđeni su, u stavu trećem izreke presude, troškovi postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom važeće Advokatske tarife, prema vrednosti predmeta spora. Tuženoj se ne dosuđuju troškovi sudskih taksi za žalbu i odluku po žalbi, za reviziju i odluku po reviziji, jer nije postavljen opredeljen po iznosu zahtev za isplatu tih troškova (član 163. stav 2. ZPP).

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić